MMF u Srbiji više nema šta da radi

Predstojeći pregovori će biti praktično kraj programa. MMF može da utiče na zemlju sa kojom ima program sve dok su njegovi krediti potrebni da se održi ono što se zove eksternom stabilnošću: finansiranje tekućih obaveza u stranom novcu uz relativnu stabilnost kursa. Uslovi uz koje idu ti krediti imaju za cilj da se ispunjenju ovih obaveza da prednost nad potrošnjom, posebno javnom budući da je ona pod neposrednom kontrolom vlasti, koja i uzima te kredite. Srbiji, međutim, krediti za podršku kursa i spoljnih plaćanja više nisu potrebni, pa se na uslove koje postavlja MMF, smatra vlada, nema potrebe obazirati. Očekuje se da će njihova delegacija podržati vladin program, koji podrazumeva očuvanje javne potrošnje i zaduživanje kako bi se pokrio neminovni budžetski deficit. Kako se došlo dovde? Najpre, tekuće obaveze prema inostranstvu su smanjene, jer se uvozi znatno manje nego ranije, pa su spoljnotrgovinski deficit i deficit na tekućem računu (računu svih tekućih finansijskih odnosa sa inostranstvom) značajno smanjeni. Ovo je posledica smanjenja potrošnje i ulaganja, što će reći recesije. Iz istog je razloga stabilizovan dinar, jer je manja tražnja za stranim novcem, jer se manje kupuje u inostranstvu. A pošto je recesija, banke su spremnije da pozajmljuju novac budžetu, a ne domaćinstvima i preduzećima, pa nema problema sa finansiranjem fiskalnog deficita – a tu su i krediti multilateralnih institucija (Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj) i suverenih kreditora (Evropska unija, Rusija, Kina). Šta u tim okolnostima ima da kaže MMF? Da to nije strategija za privredni rast i da je ta fiskalna politika neodrživa. Vlada, kako sada stoje stvari, računa sa stagnacijom ili neznatnim rastom sledeće godine i sa oporavkom u 2011. godini. Kako će izgledati taj oporavak, ostaje da se vidi. Nema, međutim, indikacija da će se privreda vratiti na stope rasta koje bi se mogle smatrati normalnim za zemlju sa tolikim neiskorišćenim kapacitetima svake vrste – što je verovatno negde iznad pet odsto godišnje. Što znači da će se za tri godine izgubiti, po gruboj računici, negde oko 20 odsto potencijalne ukupne proizvodnje. Pitanje ostaje, međutim, da li će privreda i javni sektor i posle tri godine biti u takvom stanju da obezbedi visoke stope rasta? Odgovor je da neće, ukoliko se ne reformiše značajno javni sektor i ne ojača privatni, pre svega onaj koji izvozi. MMF će sugerisati da se strategijom oslanjanja na javnu potrošnju neće obezbediti dugoročan rast, a odgovor vlade će biti da će oni smanjiti broj zaposlenih u administraciji za deset odsto kao nagoveštaj da imaju ozbiljne reformske namere. Kako MMF i nije zadužen za dugoročni rast, već za kratkoročnu stabilnost, njihovi argumenti ne nose preveliku težinu. Kako stoji stvar sa održivošću fiskalne politike? To je nešto složenije pitanje, a nije nepovezano sa onim o dugoročnoj stopi rasta. Vlada kaže da je javni dug relativno mali, svega nešto više od 30 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok su druge zemlje mnogo zaduženije. Taj argument - zašto mogu drugi a ne možemo mi - nema mnogo veze sa održivošću deficitarnog finansiranja javnih finansija. Zašto? Zato što su važni cena po kojoj se pozajmljuje novac da bi se finansirao tekući budžetski deficit i javni dug i rast javnih prihoda, koji zavisi od privrednog rasta. Ako kreditori cene da je rizičnost finansiranja budžeta značajna, kamatna stopa koju će zaračunavati biće visoka, a ako je viša od stope privrednog rasta, biće potrebno da budžet bude u suficitu kako se zaduženost ne bi neograničeno povećavala. Na to se misli kada se kaže da je politika deficitarnog finansiranja neodrživa. Budući da se održivost može oceniti danas, nije važno što je sada javni dug mali, jer će neodrživost fiskalne politike voditi visokim troškovima finansiranja tekućeg deficita danas – kreditori neće čekati da javni dug poraste pa da se zabrinu hoće li im novac biti vraćen. Ovo je situacija u kojoj se Srbija već nalazi. Izvori finansiranja budžetskog deficita su ili veoma skupa sredstva komercijalnih banaka ili suvereni kreditori. Ovi poslednji pozajmljuju jednokratno, a čitava se cena ne sadrži u kamatama. Dakle, sadašnji način finansiranja budžetskog deficita je neodrživ. Tu je sada privredni rast važan. Jer, ako bi se privreda vratila na visoku stopu rasta, deficit bi bio manji ili ga ne bi bilo, a i cena finansiranja bi bila niža, a održivost svakako ne bi bila problem. A za povratak na visoku stopu privrednog rasta je potrebna reforma javnog sektora i promena privredne politike. Međunarodni monetarni fond će, ako dobro razumem stvari, izneti upravo takvu argumentaciju. No, on nema sredstva da ubedi vladu da je potrebno danas krenuti sa reformama sistema i politike ako se želi ubrzan privredni rast i održive javne finansije. MMF će, naime, izneti tvrdnju da je potrebno ili danas smanjiti javnu potrošnju ili sutra povećati poreze kako bi se vraćali dugovi, pa ako se ono prvo danas ne može uraditi, onda je bolje već danas uraditi ono drugo – znači povećati poreze i izbeći zaduživanje. Vlada je odlučila, međutim, da ne povećava poreze, da ne smanjuje značajno javnu potrošnju, znači budžetski deficit, i da o privrednom rastu i održivosti fiskalne politike razmišlja – sutra. MMF može samo da odluči da postojeći program završi odmah ili da prihvati da su najavljena smanjenja zaposlenih u administraciji dovoljna da podrži vladin program. U oba slučaja, njihov je posao u Srbiji završen. Do sledeće krize.