Van forme

MUZIKA Crossing October NAZIV: 41. beogradske muzičke svečanosti MESTO: Kolarčeva zadužbina, „Sava“ centar Marija Ćirić Četrdesetprve Beogradske muzičke svečanosti počele su odlično - uprkos unapred izrečenim izvinjenjima o reduciranju programa kao posledici globalnih ekonomskih tokova (zbog čega ovogodišnji BEMUS teče pod motom Crossing October, čime je ukazano na manji broj koncerata koji će se odvijati tokom dve i po nedelje ovog meseca). Muziciranje Ansambla „Baltazar Nojman“ predvođenog dirigentom Tomasom Hengelbrokom (i uz učešće Veronik Žans, istaknute interpretatorke baroka i Mocarta), otvorilo je festival programom koji bismo mogli nazvati svojevrsnim (muzičkim) zdanjem klasicizma, konceptom elegantnih obrisa i simetrije (Hajdnova simfonija br. 56 C-dur i kantata Berenice, che fai?, Betovenova scena i arija Ah, perfido, Mocartova Hafner simfonija, datim redosledom): verujemo, po ugledu na opus slavnog nemačkog arhitekte čije ime nose. (Johan Baltazar Nojman dao je značajan doprinos baroknoj arhitekturi kroz fuziju austrijskih, čeških, italijanskih i francuskih elemenata, dizajnirajući tako neke od najimpresivnijih građevina svog doba, što je nekoliko vekova kasnije njegov lik „odvelo“ na novčanicu od 50 nemačkih maraka!) Tako i istoimeni ansambl svoje interpretacije bazira na delikatnom proučavanju „arhitektonskih“ zakonitosti muzike kojoj se obraća, ali i na autentičnosti koju postiže izvođenjem na istorijskim instrumentima. Ono što čujemo jeste inteligentna introspekcija najizrazitijih fizionomija (muzičkog) klasicizma, demonstriranje onoga što ih povezuje i onoga što ih čini zasebnim. Borbu za autentičnost, po sopstvenom priznanju, vode i članovi ansambla „Renesans“. Oni to sa uspehom čine punih četrdeset godina, što je za sredinu imunu na kulturu - nemali uspeh. Ansambl „Renesans“ BEMUS-u donosi „putovanje“ muzičkim prostorima srednjeg veka, renesanse i baroka. Srednjovekovnu muziku prezentuju kroz svetovno stvaralaštvo ove epohe: dve kontemplativne balade (solista Predrag Đoković) i dve raspojasane igre koje bi na manje zvaničnom mestu svakako podstakle slušaoce na ples. To je, verujemo, i bila namera izvođača, budući da znamo da u autentičnom istorijskom okruženju srednjovekovne svetkovine ova muzika treba da odvede slušaoca do transa, da ga barem nakratko odvoji od stvarnosti koja nipošto nije nudila obećanje da ćete u vreme sledećeg praznovanja biti prisutni (odnosno, da ćete biti među živima). Za renesansni deo programa ovi umetnici konstruišu drugačiji, ozareniji ambijent (i uvode pevačicu, izvanrednu Anetu Ilić!), da bi potpuni odmak od srednjovekovnih egzistencijalnih kontrasta dostigli u baroku Georga Fridriha Hendla, čijem opusu daju najširi prostor. I tu, kroz raznobojne kombinacije (uslovljene Hendlovim tekstom), dosežu i interpretativni vrhunac, kako u demonstriranju pojedinačnih izvođačkih kvaliteta, tako i u združenom muziciranju. Godišnjica ansambla „Renesans“ nije jedina na 41. BEMUS-u. Ovogodišnji festival obeležava takođe i stogodišnjicu rođenja velike srpske kompozitorke LJubice Marić. Program koji je podrazumevao četiri obimne (vokalno)instrumentalne forme (Pesme prostora, Oktoiha 1, Vizantijski koncert, Tužbalica, Pastorala i Himna) i veliko izvođačko telo (Hor i Simfonijski orkestar RTS, pijanistkinja Lidija Bizjak i dirigent Premil Petrović), privukao je, srazmerno veličini dvorane, najveći broj slušalaca i stoga bismo mogli da postavimo pitanje o ispravnosti kod nas uvrežene tvrdnje da domaća publika nije sklona savremenoj muzici. Dela koja smo slušali čine ključne tačke autorkinog opusa, štaviše, „enigmu susreta sa unikatnim stvaralačkim duhom koji prevazilazi svoje savremeništvo za čitav jedan vek, pa i više“ (B. Čičovački). Utoliko je veći izazov koji pred izvođača i slušaoca stavljaju ove zagonetke, čiji nastanak govori o kompozitorkinim intimnim filozofskim i estetskim promišljanjima, direktno pretočenim u autentično organizovane zvučne strukture, uvek nenadano nove, katkad zbunjujuće: to može biti muzika koja se izlila iz životnosti sedam epitafa pre mnogo vekova isklesanih na stećcima proganjane hrišćanske grupe, bogumila (Pesme prostora); to je muzika koja može da „izbavi iz temnice dušu moju“ tako što će segmente Oktoiha utkati u široko simfonijsko tkanje (Oktoiha 1); to je muzika koja ukida granice vremena obraćajući se davnašnjem vizantijskom nasleđu, klasičnoj formi, koje potom dekonstruiše u smeru mističnog minimalizma našeg doba (Vizantijski koncert); to je muzika koja je i tužbalica i pastorala i himna jer, sve su to Slova svetlosti LJubice Marić. Na 41. BEMUS-u slušali smo orkestar kojim su svojevremeno dirigovali i Rihard Štraus Gustav Maler, Igor Stravinski, Klod Debisi... Velika naša očekivanja i - adekvatan odgovor. Orkestar Konsrthebau iz Amsterdama za svoje prvo predstavljanje Beogradu donekle pravi kompromis; izabrane su popularne stranice simfonijske literature, opet, radi se o repertoaru poznog romantizma kojim je ovaj orkestar stekao međunarodnu reputaciju (Malerova Simfonija br. 1, Titan i Janačekove Laške igre). Ukratko, ne znamo šta bismo kod ovog ansambla radije pohvalili: izvođačku kulturu svake instrumentalne grupe ponaosob ili očaravajuću celovitost zvučne slike; možda veštinu dirigenta Danijela Hardinga koji u svakom smislu opravdava „glas“ koji ga prati (precizan, uverljiv, autoritativan, bez ijednog suvišnog pokreta – i palice); ili ubedljivu pobedu ovih umetnika nad nepogodama kakve su relativno neakustičan konferencijski prostor, odnosno, poluprazna dvorana „Sava“ centra u kojoj su muzicirali.   Izložba u galeriji beogradskog Kulturnog centra sa nazivom „Radovi, 1958 – 1967“ posvećena najznačajnijoj fazi u delu slikara Živojina Turinskog (1935 – 2001) priređena je u trenutku kada našu kulturnu svest prožimaju dva oprečna raspoloženja. S jedne strane je prećutno zaziranje od bilo čega što nas „vraća u prošlost“ , valjda zato jer u njoj ima toga čega se danas odričemo, i ponečeg što bismo hteli da zaboravimo. Sa druge je snuždena potreba da se odupremo sve jačoj plimi amnezije čiji val plavi našu sadašnjost i zapljuskuje obalu nedosegnute budućnosti u koju ulažemo svu nadu. Otud nije lako reći zašto je pravljena ova izložba: da li zato da preispita vrednost dela jednog od naših najznačajnijih likovnih stvaralaca druge polovine minulog veka, što ne odgovara prekoj potrebi elitnog dela kulturnog publikuma, ali mu nije na odmet, ili da novom (mlađem) delu istog auditorijuma predstavi Turinskog kao nekakvog repriznog debitanta. U svakom slučaju, rad autora izložbe Gordane Dobrić i Jovana Despotovića je hvale dostojan. Ovaj tandem vrsnih stručnjaka pokazao je kako se uprkos prinudne selekcije izloženog materijala, sa svega šesnaest eksponata, može pokazati ono što čini bit stvaralaštva jednog umetnika. Dobrićeva i Despotović učinili su i više od toga. Kroz delo jednog izrazitog predstavnika, evocirali su duh i karakter naše autohtone, beogradske varijante smera lirske apstrakcije, dominantnog „stila“ slikarstva iz šezdesetih godina dvadesetog veka, označenog popularnim nazivom enformel. Ova izložba nije pravljena iz nadobudne želje da se pokaže kako je i u beogradskom likovnom krugu pomenutih godina bilo enformela „kao svuda u svetu“. Pre bi se moglo primetiti suprotno nastojanje autora da problematizuju tu oveštalu konstataciju. Reč enformel može doslovno da se prevede izrazom „van forme“ ili „bez“ nje. Tim nazivom označeno je slikarstvo koje se javilo kao ,,pobuna’’, posle duge dominacije „hladnog formalizma“ geometrijske apstrakcije. Nakon pucanja „okova“ geometrijskog oblika, desila se prava erupcija slikarske materije čije će „mrlje“, nastale spontanim razlivanjem, prskanjem i curenjem boje po platnu, izazvati „estetski šok“ kakav se ne pamti u istoriji likovne umetnosti. Izvesno je, međutim, da u našoj umetnosti, pa i onoj likovnoj, nije bilo izraženog „terora pitagorejske svesti“, pa otud ni revoltirane reakcije na njegovu „estetsku represiju“ kao drugde u svetu. Dominacija znaka na slikama Turinskog koja je upadljiva na ovoj izložbi, pokazuje da naš slikar nije podlegao mistifikaciji favorizovanog fenomena antiformnosti. Isticanje teksture pikturalne materije kod njega je u istoj funkciji: ona fizički osporava formu, ali je značenjski konstituiše... Kao i njegove kolege Branko Protić, Vladislav - Šilja Todorović, Filo, Zoran Pavlović, Mića Popović, Turinski u „dubini“ slikarske materije nazire izvor pritajene snage simboličkog dejstva, čime otvara jedno semantičko polje nepoznato u „klasičnom“ enformelu. Za njega, enformel znači više nego puko negiranje forme. U slikarstvu beogradske škole šezdesetih, posebno u onom kod Turinskog, radi se o autohtonoj, slovenskoj, balkanskoj, srpskoj, „sentimentalnoj“ verziji enformela, bez tragova galske žovijalnosti poput one u Matjea, anglosaksonske grandomanije kao kod Poloka i latinsko-germanskog naturalističkog rigorizma kao kod Burija i Hartunga. Na slikama Turinskog ima nekog, ako se reč ne shvati pogrešno, poetskog, vizantijski spiritualnog, gotovo sakralnog osećanja. Da li otud, takvom enformelu nema u svetu ravnog po lepoti, ako reč lepo i danas ima nekadašnje značenje.