Anatol Frans među pingvinima

Pre dvadesetak dana mnogo se govorilo i pisalo o srpskom dizajnerskom ponosu Roksandi Ilinčić, stalno nastanjenoj u Engleskoj, koja je bila glavna zvezda ovogodišnje oktobarske Nedelje mode u Londonu. Bilo je i čuđenja što je u medijima dobila veći prostor od Sanje Kovačević, studentkinje treće godine Biološkog fakulteta u Beogradu, koja je pobedila na 145. bios olimpijadi mladih održanoj od 26. do 29. septembra ove godine u Sankt Peterburgu, i to u konkurenciji 800 akademaca iz celoga sveta. U istom košu medijskih gubitnika pred talentovanom kreatorkom mode našli su se, pored Sanje, i budući nosioci Nobelovih medalja za književnost, medicinu i fiziku u 2009. godini. Negodovanja povodom zanemarivanja naučnih dostignuća mogu se razumeti, ali ne i opravdati, jer mediji su namenjeni živim ljudima koje srećemo na ulici, a ne šačici često frustriranih intelektualaca. Iako moda nije nauka, ona jeste deo svačijeg života, a, osim toga, diktira i opšta životna pravila. Uostalom, modu stvaraju ljudi, kao i arhitekturu, kao nameštaj i bilo šta drugo s čim živimo i što nam pomaže u uspostavljanju odnosa sa sopstvenom okolinom. Poput verbalnog jezika i jezika tela, i jezik mode ima svoj rečnik (sako, pantalone, haljina), svoj sleng („dok martins“ cipele, kačket okrenut za 180 stepeni) ima svoje fuck you! (teniske patike uz večernje odelo po receptu Najdžela Kenedija i sl.) i naglasak (francuski parfemi), što sve vremenom postaje prihvatljivo jer se uliva u glavne životne tokove. „Dok martens“ s debelim đonom i kačketi okrenuti za 180 stepeni ni za koga više nisu ekstravagancija, niti izraz protesta protiv vladajućeg društvenog poretka, već nešto što neki mladi ljudi vole, a neki ne. Čak i kad ne izgovorimo nijednu reč, naša odeća govori umesto nas i taj glas razume svako ko je vidi. Naravno, jezik mode i odela može govoriti istinu, ali može i lagati. U svakom slučaju, u odeći nikad niko nije nem niti je ostavljen sam sebi kao u trenucima kad je potpuno go. U suštini, odeća i način njenog nošenja govore o mnogo čemu, ali ta konverzacija se uvek svodi na sklonost rekreativnom seksu i na isticanje sposobnosti pravljenja dece, kao i na oglašavanje istinitog ili lažnog društvenog statusa. Da je moda orijentisana prema seksu, sasvim je očigledno; i muškarci i žene oblače se po modnim propisima kako bi, pre svega, lakše došli do seksualnog partnera. Modu pratimo da bismo izgledali mlađi, lepši, viši i bogatiji, i da bismo prikrili svoju starost, istrošenost i nesavršenost. Uostalom, signali upućeni partneru suprotnog pola na delu su i u svetu životinja: ptice sa većim repom, blistavijim i šarenijim perjem ispoljavaju mnogo više uspeha u parenju nego njihovi suparnici lošijeg repa i bez trunke raskoši boja svog perja. Neki antropolozi veruju da je svrha mode od samog početka bila namenjena privlačenju pažnje na erotičke zone, a ne da bi se one prikrile kako se želelo u vreme pojave puritanizma. I muška i ženska odeća pozivaju na seks iako prikrivaju organe - aktere u očekivanoj seksualnoj radnji. U svom Ostrvu pingvina (1900), satiričnom romanu na račun crkve, države i društvenog licemerja, Anatol Frans je opisao dogodovštine ostarelog, polugluvog i poluslepog misionara koji se našao na pustom ostrvu. Starac, onako slabovid, nazirao je oko sebe oniže spodobe neobičnog hoda i ne pomišljajući da su to pingvini. Računajući da se našao među miroljubivim pripadnicima nekog primitivnog plemena, odlučio je da ih pokrsti. Novopečene hrišćane počeo je oblačiti, jer čestitost mora biti prekrivena, a s druge strane, odeća mora biti različita kako bi se znalo ko je muško a ko žensko. Ali, odjedanput, sve se izmenilo. Dotle ravnodušna ostrvska populacija, naročiti muška, postala je jako uzbuđena. Suknjice su delovale kao magnet, a ostrvski stanovnici u muškim odelima odjedanput su počeli zavirivati pod suknje i tražiti nešto što se nije videlo, jer je bilo skriveno. Pobožni starac zapisao je u svoj dnevnik: „Čovek se mora diviti videći kako svaki od stanovnika ostrva u muškom odelu usmerava svoj nos i pogled prema kritično ružičastom delu tela prekrivenog suknjom.... u takvim trenucima i sam sam bio neodoljivo zainteresovan za jednu mladu lejdi. Mlada lejdi bila je, naravno, pingvinka. Pokriveni i nevidljivi delovi tela bude maštu koja nadoknađuje ono što nedostaje Ali, odeća i otkriva ponešto, ali selektivno, ističući uvek stidne zone. Nekad se, međutim, načinom odevanja okolini daje na znanje da ne očekuje seksualne usluge (časne sestre, kaluđerice i muslimanke pod čadorom). Opšte uzeto, signale koje šaljemo okolini naša odeća čini znatno jačim: vrat izgleda duži nego što jeste, grudi su veće nego što jesu, ramena su šira, struk je uži, bedra oblija, stopala manja, a noge duže.. Krajem 19. i početkom 20. veka, modni kreatori oslobodili su žene krinolina i korzeta, dajući im jednostavnije suknje i haljine, bez pomoćnih konstrukcija. Na taj način bio je otvoren put ka velikim i brzim modnim promenama. U suštini, moda je izraz ljudskih težnji za pobedom u opštoj društvenoj igri koja se zove „pogledaj me“. Takmičenje nekad vodi ka preterivanju i modnim ludostima, ali praćenje mode nije glupo i frivolno jer su glavni igrači racionalni, zbog toga što znaju da je odeća važna valuta u društvenoj areni. Iako su ljudi počeli da nose odeću pre više desetina hiljada godina, istoričari datiraju 14. vek kao vreme pojave mode u Evropi. Pre toga, način odevanja nije se menjao hiljadama godinama. Nefertite bi, da je kojim slučajem srela Kleopatru, bila obučena sasvim pristojno, iako bi ih razdvajalo nekoliko hiljada godina. . Moda je uvek bila indikator stepena bogatstva i prosperiteta, a njeno praćenje oduvek je ukazivalo na seksualne, a onda i na aspiracije na raznim poljima, počev od nauke, religije, muzike, prostitucije, estrade i kriminala. Ništa se do danas nije promenilo. Ali, „moda umire vrlo mlada“ (Kokto) i zato joj moramo oprostiti sve ludosti i ne osporavati joj mesto u društvu niti značaj koji joj se daje.