Fiktivna suverenost

Gruzija je pre godinu dana pokušala da povrati kontrolu nad odbeglom enklavom Južnom Osetijom. Rusi su istog trenutka odbili gruzijsku armiju, što je propraćeno jednoglasnim neodobravanjem Zapada. Južna Osetija je sa Abhazijom (ukupan broj stanovnika dve pokrajine oko 300.000) proglasila nezavisnost, stvorivši dve fiktivno nezavisne države, zajedno sa svim propratnim pojavama kao što su nacionalni heroji, živopisne uniforme, himne, zastave, granični prelazi, vojske, predsednici, parlamenti, i što je najvažnije - nove mogućnosti za šverc i korupciju. Dosad su jedino Rusija i Nikaragva priznale nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Rusko je priznanje doživljeno kao odmazda za zapadno priznavanje Kosova sa početka godine. Na 1.600 kilometara od Gruzije je Moldavija (sa 3,5 miliona stanovnika) koja se graniči sa Ukrajinom i Rumunijom. Oblast je pripojena carskoj Rusiji 1812. godine, zatim 1918. Rumuniji, pa opet Sovjetskom Savezu 1940, da bi 1991. postala nezavisna od Moskve. Članica je Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Svetske trgovinske organizacije, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju i drugih važnih međunarodnih organizacija. Najveći moldavski ponos je kralj Stefan Veliki koji je u XV veku izvojevao pobedu protiv Otomana. Zemlja je poznata i po prilično kvalitetnom vinu. Do kraja života ću se sećati izbornog plakata koji sam video prilikom nedavne posete Kišinjevu: lokalni političar Lupu je očima prinosio par naočara. Da li je time hteo da kaže da je sposoban da gleda daleko u budućnost ili da ima probleme sa vidom, nikada neću saznati. Iz Odese se do Moldavije stiže preko samoproklamovane „republike“ Transnistrije (ili Pridnjestrovlja, koje ima oko 700.000 stanovnika), uzane oblasti koja se prostire duž severne obale Dnjestra. Na ulasku u oblast pozdraviće vas oronule zgrade, zarđala žica i prljav poljski ve-ce. Za prelazak te prljave, ali veoma dobro čuvane granice, morate da sačekate da vam ispečatiraju mali milion dokumenata, kao i da podmitite sve prisutne. Isto je i pri izlasku iz „republike“. Šerif, kompanija veoma mutnog porekla, kontroliše gotovo celu privredu Pridnjestrovlja. Priča se da je povezana sa predsednikom i njegovom porodicom. Kompanija je u prestonici Tiraspolu izgradila ogroman fudbalski stadion, neku vrstu spomenika muževnosti zemlje. Pridnjestrovlje nije priznala nijedna država, ali njegovu suverenost čuva jedan ruski garnizon. Svetska populacija broji oko 6 milijardi ljudi. Zamislimo da je svet izdeljen na nezavisne političke jedinice od kojih svaka ima po 2 miliona stanovnika. Postojalo bi 3.000 mikrodržava, od kojih nijedna ne bi priznavala suverenitet drugih. To bi, naravno, impliciralo potpunu anarhiju. Ipak, ako posmatramo poslednji vek, primetićemo da je upravo to trend: stvaranje sve većeg broja malih država, koje je uglavnom bilo rezultat nacionalističkih secesija od multietničkih imperija. Poslednji talas nastanka takvih država pratio je raspad Sovjetskog Saveza. A čak i države sa veoma dugom tradicijom, poput Velike Britanije, imaju problema sa jakim separatističkim pokretima. Kada je o politici reč, svet regredira ka plemenskoj organizaciji, uprkos ekonomiji koja sve više poprima globalni karakter. Izjednačavanje države sa nacijom danas predstavlja svojevrsnu jeres. Nacija u suštini predstavlja etničko-lingvistički, u nekim slučajevima i religiozni entitet, a budući da se kultura prenosi putem jezika i liturgije - svaka nacija ima posebnu kulturu, podložnu upotrebi i zloupotrebi, stvaranju i otkrivanju. Država, s druge strane, predstavlja politički konstrukt koji za cilj ima održavanje mira na određenoj teritoriji koja je ekonomski nezavisna. Jednostavno, na svetu postoji previše „nacija“, bilo pravih bilo potencijalnih, da bi se formirala osnova globalnog sistema država. Situaciju dodatno komplikuje i što su se pojedine nacije vekovima međusobno upetljavale, tako da je praktično postalo nemoguće raspetljati ih. Mikrodržave nikada neće postati dovoljno male da zadovolje visoke standarde kulturnog identiteta za koje se zalažu čistunci. Stoga je dezintegracija multietničkih država korak u pogrešnom smeru. Ispravan put vodi do demokratskih formi federalizma koje bi imale centralizovani autoritet dovoljan da zadovolji kriterijume državnosti, ali i poštovale lokalne i regionalne kulturološke posebnosti. Današnja eskalacija mikronacionalizama nije samo posledica revolta protiv multietničkih imperija: ona je i revolt protiv globalizacije. Postoji široko rasprostranjena odbojnost prema mišljenju po kome je osnovna funkcija modernih država da plasira svoje stanovnike na globalno tržište u kome su glavni kriterijumi efikasnost i niski troškovi, dok se neekonomske aktivnosti potpuno prenebregavaju. To mišljenje postaje još izraženije kada se ispostavi da je globalna ekonomija u stvari globalna kockarnica. Nacionalno potvrđivanje postaje oružje borbe protiv bezličnih sila i udaljenih autoriteta. Globalizacija obećava previše dobrog - posebno u vezi sa socijalnom pomoći i naročito kada se radi o zemljama u razvoju - da bismo od nje odustali. Ali lekcija koju bi trebalo da naučimo iz aktuelne krize jeste da još uvek treba da osmislimo različite stilove globalnog upravljanja koji bi vodili, regulisali i kontrolisali kreativne, ali često i haotične i destabilišuće sile koje generiše globalno tržište. U nedostatku svetske vlade, do toga se može doći samo putem međusobne saradnje država. Što je manji broj „suverena“, to će potrebna saradnja biti lakše obezbeđena. Sporazum Breton Vuds iz 1944, kojim su postavljeni temelji posleratne ekonomije, postao je moguć samo zahvaljujući odlukama Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Kada su uloženi prigovori što je i Kuba dobila mesto u komitetu, Heri Dekster Vajt, američki predstavnik, odgovorio je da je Kuba tu kao dostavljač cigara. Takve kavaljerske stavove prema zahtevima manje uticajnih zemalja danas nigde nećete videti. Svejedno, to samo znači da će fasade morati da budu tanje, a pretvaranje mnogo suptilnije. Pod uslovom da ne izgubimo iz vida gde leži istinska moć, predsednici i vlade mogu vredeti i tri groša - bitno je da se građani osećaju dobro. (Autor je član Doma lordova, počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik, autor nagrađivane biografije DŽona Majnarda Kejnza i član odbora Moskovske škole političkih studija)