Čudo našeg vremena

U oktobru se odvijaju tri značajna događaja: navršava se tričetvrt veka od objavljivanja prve prevedene realistički pisane i crtane priče, zatim, jedan originalni, lokalno obojeni i kompletno domaćim snagama, od autora do producenata, realizovani stripsko-animirani, skoro dvodecenijski projekat „Tehnotajz”, a u Beogradu je, kao i s proleća u Laktašima u Republici Srpskoj i letos u Leskovcu, u Studentskom kulturnom centru održan još jedan međunarodno relevantni festival stripa. Uz sve to, otprilike u vreme trajanja ova dva programa, izdato je neuobičajeno mnogo novih izdanja, dok nam iz inostranstva stižu vesti o visokim dometima koje tamo postižu srpski stripari. „Najnovije čudo našeg vremena”, kako je u beogradskom dnevnom listu „Politika” 1934. egzaltirano najavljen serijalizovani avanturistički strip „Tajni agent Iks - 9” čuvenog pisca detektivskih romana Dešajela Hemeta i crtača Aleksandera - Aleksa Rejmonda, ne samo da je publikovan samo par meseci po okončanju američke premijere prve epizode, već je srpska javnost sa njim upoznata pre publike većine evropskih zemalja. Kratke crtane šale i priče, pa i serije skaski groteskne, karikaturalne stilizacije (na primer, ona Brane Cvetkovića), na srpskom su bile i kreirane i u periodici štampane još od 19. veka, ali realistički crtež i priče koje su ličile na filmske - e, to je već bila senzacija! Naši stvaraoci su rekordno brzo, samouko savladali tehniku i već od 1935. za opčinjeno i „gladno” tržište, pa sve do okupacije 1941. kreirali na stotine originalnih stripova, od kojih su neki već tada bili preštampavani u Francuskoj, Italiji i još ponegde u Evropi. Uostalom, ni nesumnjivo revolucionarni susret sa „ozbiljnim” stripom nije mnogo kasnio za šokom takođe fasciniranih američkih čitalaca koji su ga prvi put videli tek oko 1929. Naravno, međuratni avanturistički stripovi, nastali i tamo i ovde, po današnjim standardima beznadežno su naivni, ali sve to ne smeta da se period u celom svetu naziva „zlatnim dobom”. Projekat „Tehnotajz” scenariste Darka Grkinića i crtača Alekse Gajića započet je još 1995. kao studentski diplomski rad na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti kod profesora Rastka Ćirića. Avanturistička priča o mladima u Beogradu 2074. godine prvi put je štampana u formi stripskog albuma 2001., kod takođe beogradskog „Sistem komiksa”, izdavača koji je u prvoj deceniji 21. veka, kada uzmemo u obzir broj naslova i kvalitet štampe, u Srbiji najviše truda i sredstava uložio u domaće stripare, pa im i objavio najveći broj albuma u boji na srpskom. Potom je Gajić šest godina za Francuze crtao seriju o „Biču božjem” koji hara univerzumom, e da bi to pre par sezona završio, potpuno se posvetio oživljavanju svojih likova i, unekoliko izmenivši sadržaj stripa i naslov, sa ekipom konačno napravio prvi samostalni, i autorski i producentski srpski dugometražni animirani film „Tehnotajz: Edit i ja”. Posle premijere, a u vreme izlaska ovog teksta, u Kulturnom centru GRAD traje višednevni festival koji mu je posvećen, uz promociju drugog, dopunjenog izdanja stripa, objavljenog kod istog izdavača i ono što se viđa samo u svetu (u prodaji figurice, kompakt diskovi sa muzikom iz filma...). Istorijski događaj za ovdašnju (popularnu) kulturu! U SKC-u se, samo uz veliki trud i inat angažovanih, uprkos ekonomskim nedaćama, sa malo novca i nesrazmerno tome značajnim rezultatima, već sedmi put, uz odličan štampani katalog posle raspisanog konkursa za strip i raznovrsne propratne programe (koncerte, izložbe, promocije, okrugle stolove...), održava i međunarodni salon stripa, nezaobilazno godišnje regionalno okupljalište poslenika. Specijalni gost Salona i dobitnik priznanja za doprinos srpskom stripu je Rajko - Gera Milošević, Beograđanin koji već skoro dve decenije živi i radi u Barseloni, jedan od retkih Srba koji su se sa radovima probili u SAD. Zvanični gosti su i Rufus Dejglou iz Velike Britanije, crtač „Tenkistkinje” (strip adaptiran i kao igrani film), Greg Koks iz SAD, Aleksandar Sotirovski iz Makedonije, Alem Ćurin iz Hrvatske... Obeleženi su i još neki ovogodišnji specifični jubileji srpskog stripa: 10 godina prvog internet-časopisa, novosadskih „Strip vesti” Zlatka Milenkovića, 40 godina postojanja stripa „Dikan” Lazara Sredanovića i mnogih scenarista, te 70 godina nedeljnika „Politikin zabavnik” koji je tokom devedesetih, na čelu sa svojim najdugovečnijim urednikom Zefirinom Grasijem, u vreme kada je kompletno izdavaštvo utihnulo, jedini održavao kontinuitet i periodiku stripa u Srbiji. Sada se aktivnosti u srpskom stripu odvijaju u nekoliko pravaca. Jedan segment je i izdavaštvo koje se može podeliti na ono koje više odvaja prostor za srpske stripare („Sistem komiks”, „SKC Novi Sad“ Jovana Gvera i čačansko-novosadski „Lavirint”) i na ono koje se uglavnom bavi prevođenjem. Među ovim drugima se po kvalitetu i obimu izdvaja „Beli put”, a po broju izdanja takođe beogradski „Veseli četvrtak”, ali i novosadski „Market-print” održava svoj poslovično visok profesionalni nivo. Podsećanje na baštinu Nekoliko pojedinaca nas već tri godine, a u poslednjih mesec dana intenzivno preko svojih malih izdavačkih firmi, kvalitetnim reprintovanjem starijih stripova uglavnom međuratnih autora, a u svakom slučaju radova ne mlađih od pola veka, i to u samo nekoliko stotina primeraka, podseća na bogatu tradiciju. Beograđanin Zdravko Zupan to čini preko „Stele” (edicija „Reprint”), Novosađanin Vuk Marković preko „Komika” (edicija „Zlatno doba”), a Nišlija Branislav Miltojević preko različitih institucija. Prvi je ovih dana objavio epizodu „Ostrvo užasa” iz serije „Mali moreplovac” scenariste Branka Vidića i crtača Nikole Navojeva nastalu 1939. pod velikim uticajem tada šokantnog filma „Ostrvo dr Moroa”. Drugi nam je konačno na jednom mestu predstavio ostvarenja iz 1941. Radomira Perice „Put na Mesec” i „Novi Tarcan”, neke od prvih svetskih parodija popularnih stripova, a treći, u okviru obeležavanja dva veka od Boja na Čegru, reprint stripa „Ćele kula” nepotpisanog i donedavno neidentifikovanog autora, oko čijeg imena se i danas neki dvoume. Miltojević se opredelio za Zupanovu tvrdnju kako je reč o ranom ostvarenju Paje Stankovića iz 1959. godine, iako je zadržao izvesne rezerve, uz malu mogućnost da je reč o jednom lokalnom slikaru, dok je Marko Stojanović tvrdo uveren kako je autor Nikola - Kokan Mitrović. Kako god bilo - neprocenjiv, ali nažalost u Srbiji slabo podržan i neisplativ posao.  Francuski kosmopolitizam Došli smo do nivoa kada u svakom trenutku preko 30 stripara iz Srbije stvara za inostrana tržišta, najviše za frankofonsko. Tu nastaje velika podela prema segmentu publike kojem se obraćaju, a u krajnjoj liniji sve se svodi na stepen komercijalizacije. Naš alternativni i andergraund strip, u kojem po zastupljenosti prednjače Aleksandar Zograf, koji se uglavnom sam stara o svom nastupu, i grupa koju sada okuplja i organizuje stripar, urednik, izdavač i knjižar Radovan Popović (Danilo Milošev - Vostok, Borislav Grabović - Grabovski, Saša Mihajlović, Milan Pavlović - Mr. Stoka, Maja Veselinović, Aleksandar Opačić, Danijel Savović, Lazar Bodroža...) bolje prolazi kod tamošnjih teoretičara i getoizovane publike, ali je slabije honorisana. S druge strane, oni koji su više okrenuti tržištu i široj publici, suočeni su sa francuskim urednicima, deklarativno globalistima, a na delu, blago rečeno lokalpatriotima. Nije tu baš uvek reč o „prodaji vere za večeru” i „veži konja gde ti gazda kaže”, ali nije ni daleko od toga. Primeri najbolje govore za sebe. Retki su srpski stripari koji su tamo prodali i na duži rok održali kompletno svoja dela. Izuzetak je Gradimir Smuđa koji je objavio nekoliko maestralno crtanih/slikanih albuma o Vinsentu van Gogu, Tuluzu Lotreku i tamošnjoj likovnoj sceni. Videli smo ih i u „Politikinom zabavniku”. No, Aleksi Gajiću su pogledali ponuđeni „Tehnotajz”, pohvalili ga, a zatim mu dodelili njihovu scenaristkinju Valeri Manžen i osrednji scenario od kojeg je on napravio spektakl, kasnije tamo proglašenim - francuskim. Ni Zoranu Janjetovu još 1986. nisu objavili ponuđenog „Bernara Panasonika”, već su mu dali scenario Hodorovskog. Na naslovnim stranicama prvih zajedničkih izdanja je bio potpisivan na prvom mestu, već u drugim je bio potisnut na drugo mesto, da bi evo posle više od dve decenije saradnje, iako crtač, avanzovao na samo dno, sitnijim slovima ispisanog imena, u rangu sa kompjuterskim koloristom, naravno Francuzom. Slučaj Vlade Aleksića iz Šapca je paradigmatičan! NJemu su otvoreno rekli da, iako je sjajan, eto, nije zgodno da crtač srpskog porekla pravi strip o Napoleonu, pa, ako želi da zadrži posao, da ga „pofrancuzi”. I postade on tako Aleksis Aleksander!