Nova industrijska politika

Umesto vruće, dobili smo obećavajuću jesen. Industrijska proizvodnja i javni prihodi se oporavljaju, pregovori sa MMF-om su prošli bolje od očekivanog, a EU će nam, po svoj prilici, ukinuti vize. Na talasu optimizma država se razmahala i najavljuju se neke ambiciozne mere. Reč je o pomoći pojedinim preduzećima. Da li se to pomalja nova industrijska politika Srbije? Državna intervencija se, i u akademskim krugovima i među kreatorima ekonomske politike, danas toleriše više nego ranije. Prvo, u čitavom svetu ekonomska kriza je rezultirala padom privatne tražnje, pa države velikim fiskalnim stimulacijama pružaju privredama „veštačko disanje“. Vlade pokrivaju gubitke, subvencionišu, kupuju, prodaju, postavljaju i razrešavaju menadžere. Da li se u tome preteruje, tek će se videti. Drugo, jasno je da će model razvoja manje razvijenih privreda morati da se menja, pošto ubuduće neće biti moguće da se lako i jeftino finansiraju deficiti platnog bilansa. Drugim rečima, potrebno je više zarađivati u inostranstvu, pa će agresivnija podrška države preduzećima biti uobičajena pojava. Navedene promene u poimanju odnosa između države i privrede izgleda da se ovde primaju bez većeg otpora. Ponekad se čini kao da nikad nismo suštinski ni verovali u tržište i njegove mehanizme. Sada možemo da se opustimo, pošto ima toliko primera o povratku države u privredne tokove. Naša vlada je u nekoliko poslednjih meseci bila darežljiva na više frontova i kao da je sprovela POP strategiju (podržavljenje, oprost, podrška). Podržavila je pančevačku Azotaru, paraćinsku Srpsku fabriku stakla, Informatiku, isto se najavljuje za beogradski Sajam. Nakon što je prošlog novembra donela zakone kojima se brišu dugovi neurednim platišama doprinosa i poreza, vlada je sada omogućila povezivanje staža, uz ponovni oprost prekršaja i sa propratnom „pretnjom“ podržavljenja. Prekršiocima zakona ponovo je progledano kroz prste. Iako sve navedeno zaslužuje poseban osvrt, ovom prilikom ćemo se zadržati na trećem elementu POP strategije. U septembru je rečeno da će beskamatne državne kredite za modernizaciju opreme dobiti desetak državnih preduzeća, među kojima su Župa, 14. oktobar, Prva petoletka, IMT, IMR. U novembru je, na Sajmu, grupi povlašćenih pridodata industrija nameštaja, kojoj se obećavaju povoljni, netržišni krediti iz Fonda za razvoj. Šta je zajedničko navedenim preduzećima i delovima industrije? To nije oblast poslovanja, pošto su zastupljene potpuno različite industrije i proizvodi „od igle do lokomotive“. Nije ni grad/region, pa se ne vidi želja da se postigne ravnomerniji regionalni razvoj. Nije ni veličina preduzeća, njihova vlasnička struktura, niti stepen profitabilnosti ili neki drugi pokazatelj (ne)uspešnosti poslovanja. Jedino što ih povezuje jeste što ih je odabranim - u neposrednom kontaktu i pred kamerama - proglasio ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Izgleda da podrška preduzećima u Srbiji nije osmišljena i usaglašena na nivou vlade. Nikakav plan nije obnarodovan, niti se može utvrditi po kom kriterijumu država favorizuje pojedina preduzeća i industrije. Indikativna je i izjava ministarke finansija o potrebi da se budžetski apetiti ministarstava umanje za 30 milijardi dinara i to u oblasti diskrecionih rashoda. Prema ministarkinim rečima, neke kapitalne investicije i poljoprivredu ne bi trebalo dovesti u pitanje i ostaje da se vidi šta je sa Župom, 14. oktobrom... Ako će se to tek sada razmatrati, znači da sa ranijim obećanjima nije bila upoznata cela vlada ili bar njen ekonomski deo. Osnovni problem nije u tome koja su preduzeća do sada pikirana za državnu pomoć. Pošto je po definiciji eksperimentalna (ne mogu se garantovati ishodi, ma kako bila osmišljena), industrijska politika se ocenjuje na osnovu procesa koji su preduzeti tokom njenog koncipiranja, interakcije sa privatnim sektorom i sprovođenja. Aktuelne aktivnosti države ne nude procese. Dosadašnjim najavama narušeni su i neki temeljni principi industrijske politike: ne podržavaju se nove aktivnosti, targetirani su sektori i preduzeća, a ne aktivnosti, nema potencijala za prelivanje efekata podržanih sektora na druge učesnike u privredi, politika nije prepuštena telima (bankama, agencijama) sa dokazanim kompetencijama u oblasti. Podrška privredi treba da bude manje upadljiva. Ne treba zaboraviti da je i ove godine Evropska komisija u svom izveštaju kritikovala preterane državne subvencije i, uopšte, preveliko mešanje države u privredne tokove. Predstoji nam i učlanjenje u Svetsku trgovinsku organizaciju i obaveza svođenja pomoći privredi na znatno manju meru. Ne bi bilo dobro da se preduzeća za novu industrijsku politiku kvalifikuju ugošćavanjem ministara.