Nije nam drago

Naziv: Kako vam drago, Viljem Šekspir Režija: Slobodan Unkovski, Mesto: Jugoslovensko dramsko pozorište Još od eseja Jana Kota Rozalindin pol (1990), jasno je da se komedija Kako vam drago Viljema Šekspira ne iscrpljuje u svojoj romantičnoj i pastoralnoj inspiraciji, da ona nije ostvareni san o arkadijskom zlatnom svetu, kao što je smatrala tradicionalna kritika. U šumskom, arkadijskom ambijentu, za koji se ispostavlja da je prostor slobode i dobrote u poređenju s dvorskom atmosferom nasilja i zločina (ideal bekstva u divljinu), izgnana vojvodina kći Rozalinda pojavljuje se preobučena u mladića Ganimeda. Kao što uočava Kot, a razvija queer teorija, promena pola, koja je čest motiv u Šekspirovim komedijama, ne prikriva istinu, nego je otkriva: smelu istinu o složenosti, neizvesnosti i promenljivosti seksualnih identiteta. U Rozalindu se, misleći da je Ganimed, zaljubljuje pastirica Feba, Orlando zavodi Ganimeda, jer on/ona glumi samog/samu sebe, a Orlandovu dragu: u oba smera pokreću se “opasne” strasti, pre venčanja u njihovim pravim polovima neki junaci simuliraju sklapanje braka i u svojim homoseksualnim “varijetetima”. Neka današnja postavka komada Kako vam drago koja bi se zasnivala na ovim tumačenjima mogla bi da ima opravdanje u aktuelnim društvenim dešavanjima – recimo, neprihvatanju seksualnih manjina – ali, sasvim sigurno, ne bi mogla da ima pretenzije na umetničku i misaonu originalnost i radikalnost. U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Velika scena „LJuba Tadić“), koju je režirao Slobodan Unkovski, ne prepoznaju se, međutim, nikakve značenjske ambicije, pa tako ni one koje bi se odnosile na problem seksualnosti. U završnoj sceni pojavljuje se okrvavljeni glasnik koji pada mrtav, a da ga veseli i netom venčani Arkađani i njihovi gosti nisu ni primetili, što bi trebalo da bude rediteljevo upozorenje da se izvan ovog nestvarnog sveta slobode i eksperimentisanja, dešava surovo nasilje. Kakvo i nad kim, to ostaje nepoznato; ali, i da je njegovo značenje jasno, ovaj završni akord bio bi jeftin blef, neuspešan pokušaj da se retroaktivno pruži bilo kakav smisao predstavi. Naime, sve što prethodi ovom prizoru – a to je cela predstava od tri sata – svodi se na zanetu, neobaveznu i samodovoljnu “teatralizaciju”. Umesto raščlanjivanja dramskih struktura i razvoja bilo kakvog rediteljskog koncepta, ovde imamo metastazu neobuzdane scenske zaigranosti: zli brat Oliver igra golf (da li samo zato što je tumač tog lika, Nikola Đuričko, pasionirani golfer u privatnom životu?), Rozalinda i Selija vežbaju na pilates loptama, Orlando se trese kao da ima epileptične napade jer je “u ljubavnoj groznici”, Vojvodin pratilac stalno peva u ničim neopravdanom isfeminiziranom stavu, pop muca… Lista ovakvih viceva je nepregledna. Čak i oni likovi i situacije koji u komadu imaju ironični odmak od glavne priče, dajući joj ozbiljniju i izoštreniju perspektivu, ovde su smešani u opšti kalambur. Žak Nebojše Glogovca nije melanholični i cinični posmatrač već parodija neznano čega, između ostalog i Hamleta za koga kritika vezuje ovaj lik (taj parodični momenat pojačan je i proizvoljnim ubacivanjem delova iz Hamleta), a Kremen Borisa Isakovića je izgubio izvornu britkost, trezvenost i ironičnost Šekspirove lude. U startu bi bio jalov pokušaj da se ovakav rediteljski “koncept” pravda, a u duhu dekonstrukcije, izbegavanjem jednoznačnosti i otvaranjem dela za različita tumačenja, ili postdramskim odvajanjem govora od smisla. Ovde je problem na nivou teatarskog zanata i svodi se na izostanak bilo kakvog dramskog oblikovanja: nema teme, priče niti likova, Šekspirovih niti bilo kojih drugih… Utisak izostanka smisaone celine (ili smisaonih celina) potvrđuje i proizvoljno eklektični kostim Maje Mirković. U takvom kontekstu izlišno je, a bilo bi i nepravedno, procenjivati glumačka ostvarenja. Samo su pojedini glumci potvrdili svoje mogućnosti: Nada Šargin da ima široki žanrovski i dramski opseg i da, pored jurodivih paćenica, uspešno može da igra i od ljubavi zanete devojke, zavodnice i manipulantkinje (što je sve objedinjeno u Rozalindi), a Radovan Vujović (Orlando) da je mladi prvak kakvog dugo nismo imali. Poslednje, ali ne i najmanje bitno: zbog nedostatka dramskog oblikovanja, predstava je dosadna, a nije ni mnogo smešna. Ona potvrđuje utisak da se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u već dužem periodu, umetnički i intelektualno bitne predstave dešavaju u Teatru “Bojan Stupica”, pa i u Studiju, dok je Velika scena “LJuba Tadić” zapala u ozbiljnu krizu. Jer, šta na kraju reći za predstavu Kako vam drago osim – nije nam drago.