Put popločan željama

Šengen viza se arhivira kao deo istorijskog materijala, ali do Evrope ima još da se putuje. Tako su poručili iz Brisela kada diskretna, a učestala diplomatska upozorenja nisu sprečila vladajuću srpsku elitu da najavljuje kandidaturu za članstvo u EU. Upozorili su da ni za Srbiju kao ni za druge zemlje zapadnog Balkana, kandidatura ne može ići pre primene Prelaznog trgovinskog sporazuma. Neozbiljan pristup kojim su najavljivali kandidaturu prkoseći opomenama evropskih zvaničnika da još nije vreme, predsednik i predstavnici Vlade danas objašnjavaju pregovaračkom tehnikom, za koju je teško poverovati da su imali smelosti, a još teže da prolazi u Uniji, kojom su navodno tražili sve da bi dobili onoliko koliko im je dovoljno. Ta tehnika je u pregovorima sa institucijama Unije letos već doživela poraz, kada su iz Brisela predlagali delimičnu primenu sporazuma, a iz Beograda sve ili ništa, pa su dobili odlaganje makar i mogućnosti primene za još šest meseci. Kako bilo, sada se srpski političari na relaciji sa Briselom, osim stavljanjem Srbije na belu šengen listu, kite i najavama da će Savet ministara 7. i 8. decembra vanredno razmatrati mogućnost da i Evropska unija otpočne primenu Prelaznog sporazuma, što Srbija jednostrano čini skoro godinu dana. Evropski parlament je, uostalom, već predložio taj gest prema Beogradu, ali ni to se ne sme smatrati signalom da je Srbija spremna da se kandiduje za punopravno članstvo u Uniji. A evo i zašto. Najpre zato što, iako pod pritiskom da ublaži svoj stav prema Srbiji (to se vidi i iz predstojeće posete šefa holandske diplomatije Maksima Ferhagena Beogradu) Holandija ima još mnogo načina da blokira Srbiju ukoliko odluči da bude nezadovoljna slobodom dvojice najdugovečnijih haških begunaca. Ako ne prilikom odmrzavanja Prelaznog sporazuma, ono prilikom ratifikovanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što je svakako neophodno da učini svih 27 članica. Ako ne prilikom podnošenja zahteva za kandidaturu, ono prilikom pregovora o bilo kom od 35 poglavlja o kojima se po proceduri pregovara kada zemlja postane kandidat. Sva poglavlja moraju biti zatvorena pre nego što zemlja postane članica. Dugotrajnost tog procesa najbolje ilustruje primer Turske, koja deset godina razgovara o prvih deset poglavlja, sa kojih je Francuska i Nemačka teško puštaju napred. Srbija nema tako očigledne probleme sa obe sile EU, ali nema ni njihovo nego ohrabrenje iz Italije i Grčke da se kandiduje. Ali, čak i ako ulovimo dobru volju najvažnijih aktera, najviše što možemo da dobijemo je odmrzavanje Prelaznog sporazuma, potpisanog i automatski zamrznutog u jednoj predizbornoj kampanji. Jer, ni one zemlje od čijeg se približavanja EU nije očekivala puna procedura nisu se usudile da podnesu zahtev za članstvo bez prethodne pune primene SSP-a, čiji je Prelazni sporazum prethodnica i deo. Jednostranom primenom Prelaznog sporazuma Srbija je doprinela dobroj volji Brisela, iako se izložila riziku da izgubi, kako je početkom godine saopštila ministarka finansija, oko 267 miliona evra na carinama. „Krizna“ situacija je igrom slučaja smanjila promet i učinila štetu znatno manjom. Osim toga, uglavnom sve trgovinske povlastice iz ovog sporazuma Srbija već ima u odnosu na tržište EU od 2001. godine, ali te povlastice, kvote i projektovanu korist od oslobođenih carina nikada nije uspela da dostigne. „Primena Prelaznog sporazuma u materijalnom smislu za nas neće značiti ništa. Ali će se taj politički potez pretvoriti u pravni i EU neće moći da raskine taj ugovorni odnos, kao što su do sada mogli ukoliko bi smatrali da smo zločesti“, objašnjava Mihailo Crnobrnja, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i menadžment. „Sada govorimo o pravnoj garanciji, iako će barijere i dalje ostati za grupe proizvoda, čak i kada budemo članica EU. Našima se jako žuri i to je pogrešno. Dobra bi i korisna bila ona politika kojom bi se stalno održavala dinamika koja se od nas očekuje.“ Crnobrnja smatra da je, osim Haga, na listi prioriteta korupcija i prethodna reforma pravosudnog sistema. Poučena iskustvom Bugarske, Evropska unija bi i prema mišljenju Milice Delević, direktorke Kancelarije za pridruživanje, mogla strože da proverava primenu propisa iz oblasti borbe protiv korupcije. „Tri su ključne stvari prilikom približavanja EU: uspostavljanje demokratije i vladavine prava, razvoj tržišne ekonomije i njeno osposobljavanje da se nosi sa konkurencijom evropskog tržišta i primena evropskog prava. O sve tri se pregovara i ne može se predvideti koliko će ispunjavanje tih uslova trajati, ali je izvesno da nas čeka još mnogo posla,“ kaže Delevićeva. U procesu pridruživanja se, sve dok devedesetih red nije došao na zemlje centralne i istočne Evrope, potpisivao takozvani Evropski sporazum, supstancijalno veoma sličan SSP-u, bez dela o stabilizaciji koja se smatrala neophodnom za „nemirne“ zemlje tog dela Evrope. Kandidovanje je, potom, imalo različite okolnosti ali istu formu, u kojoj je za Srbiju najvažnije da nijedna zemlja od kada se potpisuje SSP nije podnela zahtev bez primene tog sporazuma. Crnogorcima je i šest meseci nakon početka primene SSP savetovano da ne podnose zahtev za kandidaturu, ali vlada te zemlje je, ipak, odlučila da krajem prošle godine to učini. Pa, iako je dobar deo zemalja ratifikovao taj sporazum, sve što je Crna Gora dobila od tada je odgovor Spoljnopolitičkog komiteta da su konstatovali zahtev. Smatra se da zahtev podnet u nevreme, bez signala Brisela, je mnogo teže potom „izvaditi iz fioke“ i ponovo izlobirati da se svih 27 članica okupi da bi o njemu raspravljalo. Ali, čak i kada postoji velika spremnost, sam proces u kandidaturi može trajati godinama. Ne koliko Turska, ali i Makedonija, recimo, punih pet godina stoji kod prvih pet poglavlja o kojima ne uspeva da postigne dogovor sa EU. Kada Savet ministara, najvažnije političko telo u Uniji, odluči da je zemlja spremna da postane kandidat, u konsultaciji sa Parlamentom i Komisijom, najpre se šalje obiman upitnik na koji vlada zemlje kandidata odgovara u proseku godinu dana. Srbiji će, dakle, biti potrebno još mnogo lobiranja, pa nam sa pravom iz Brisela stižu preporuke da ne rasipamo energiju na neostvarive želje, nego da je usmerimo na ispunjenje prethodnih uslova. Trenutne rezultate dobrog raspoloženja, čak i Serža Bramerca, Brisel vidi kao nagradu Srbiji, što je uostalom u Evropskom parlamentu više puta ponovljeno. Iz tog ugla, priče iz srpske prestonice mogu da deluju samo kao kamčenje „hleba preko pogače“. A diplomatski uspeh koji vlada sebi pripisuje danas i koji će pripisivati kada otpočne primena Prelaznog sporazuma, mora se upotpuniti činjenicom da će Srbija, sa izuzetkom teritorije Kosova, biti poslednja zemlja bivše Jugoslavije prema kojoj će EU primeniti taj obavezni sporazum.