ODLAZAK MAJSTORA

ovršen je zemaljski krug kojim je pesnik Dragomir Brajković (1947-2009) hodio; taj Brajkovićev beskrajni plavi krug bio je ispunjen obiljem književnih poslova od kojih je onaj pesnički zadatak bio reka u koju su se ulivali svi potoci. Došao je u Beograd iz Pisane Jele kod Bijelog Polja da studira književnost; sećam se prvih susreta iz 1966. godine, Brajkovićeve smernosti i bezazlenosti kojom je zračio; prvim objavljenim stihovima najavio je izvorni pesnički dar koji poseduju samo autentični stvaraoci. Od tada je prošlo četiri i po decenije, naučili smo da život nije što i poljem preći, a Dragomir Brajković ostao je u duši isti onaj smerni i čestiti dečak iz Pisane Jele koji je, u međuvremenu, napisao tridesetak pesničkih, putopisnih i još nekih drugačijih knjiga, priredio tri antologije pesama, sačinio scenario za seriju o Desanki Maksimović i obavio niz poslova iz oblasti umetnosti radija, esejistike i raznih oblasti kulturnog delanja u najširem smislu. Pesme su mu prevedene na više od dvadeset jezika, a kao izraziti liričar zastupljen je u brojnim antologijama poezije kod nas i u svetu, u čitankama i školskoj lektiri. Da li je dečak iz Pisane Jele časno ispunio svoj životni vek, da li je dao svome narodu onaj najbolji deo svoje stvaralačke ličnosti i ostavio delo za nezaborav? Nema sumnje, Dragomir Brajković pripada redu poeta koji su ostvarili svoj pesnički program; njegovo književno delo, raznovrsno i obimno, još nije analitički sagledano u celosti. To, međutim, ne znači da je nezapaženo – naprotiv, brojne književne nagrade (Oktobarska, Vukova, Trinaestojulska...) svedoče da je svaka nova pesnička knjiga Dragomira Brajkovića nailazila na podršku u stručnoj javnosti i kod čitalaca. Ovaj pesnik melanholije i setnih raspoloženja – što su odlike njegovih prvih knjiga – išao je onom stražilovskom linijom srpskog pesništva koju je započeo Branko Radičević, nastavio prerano zaboravljeni Jovan Grčić Milenko, a dalje razvijao Miloš Crnjanski. Vremenom je Dragomir Brajković proširivao i produbljivao tematsko-motivske krugove, njegova poezija postavljala je opora pitanja koja su se u pesme selila iz presnog i napornog života. Dospeo je do dositejevskog sveznanja snage prosvećenosti i vukovske upornosti da književno poslanstvo dovrši. Poštujući književnu tradiciju, Dragomir Brajković ugradio je u nju svoje bogato pesničko delo. Učeći od starih majstora, postao im je ravan.