Srpski Krleža i Luj Đelić

U podužem tekstu (“Đelić zaustavio enciklopediju”, NIN, br. 3703) Ivan Negrišorac (za koga se u napomeni kaže: “Autor ovog teksta, u književnosti poznat kao Ivan Negrišorac, jeste prof. dr Dragan Stanić, predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije”) najpre obaveštava čitateljstvo o “zlim volšebnicima” koji “ometaju i onemogućavaju sve što je pozitivno, vredno i usmereno ka ’sveopštem oslobođenju’”. Nije teško odgonetnuti da su on lično (kao Ivan Negrišorac, a jednako tako i kao Dragan Stanić) i svi njegovi (iz Uređivačkog odbora SE) na strani pomenutog pozitiviteta, vrednota i usmerenosti ka sveopštem oslobođenju. Međutim, ko im sreću kvari – osim Đelića u ulozi usamljenog žrtvenog jareta, apostrofiranog (kao takvog) jedino u naslovu – to ostaje nejasno do kraja. Ako se izuzmu brojne protivrečnosti (kao izraz bujnosti pesničkog talenta), Negrišorac nas obilato uverava da, posle pune (samo) tri godine grozničavog i udarničkog rada, oni “tek što nisu”. Kad ono – međutim! Dramaturgija situacije (u kojoj su se našli) takva je da, naravno ne njihovom krivicom, izostaje klimaks – to jest izdavanje prvog toma. Ukratko, ni krivi ni dužni, oni u svojoj (zakonom pretpostavljenoj) nevinosti ostaše “napola trudna devojka”. Pored izvesnih detalja, navedenih kako bi se dokazao pozitivitet, vrednota, sveopšte oslobodilačko delovanje itd. gospode srpskih enciklopedista, Negrišorčevom tekstu očigledno nedostaje tek jedna sitnica – CIFRE, odnosno koliko su i za šta su gospoda srpski enciklopedisti do sada potrošili novac (poreskih obveznika) na rezultat koji “tek što nije”. U odgovoru koji je usledio (NIN, br. 3704), očekivalo se da će apostrofirani ministar Đelić usmeriti pažnju upravo na taj nedostajući (troškovni) aspekt priče. Umesto finansijske egzaktnosti, obaveza i ugovorenih rokova za pojedine poslove – terena tako dragog predmetnom ministru – on nam odmah u naslovu, takoreći unapred (računajući valjda na ogromno poverenje i autoritet koje uživa u narodu) saopštava: “Đelić nije zaustavio enciklopediju”! I kad već Dragan Stanić može sebi da dozvoli da se “oseća” kao neko drugi, zašto se Đelić (u svom odgovoru) ne bi potpisao kao “Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj” (budući da se čovek “oseća” po onoj “ministarstvo, to sam ja”). Za sada, u ovoj (udvojeno-dvojničkoj) polemici rezultat je nerešen: Negrišorčeva reč protiv reči nadležnog ministra (koju izgovara dolepotpisano ministarstvo u ime svog nepotpisanog ministra iz naslova, ili je možda obrnuto) – reč jednog (književnog) fantoma protiv reči jedne (lujevski personifikovane) institucije. Potrošene pare, i jednoj i drugoj strani, nisu problem, pa tako nisu ni spomenute, valjda i zbog toga što nisu neke (tek nepun milion evra), a i nisu njihove. Jedino gde se u ovim trivijalnim finansijskim pitanjima Negrišorac i Đelić (tj. ministarstvo) razlikuju, tiče se pogleda na još nepotrošeni novac. Pa i tu je razlika u glagolskim vremenima: Negrišorac bi da odmah potroši novac, a Đelić to trošenje prebacuje u neka buduća (bogatija) vremena. Ali dok to neslaganje u pogledu vremena Negrišorac (u svojoj pesničkoj slobodi i ponesenosti) vidi kao zaveru crnomagijskih bića – to jest kako ga “zli volšebnici”, iz čiste zavisti i “straha” od tuđeg, tj. njegovog (“zamalo ostvarenog”) uspeha, zaustavljaju u zamahu “sveopšteg oslobođenja”, odnosno kako ga sprečavaju da dovrši rad na “samo što nije” izdatom prvom tomu Srpske enciklopedije – dotle Đelić (ili, što je zapravo jedno te isto, ministarstvo) kauzalno objašnjava kako novca nema zbog svetskom krizom redukovanog srpskog budžeta (navodeći radi svoje odbrane čak i neke brojeve), zaključujući da ono čega nema, to (alal vera na logici) ne može ni biti dato. Dakle, komedijant slučaj u liku kauzalno izazvane oskudice je jedini razlog koji svima sreću kvari, jer drugih zamerki, kao finansijer i poslodavac, resorno ministarstvo nema. To bi sub contrario trebalo da znači da će ih, kad bude bilo para, ministarstvo automatski proslediti u ruke srpskog Krleže, to jest Negrišorca/Stanića. Zapravo, spora i nema. Enciklopedisti, u punoj “kreativnoj slobodi” (kobajagi) planiraju sadržaj posla, njegov obim, kvalitet, rokove i troškove, ali koga je briga za to. Država im plaća onoliko koliko su tražili (pa i više od toga) a, zauzvrat, ne očekuje ništa. Posao se otmeno oteže ad infinitum. Dakle, jači su od sudbine. Međutim, uprkos ogorčenom Draganu Staniću, potvrđuje se tačnost Negrišorčeve intuicije da su njegovi (i njihovi) protivnici natprirodna bića. Ali umesto njihove personifikacije i imenovanja kao “zlih volšebnika” imamo tek ono što pravnici nazivaju vis maior, u liku bezlične svetske krize (na šta se Ministar/Ministarstvo u stvari izgovara, tvrdeći da, zbog svetske i nacionalne nestašice para, u obustavljanju finansiranja SE nema ničeg ličnog, čime se neposredno dokazuje nevinost jedne javne ličnosti, po imenu Đelić, pred gnevom druge javne ličnosti, u liku Pravednika/Negrišorca). E sad, uz malo pesničke kreativnosti i podilaženja sujetama, mogla bi se očekivati (science) fiction story kako je u pitanju globalistička zavera (zli volšebnici, iluminati, masoni, rotarijanci, mondijalisti itd), te da je zapravo čitava (svetska) kriza i upriličena zbog zaustavljanja epohalnog prodora srpskog kolektivnog uma – Enciklopedije. Na tu temu, Negrišorac kliče kano soko sivi: “Neko se, međutim, ozbiljno uplašio skore pojave Srpske enciklopedije!” O tem se radi – zort, brale! Dakle, “neko” je zaustavio Enciklopediju – Đelić je oklevetan! Jer, od sveg ovog nepojavno složenog i suptilnog spiritizma, okultizma, parapsihologije itd – Đelić/Ministarstvo je tek zapazio jednu banalnu sitnicu: PARA NEMA! Ali, zapravo, nema tu ničeg natprirodnog. Naprotiv! Sve ovo je srpski, isuviše srpski. I ako za trenutak zaboravimo Negrišorčevu elaboraciju o tome kako on vidi sebe, to jest Dragana Stanića, u ulozi iznenađenog i uvređenog predsednika UO SE, kako vidi svoju (naravno, nepostojeću) odgovornost, kao i odgovornost svojih kolega iz ovog projekta, za potrošeni novac i potrošeno vreme na “zamalo urađenom poslu”, kako, s druge strane, paranoidno doživljava sve druge iz okruženja kao potencijalne neprijatelje, “zle volšebnike” koji su se udružili da mu (i da im) ukinu ovu toliko unosnu rentu (koju su uživali tek dve i po godine, a koja je trebalo da im potraje bar dok su živi, po onoj ars longa, vita brevis) – ako dakle progovorimo jezikom činjenica o projektu Srpske enciklopedije, onda bi se ukratko moglo reći sledeće: • da je iz budžeta Republike Srbije za prve dve i po godine izdvojeno (i potrošeno) više od 75 miliona dinara ili, bezmalo, 1 milion evra, odnosno znatno više od 1 miliona evra ako se imaju u vidu sredstva koja su u ranijem periodu (od 1995) potrošena za ovu namenu; • da je lavovski deo od ovih 75 miliona dinara otišao na mesečne honorare urednika (njih 24), i to u visini neto prosečnog ličnog dohotka na nivou republike (iz prethodne godine), za svakog urednika, svaki mesec, na osnovu statusa, bez obzira na konkretno lično angažovanje i učinak (predsedniku isti taj dohodak pomnožen sa 1,5 – a potpredsednicima i naučnom sekretaru pomnožen sa 1,25), što bi za dve i po godine aproksimativno bilo 25 h 30=750 prosečnih neto ličnih dohodaka Srbije (bez poreza) ili, ukoliko to pretvorimo u radne sate, dobijamo 750 h 160=120.000 plaćenih sati rada; • da je UO SE, po “Ugovoru o finansiranje za 2007”, bio u obavezi da (na osnovu plana rada koji je prethodno sam UO definisao) do kraja juna dostavi ministarstvu Integralni azbučnik (IA), jer je za njegovu izradu predviđen, plaćen i (bez rezultata) potrošen odgovarajući iznos sredstava; • da pomenuti IA, iako osnovni koncepcijski, metodološki, planski i administrativni alat projekta SE, ministarstvu nije dostavljen ni do danas; • da zbog nepostojanja IA, ministarstvo takođe nije moglo ispuniti obavezu, iako je SE projekt od najšireg javnog značaja, da ga stavi na uvid i ocenu široj i stručnoj javnosti – kao što, iz istog razloga, UO SE nije mogao da proveri (koncepcijsku, metodološku i upotrebnu) vrednost odabranih sadržaja; • da samo na osnovu IA, najpre UO SE, a onda i ministarstvo i vlada, mogu imati dovoljno egzaktnu procenu o celokupnom obimu izdanja, organizaciji ukupnog posla i broju izvršilaca, vremenu potrebnom za pisanje tekstova odrednica, pripremu ilustrovanog materijala, prelom i štampanje, a time i relativno tačnu kalkulaciju finansijskih sredstava neophodnih za njegovu realizaciju; • da se samo na osnovu dobro urađenog IA mogao na adekvatan i profesionalan način uraditi prvi tom SE (ili bilo koji od preostalih devet), dok bi svaki drugačiji pristup ovako obimnom izdanju (sa 10 tomova, enciklopedijskog formata, obima približno 1000 strana po tomu) nužno značio neodgovornu improvizaciju, uz neizbežan sunovrat kvaliteta; • da zbog nepostojanja IA nije moguće postići enciklopedijsku sistematičnost u izboru i prezentiranju građe, kao ni definisati uputnice za prvi tom (a i za ostale koji slede), utoliko što se ne zna pojedinačni sadržaj (i obim) odrednica u preostalim tomovima (što je nezamislivo i kod manje ambicioznih enciklopedija, koje ne pretenduju na naučni status); • da je UO SE bio u obavezi, po svom godišnjem planu rada na osnovu koga je i sačinjen “Ugovor o finansiranju za 2008.” sa Ministarstvom, da do kraja te godine dostavi potpuno pripremljen materijal za štampu prvog toma SE – što takođe nije urađeno; • da je, dakle, prvi tom SE trebalo da se odštampa krajem 2008, odnosno početkom 2009, da je za tu namenu novac dobijen i potrošen bez rezultata. Kako se može kvalifikovati višekratno neispunjavanje ugovorenih obaveza i trošenje državnog novca bez odgovarajućeg rezultata – to je stvar u koju se ne moramo i nećemo upuštati. Pored toga, potpuno je nerazumljivo da nominalno najodgovorniji čovek, predsednik UO SE, za odsustvo rezultata vidi krivicu u svima i svakome (pa i “zlim volšebnicima”) – osim u onima koji su svojim činjenjem (i nečinjenjem) neposredno doprineli da dođe do toga. Negrišorac završava obraćanje javnosti visokoparnim vapajem: “Vremena, dakle, nema: zli volšebnici stegli su omču oko vrata Srpske enciklopedije. Zato nju treba spasavati odmah, jer svako odlaganje toga čina može biti fatalno! Ovaj vapaj treba shvatiti kao poruku u boci kojom očajnik na pustom ostrvu priziva dobronamernog, spasonosnog primaoca, ma gde on bio i ma ko on bio.” Zbilja, da nije (o)tužno – bilo bi smešno. S druge strane, kako se može, u ovom najboljem od svih mogućih svetova, razumeti nezainteresovanost naručioca (Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj) za ugovoren i unapred plaćen posao – to takođe nije lako ukratko reći, budući da je ovakvo ponašanje državnih organa nezamislivo u takozvanom normalnom svetu. (Oprema teksta je redakcijska)