Odlazak reformiste

Jegor Gajdar, autor radikalnih ekonomskih reformi i „šok terapije“ u Rusiji devedesetih godina, umro je ovih dana iznenada u 54. godini. Državna duma Rusije odbila je da minutom ćutanja oda poštu preminulom reformatoru. NJegovi prijatelji i bivši saradnici opraštali su se rečima da je on „otac savremene Rusije“ i da ju je spasao od raspada i rata. I upravo to je prava slika odnosa Rusije prema Gajdaru – jedni ga smatraju krivim za svu bedu devedesetih, dok ga drugi, uglavnom prijatelji - ekonomisti, predstavljaju kao spasioca. Predsednik Medvedev i premijer Putin izbegli su da ocenjuju Gajdarove reforme, ali su mu odali priznanje za hrabrost i odlučnost da se u 35. godini, u veoma teškom trenutku za Rusiju, prihvati nezahvalnog zadatka od koga su bežali i daleko iskusniji ekonomisti – da plansku ekonomiju reformiše u tržišnu... NJegove radikalne ekonomske reforme i takozvana šok terapija, koje je sprovodio od novembra 1991. godine do decembra 1992, pretvorile su Rusiju u kapitalističku državu. I to malo vremena bilo je dovoljno da se postave temelji tržišne ekonomije po kojima Rusija danas funkcioniše, ali i da stekne imidž jedne od najomraženijih ličnosti nove Rusije (drugi je Anatolij Čubajs, „otac privatizacije“). Narod mu nije oprostio bedu u koju je zapao i Gajdar je zauvek otišao iz politike i posvetio se nauci. Niko danas neće reći da reforme posle raspada Sovjetskog Saveza nisu bile potrebne ruskoj ekonomiji, ali će malo ko reći da je trebalo da budu onakve kakve su sproveli Gajdar i Čubajs. Ne poriče se ni činjenica da im je zapao težak zadatak u trenutku kad je cena nafte četvorostruko smanjena, kad nije bilo novca ni za hleb, kad je Rusija tražila od Zapada pomoć da prehrani i izleči (nije bilo para ni za insulin!) gladni narod. Iskusni ekonomisti, stasali u zemlji sa planskom ekonomijom, nisu umeli da je reformišu. Oni su se prosto izmakli. Upravo tada pojavila se grupa mladih ekonomista iz Lenjingrada koja je imala hrabrosti da „zaseče živo meso“, kako će kasnije reći. Oni su, u vreme Perestrojke, kad to više nije bilo onako opasno kao ranije, iz lenjingradske biblioteke uzimali zapadne ekonomske knjige, proučavali ih i pokušavali da shvate šta je potrebno Rusiji da postane moderna kapitalistička država. Posebno su im bile interesantne Jugoslavija i Mađarska kao svojevrsni hibridi između planske i tržišne ekonomije Okupljali su se najčešće u kuhinji jedne dače u okolini grada, gotovo tajno, za svaki slučaj, nikad se ne zna koliko će slabljenje stega trajati; ne bi bilo prvi put da popuste, a onda se ponovo zategnu. A onda, kad niko nije imao hrabrosti da preuzme odgovornost za državu koja se u bukvalnom smislu raspadala, u kojoj je vladao haos, sistem vrednosti se dramatično menjao i niko nije imao recept za rešavanje problema, Jeljcin im je pružio šansu. „Ekipa Gajdara“ kako su nazvali tim mladih ekonomista još dok je Gajdar bio ministar ekonomije u prvoj Jeljcinovoj vladi, krenula je sa veoma nepopularnim reformama koje su mnogima u tadašnjoj Rusiji izgledale kao suvišna egzotika, ali koje su odredile budućnost zemlje. Danas malo ko može da shvati kolika je hrabrost bila potrebna da se do temelja sruši sve na šta se decenijama navikavalo i da se, na primer, odmrznu cene. Gajdar je to uradio i u tom trenutku potpuno prazne prodavnice, preko noći su se napunile. Ali Gajdar je zaslužan i za hiperinflaciju, potpuno obezvređivanje imovine sovjetskih građana sticane decenijama, za pad industrijske proizvodnje i socijalno raslojavanje. Prodavnice su bile pune, ali narod više nije imao para! Uprkos tome, ekonomisti danas tvrde da je preokret koji je zemlju usmerio na tržišnu ekonomiju „dostojan poštovanja“, a sam Gajdar je nekoliko dana pred smrt izjavio da je zadovoljan – Rusija je, uprkos svemu, danas kapitalistička zemlja sa tržišnom ekonomijom. Reformatori devedesetih pričali su kasnije da im je najvažnije bilo da po svaku cenu pređu na tržišnu privredu i da su smatrali da je najvažnije da se imovina nađe u privatnim rukama, bilo čijim i što pre, jer – šta ako se Jeljcin predomisli? Za ono što su uradili, mogle su i glave da lete. Reći će oni i da su bili svesni da im narod to neće oprostiti, ali nisu imali ni vremena ni iskustva. A trpeli su strašan pritisak Zapada, od koga su uzimali kredite pa su morali da se ponašaju po pravilima koje su određivali brojni savetnici sa Zapada koji su tada prosto preplavili Rusiju. Šta su im savetovali, teško je danas reći, ali se tako rodila vaučerska privatizacija, upravo ju je Gajdar započeo a Čubajs završio, koja će kasnije biti nazvala najvećom pljačkom veka. Sve bogatstvo ogromne države našlo se u rukama dvadeset ljudi koji su ga kupili za šačicu rubalja. Istini za volju, ni Gajdar ni Čubajs nisu iskoristili priliku da postanu oligarsi. Nisu, naravno, sirotinja, ali nemaju ni milijarde dolara kao oni kojima su omogućili da pokupuju sve što je u Rusiji bilo vredno. A mogli su. Na pitanje, postavljeno nedavno, da li je znao da mu narod neće oprostiti šok terapiju i bedu u koju je zapao, Gajdar je odgovorio da jeste – ekonomske reforme su uvek bolne. Pre raspada Sovjetskog Saveza Jegor Gajdar, unuk dva vrlo poznata sovjetska pisca, napravio je partijsku karijeru kao jedan od urednika u tadašnjoj „Pravdi“ i „Komunistu“. Bio je član ekonomskog tima za pripremu reformi u periodu Perestrojke. U najtežem periodu za ekonomiju zemlje, u prvoj Jeljcinovoj vladi, bio je ministar ekonomije, ministar finansija, prvi zamenik premijera i vršilac dužnosti predsednika vlade. Ovo poslednje, radio je manje od godinu dana. Od tada se promenilo deset premijera, ali mnogi i dan-danas pamte „Gajdarove reforme“. Posle odlaska sa mesta premijera nastavio je da se bavi politikom kao deputat Dume u dva saziva i član opozicione partije „Savez desnih snaga“, koju je napustio nakon poraza na izborima u decembru 2003. Posle toga postao je direktor Instituta ekonomije prelaznog perioda. Autor je niza knjiga iz ekonomije, kao i više od 100 tekstova sa tom temom. NJegov Institut davao je mišljenja i zvaničnom Kremlju. Jegora Gajdara, „lidera manjine“, kako je neko rekao, na poslednji put ispratilo je više hiljada ljudi, simpatizera, među kojima i Naina Jeljcina, supruga prvog predsednika Rusije. Prema sociološkim ispitivanjima obavljenim ovih dana, samo 17 odsto građana Rusije Gajdarove reforme ocenilo je pozitivno, a 58 procenata smatra ih krajnje negativnim. Oko 40 odsto ispitanika smatra da je bilo neophodno stvoriti tržišnu ekonomiju, ali to je trebalo realizovati sasvim drugim metodama, bez šok terapije i uz očuvanje kontrole država nad ekonomijom. Zanimljivo je da čitavih 24 odsto građana Rusije smatra da je sve reforme trebalo sprovoditi u okviru socijalizma.