Pošto planeta Zemlja?

Veliki i mali, bogati i siromašni, razvijeni i ostali, sa svih strana sveta, sastali su se još jednom u Kopenhagenu, na nekoj vrsti velike svetske berze na kojoj se pregovara o tome koliko bi ko, i kome, trebalo da plati za očuvanje prirode i života na planeti Zemlji u njenom sadašnjem obliku. Drugačije rečeno, ponovo se, pod okriljem Ujedinjenih nacija, na velikoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj klimatskim promenama, na kojoj učestvuju predstavnici 192 zemlje, kao na kakvoj velikoj svetskoj pijaci, trguje pravom na zagađenje zemlje, vode i vazduha na našoj planeti. I, kao i na svakoj drugoj pijaci, na kojoj se kupuje i prodaje, oni koji kupuju nastoje da obore cenu i plate što manje, dok oni koji prodaju pokušavaju da za što manje novca dobiju što više... Sve se odvija uz veliku pompu. Više od 100 šefova država i vlada koji su se obreli u danskoj prestonici je barem svojim prisustvom potvrdilo da se ovde zaista radi o jednoj od najznačajnijih tema za budućnost naše planete i života na njoj. Tu su se, pored ostalih, sreli i vodeći državnici sveta - američki predsednik Barak Obama, predsednik Rusije Dmitrij Medvedev, predsednik Kine Hu Đintao... Međutim, najbogatije i najrazvijenije zemlje, poput Amerike ili zemalja EU, i dalje se najviše opiru ograničenju prava da zagađuju i uništavaju prirodne resurse na planeti Zemlji da bi iz toga za sebe izvukle što veći profit. Ali, i zemlje koje se brzo razvijaju, poput Kine i Indije, takođe nerado prihvataju ograničenja u industrijskom razvoju, a time i ograničenja u zagađivanju zemlje, vode i vazduha, smatrajući da i one imaju istovetno pravo da uništavanjem prirodnih resursa sebi priušte što veći profit i tako stignu najrazvijenije zemlje koje su to nemilosrdno činile stotinama godina pre njih. Konačno, najsiromašnije i najugroženije zemlje, a pogotovu zemlje koje bi zbog promene klime izazvane ljudskom nebrigom mogle biti ugrožene ili čak zbrisane sa lica zemlje, traže da im oni koji su – po svemu sudeći – najodgovorniji za opasnost sa kojom se suočavaju, a to su industrijski najrazvijenije zemlje, što pre nadoknade sadašnju i buduću štetu i obezbede kakvu-takvu kompenzaciju za sve buduće nevolje... Konferencija UN o klimatskim promenama u „Bela centru“ u Kopenhagenu (7-10. decembar 2009) zamišljena je, pre svega, kao skup na kome bi trebalo da se postigne dogovor o budućnosti postojećeg sporazuma o klimatskim promenama pod okriljem svetske organizacije, poznatog kao „Kjoto protokol“, usvojenog još 1997, čije će pojedine odredbe prestati da važe 2012. godine. Okupilo se više od 15.000 ljudi, tim pre što se na istom mestu paralelno sa glavnim događajem odigrava još nekoliko značajnih skupova posvećenih klimi i očuvanju planete, što se tu lobira, pregovara, trguje... Zanimljivo je, inače, da – uprkos uobičajenoj ikonografiji i bučnim uličnim protestima - napetost u odnosima između različitih grupa zemalja, zemalja sa bitno različitim i međusobno suprotstavljenim interesima, ovoga puta nije tako velika kao što je znala da bude ranije. Kao da je kod svih već preovladala svest da se dogovor mora postići i da je kakav-takav kompromis u interesu svih. Tako su, recimo, industrijski najrazvijenije zemlje već na samom početku velikodušno najavile da su spremne da do 2020. ograniče emisiju štetnih gasova kako bi globalno zagrevanje planete bilo zadržano ispod dva stepena Celzijusova, što naučnici inače smatraju graničnom vrednošću da bi se izbegla katastrofa na našoj planeti. Imajući na umu ono što se događalo ranijih godina, kada je od bogatih i najrazvijenijih bilo teško iskamčiti ovakve ustupke, čini se da je svest o potrebi žrtvovanja radi očuvanja života na Zemlji počela da pridobija sve više pristalica... Možda još veće iznenađenje izazvalo je ponašanje grupe zemalja koje se brzo razvijaju, poput Indije, Kine, Meksika, Brazila, Indonezije ili Južne Afrike, koje su takođe objavile da su spremne da dobrovoljno ograniče sopstveni razvoj, a time i zagađenje okoline... Sudeći prema rezultatima zvaničnog Međuvladinog panela o klimatskim promenama, čiji su rezultati objavljeni u oficijelnom biltenu konferencije u Kopenhagenu, („Eco“), pokazalo se, takođe, da su siromašne i nerazvijene zemlje do sada bile daleko disciplinovanije od razvijenih i onih koje se brzo razvijaju u poštovanju postojećih ograničenja u zagađivanju životne sredine i prirodnih resursa na planeti Zemlji. Recimo, među nerazvijenim i zemljama u razvoju samo su Brazil i Indonezija prekršili postojeća ograničenja za emitovanje štetnih materija i uništavanje prirode. Na drugoj strani, kao što je verovatno i očekivano, najrazvijeniji su pokazali najmanje spremnosti da poštuju proklamovana ograničenja u zagađivanju prirodne sredine, uključujući ona koja su te zemlje prethodno dobrovoljno prihvatile. Od svih bogatih i razvijenih zemalja na svetu jedino su Norveška i zemlje EU pokazale spremnost da se ponašaju u skladu sa prihvaćenim obavezama... Naravno, sve brojke sadržane u ponudama razvijenih i zemalja u razvoju najsiromašnijima, kao predlog dobrovoljnog ograničenja u zagađivanju iznet na ovom skupu, predstavljaju zaista minimum od kojeg će se poći u pregovorima i natezanjima, sve do poslednjeg dana. Pojedini znalci ove materije, i dobri poznavaoci stvarne vrednosti novca, o kojem se ovde najviše i razgovara, poput milijardera DŽordža Soroša, smatraju da bi sume koju industrijski razvijene zemlje i najveći zagađivači treba da plate onima čiji će prirodni resursi bi uništeni morale da budu najmanje deset puta veće od onoga što im se trenutno nudi... Ali, advokati i zagovornici najsiromašnijih ne gube nadu. Recimo, predsedavajući grupe najsiromašnijih zemalja (G77), Lumumba Stanislaus Di Aping iz Sudana, smatra da su dokumenta ponuđena učesnicima na usvajanje, koja su pripremili organizatori konferencije, predvidela da se najbogatijim nacijama na planeti Zemlji, koje imaju svega 20 odsto svetskog stanovništva, obezbedi čak 60 odsto prava na zagađivanje atmosfere... Predstavnik Sudana je zato javno apelovao na američkog predsednika Baraka Obamu da iskoristi svoj autoritet i zaštiti interese najnerazvijenijih zemalja... Ovako krupan događaj, sa ovoliko međusobno suprotstavljenih različitih interesa, nije naravno mogao da prođe bez skandala. Pojavio se, recimo, izveštaj jednog međuvladinog panela o klimatskim promena, u kojem su sedeli čak i dobitnici Nobelove nagrade za ovu oblast, sa tvrdnjom da će se – ukoliko ne budu preduzeti radikalni potezi – najkasnije do 2035. godine glečeri na Himalajima sa sadašnjih 500.000 kvadratnih kilometara smanjiti na samo 100.000 km2, odnosno na samo jednu petinu od sadašnjeg obima! Nije, naravno, dugo trebalo da se pokaže da je reč o falsifikatu, jer u izvornom dokumentu, koji je neko pokušao da krivotvori, stoji da bi se to, ukoliko se ništa ne preduzme, moglo dogoditi do 2350. godine, odnosno za više od 300 godina! Kako će se završiti konferencija u Kopenhagenu teško je reći, ali već je izvesno da napredak u zaštiti planete Zemlje neće izostati. Najviši funkcioner UN za klimatske promene, Ivo de Ber, predviđa da će se nastaviti na dva različita koloseka: život postojećeg protokola iz Kjota će biti produžen i nakon 2012. („Kjoto plus“), a zaključiće se i novi sporazum, kojem će pristupiti i SAD, i uspostaviti novi limiti za zemlje koje su se do sada najbrže razvijale... Razlog za zaključivanje novog sporazuma leži u činjenici da SAD i dalje odbijaju da pristupe postojećem protokolu iz Kjota zato što on, navodno, ostavlja odrešene ruke Kini i još nekolicini zemalja koje konkurišu američkim proizvodima na svetskim tržištima... Procena stručnjaka UN, koji su pripremali konferenciju, glasi da će borba protiv klimatskih promena zahtevati budžet od najmanje 300 milijardi dolara godišnje, od danas pa ubuduće. Do kraja sveta i veka, iz dana u dan, sve više i više..