Nova strategija za nove izbore

Da li verujete da postoji značajan deo birača koji u maju 2008. godine ne bi glasao za DS, ali koji je tu stranku ipak podržao da bi sprečio veće od dva zla? Ja verujem da postoji. O njihovom izbornom ponašanju govorim u ovom tekstu. Strategija na kojoj je Demokratska stranka dobila predsedničke i skupštinske izbore 2008. godine bila je zasnovana na nekoliko ideja. Jedna od njih je zaštita od Radikalne stranke, tj. eksploatacija straha od povratka u hibridni Miloševićev režim. DS je govorio biračima: ”Pogledajte preko puta: tamo stoji strašna Radikalna stranka koja zajedno sa Koštunicom želi da vas vrati u devedesete. Pogledajte sada u nas: mi ćemo od toga da vas odbranimo. Nismo savršeni, ali i takvi nesavršeni, ipak smo bolji od mračnih sila prošlosti.” Najveći broj tradicionalnih DS birača nije trebalo posebno ubeđivati da je to tačno: DS zaista jeste garancija da se Srbija više neće vraćati u prošlost. Ipak, postoji jedan manji deo birača koji je za DS glasao samo zato što mu je DS nudio Evropsku uniju namesto Miloševićeve Srbije. Taj deo pristao je na ovakvu ponudu DS-a, i od dva zla izabrao manje. Niko ko je u maju 2008. glasao za DS nije pogrešio: vlada predvođena demokratama imala je izuzetan uspeh u ispunjenju izbornog obećanja i približila Srbiju Evropskoj uniji. Ta ostvarena predizborna obećanja verovatno pozdravljaju i mnogi građani koji nisu glasali za DS. Politički menadžeri demokrata otuda mora da razmišljaju: čim Srbija dobije status kandidata, trebalo bi raspisati vanredne izbore i, na talasu opšteg oduševljenja, osigurati mesto u vladi u periodu 2010-2014. Ali – tu je paradoks kojim politika, kao i svakodnevni život, ponekad ume da iznenadi – svaki uspeh vlade u pogledu ostvarenja predizbornih obećanja predstavlja razlog više da na narednim izborima manje građana, a ne više, glasa za DS. Što je zemlja bliža Evropskoj uniji, konzervativna opozicija ima više šanse da odnese pobedu na narednim izborima. Kako je to moguće? Vratimo se na početak teksta. DS je svoju izbornu kampanju temeljio na eksploataciji straha od povratka u devedesete. U maju 2008. godine ta strategija je bila uspešna, jer je tada politika Radikalne stranke zaista bila politika povratka u devedesete. Međutim, od tada se desila jedna važna promena: Radikalna stranka se pocepala upravo na pitanju evropskih integracija, a – kako pokazuju decembarski izbori na Voždovcu – pitanje je da li će ono što je ostalo od te stranke moći da preskoči cenzus. Umesto toga, stvorena je nova stranka koja je preuzela istu strategiju kao i DS: i ona se zalaže za Evropu i Kosovo. Transformacijom bivših radikala glavna pretnja koja je postojala na majskim izborima nestala je. Time je nestao i strah koji je motivisao deo birača da glasa za DS. Taj deo birača će sada pribeći drugačijoj kalkulaciji: ako više nema pretnje povratka u devedesete, zašto bih glasao za DS? Osnovu za takvo razmišljanje ne pruža samo promena politike bivših radikala, već i sama vlada i DS na njenom čelu. Čak i da se SRS nije pocepao i nije promenio politiku, ono što radi vlada neprekidno daje povoda za uverenje da je pretnja prošla i da više nema razloga da se glasa za DS. Sve to otuda što je politika evropskih integracija konstruisana kao sredstvo odbrane od povratka u devedesete. Nestanak pretnje potire potrebu za zaštitnikom, a umesto zaštite od mračnih devedesetih, sada će glavno pitanje postati neko koje nema direktne veze sa evropskim integracijama. Ako sve stave na kartu uspešnog evropskog puta Srbije, šanse da demokrate ponovo osvoje onako veliki broj birača biće manje. Razume se, za DS nije sve beznadežno. Potrebno je da se promeni strategija na narednim izborima. Umesto da se izbori raspišu kada Srbija dobije status kandidata i evropske integracije budu glavni adut u kampanji, DS bi trebalo da nađe makar jednu novu temu i njome se ozbiljno pozabavi. DS bi, umesto evropskih integracija, kao prioritet svoje politike mogao da stavi borbu protiv korupcije. Od svih nezadovoljstava koje motivišu glasanje protiv vlade, čini se da su danas velika korupcija i njene posledice najsnažnije. DS, međutim, u ovom trenutku nema jasnu strategiju za borbu protiv korupcije. Rukovođeni logikom marketinških stručnjaka, vlada i predsednik misle da se korupcija suzbija tako što se svakih šest meseci na državnoj televiziji prikaže hapšenje osumnjičenog za korupciju. To je pogrešno. Korupcija se suzbija jačanjem državnih institucija kao što su Državna revizorska agencija, Agencija za borbu protiv korupcije ili državni poverenik za informacije od javnog značaja. Ali ne tako što će predsednik davati izjave kako verbalno podržava rad tih ustanova, već tako što će se tim ustanovama omogućiti da ozbiljno kazne one koji zloupotrebljavaju javne resurse. (Državna revizorska institucija, recimo, može da kazni sa najviše 50.000 dinara onoga ko se nije odazvao njenom pozivu da podnese izveštaj o radu. I tu se cela stvar završava. To je isto kao da ste nekome iz vlade izdali dozvolu za korupciju koja košta 50.000 dinara.) Budućnost DS-a kao vodeće stranke delimično zavisi i od potencijalnih koalicionih partnera. Zamislimo da DS ostvari znatno lošiji rezultat na narednim izborima. Čak i tada, DS bi mogli da spasu Rasim LJajić i LDP. Da bi to bilo moguće, oba aktera moraju da učvrste opšte uverenje o atipičnom političaru. LJajić igra na kartu nekorumpiranog političara. Time bi mogao da privuče jedan deo nezadovoljnih birača DS-a, nakon čega bi kao samostalni koalicioni partner ušao u vladu sa demokratama. Nezadovoljni birači DS-a bi tako ponovo glasali za DS, samo indirektno, preko Rasima LJajića. Sličan status kod svojih birača ima i LDP: i ova stranka igra na kartu atipičnih političara (koji se gnušaju politike i kompromisa koji u njoj moraju da se prave), iako je takav profil kod te stranke počeo da se menja u poslednjih godinu dana (verovatno pod uticajem želje da konačno uđe u vladu). Na narednim izborima bi takav promenjen profil mogao da bude poguban. Ako LDP na narednim izborima pošalje poruku ”Glasajte za nas da bismo ušli u vladu sa DS”, deo njihovih birača ostaće pasivan i LDP verovatno neće preći cenzus. Suprotno tome, da bi aktivirao najradikalniji deo svog biračkog tela, LDP bi trebalo da (barem jednim delom) vodi istu kampanju koju je vodio u januaru 2007. godine. To je moguće ako se u stranku vrati Biljana Srbljanović. Ona bi mogla da radikalnijim LDP biračima ponudi radikalniju varijantu LDP-a (onu koja je beskompromisna), a Čedomir Jovanović mekšu (onu koja bi mogla da ”pomogne Srbiji” ulaskom u vladu sa DS-om.) Nešto zavisi i od konzervativne opozicije. Deo te opozicije i dalje ne razume da su kosovski diskurs i priča o patriotizmu istrošeni, te da posle majskih izbora taj diskurs mora da se ređe koristi ili kombinuje sa drugim temama (”i Kosovo i Evropa”, ”i Evropa i Rusija” itd). Boris Tadić je to shvatio još 2004. godine, a Nikolić i Vučić četiri godine kasnije. Danas ti ljudi predvode dve najjače stranke u Srbiji. Ako koalicija DSS/NS bude i dalje neprekidno insistirala na kosovskom pitanju, zanemarujući sva druga, njen rezultat će biti preslab da bi joj omogućio da bude značajan igrač u narednoj vladi. Slabost konzervativne opozicije predstavlja dobitak za DS i njene potencijalne koalicione partnere. Konačno, socijalisti će se ovoga puta verovatno ponovo naći u ulozi presudnog aktera. Ako su mi sve dosadašnje pretpostavke ispravne, onda će od rezultata SPS-a zavisiti da li DS ostaje na vlasti ili ne. Ako na narednim izborima prođu veoma dobro (kao na ponovljenim izborima u Kostolcu), i uspeh protumače kao posledicu efekta ”tim koji pobeđuje ne treba menjati”, socijalisti će verovatno nastaviti saradnju sa demokratama. Ako, pak, prođu loše (kao na Voždovcu), i loš rezultat protumače kao kaznu za trogodišnju saradnju sa demokratama, možda će spas potražiti u saradnji sa SNS i DSS/NS.