Srbija bira kurs

Kurs dinara, u čiju odbranu su ovih dana vrlo glasno ustali deo privrednika i država, izložio je Narodnu banku Srbije novim, jakim pritiscima, koji će za ovu instituciju značiti i odbranu njene nezavisnosti i autonomnosti u odlučivanju. Bunt dela privrednika okupljenih oko Privredne komore Srbije i Kluba „Privrednik”, nesrazmerno glasan u odnosu na visinu oscilacije dinara, koja je iznosila svega dva odsto, artikulisan je u njihovom zahtevu da se tim povodom održi zajednički sastanak sa premijerom i guvernerom. Radovan Jelašić je takav zahtev oštro odbio, uz obrazloženje da nema vremena da „sastanči” i da se dogovara o kursu, jer se on formira na međubankarskom deviznom tržištu. „Osim jakog zaoštravanja odnosa između dela privrednika i guvernera, blago slabljenje dinara od svega dva odsto, otvorilo je i mnogo značajnije pitanje budućeg modela privrednog rasta Srbije o kome država konačno mora da se izjasni”, objašnjava za NIN Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta i urednik časopisa „Kvartalni monitor”. Privredni rast Srbije, baziran poslednjih 7-8 godina uglavnom na velikom prilivu stranih investicija, koje su odlazile u takozvane nerazmenljive sektore (trgovinu, bankarstvo, usluge, nekretnine…) više nije održiv, jer tako velikih investicija nema i neće ih biti. Jasno je da zacrtani rast bruto domaćeg proizvoda od 5-6 odsto godišnje ne možemo postići razvojem uslužnih delatnosti, već rastom industrije i proizvodnje. Za rast ovog, razmenljivog, sektora i veći izvoz robe, potrebno je snižavanje referentne kamatne stope, što znači jeftinije kredite privredi. Ali zakonita posledica obaranja referentne kamatne stope jeste slabljenje dinara. Da kamatna stopa bude niska i da istovremeno dinar bude jak – nije moguće “Pred NBS su sada dve mogućnosti: da brine samo o inflaciji i drži kurs čvrsto pod kontrolom, pa onda nek vlada trlja glavu kako će dostići godišnji rast od pet odsto, ili da svojim merama nastavi da podstiče privrednu aktivnost, što sada čini. Mislim da je ovo drugo rešenje dobro i da NBS treba da nastavi da spušta referentnu kamatnu stopu sa sadašnjih deset na osam odsto. Time će omogućiti više kredita privredi i jeftinije dinarske zajmove”, objašnjava Petrović, upozoravajući istovremeno da ćemo sa sadašnjim kursom, umesto 5-6 imati rast privrede od najviše dva odsto. Dakle - tavorenje. Stav države oko politike kursa donekle se nazire u izjavi potpredsednika vlade Mlađana Dinkića, koji je izjavio da je NBS morala brže da reaguje i efikasnije spreči oscilacije. Ovo bi se moglo protumačiti i kao dodatni pritisak na guvernera. Zašto se uvoznicima i velikim dužnicima, kojima odgovaraju precenjen dinar i fiksni kurs, pridružila i država? „I država Srbija se zadužuje na sve strane, zbog čega joj odgovara stabilna valuta. Država planira nova zaduživanja od skoro pet milijardi evra za puteve i druge infrastrukturne projekte, pa je jasno da žele fiksni kurs. Baš i zbog toga je fleksibilan kurs poželjan, jer bi terao i državu da vodi računa da se ne zadužuje gde stigne”, objašnjava za NIN ekonomista Vladimir Gligorov. No, za sadašnje pritiske, smatra naš sagovornik, delom je kriva i sama NBS, koja je vodila nejasnu politiku, čas fiksnog čas fleksibilnog kursa. Takva politika je dovela do očekivanja da se NBS na ovaj ili onaj način pridržava fiksnog kursa, što se prećutno podrazumevalo. Upravo to je značilo da se ne računa na dodatni trošak zbog osiguranja od devalvacije. A neke računice kažu da je privredu poslednja devalvacija koštala više desetina milijardi dinara. „Sada je taj deo privrede, pre svega oni koji uvoze i koji su dosta zaduženi ljut, jer su oni dosadašnje ponašanje NBS čitali kao poruku, nemojte brinuti o kursu, o njemu brinemo mi. Takvo održavanje fiksnog kursa je zapravo nacionalizacija rizika od kursnih razlika, odnosno njegovo prebacivanje na građane, dok je kod fleksibilnog kursa rizik na privrednim subjektima”, tvrdi Gligorov. I dok su se zagovornici čvrstog dinara vrlo glasno čuli prethodnih dana, glas kompanija koje pretežno izvoze iz Srbije ili su konkurentne uvoznoj robi na domaćem tržištu, gotovo da nije zabeležen. A kad ih pitate, kažu da je krajnje vreme da se vrednost dinara utvrdi tržišno, jer je novac roba kao i svaka druga. “Ne može centralna banka doveka pokrivati zahteve uvoznika. Guverner i NBS su pod konstantnim pritiskom uvozničkog lobija, koji traži jeftine devize. Neka gospoda izvole na tržište i neka kupuju devize po tržišnom kursu, jer novac je roba i samo tržište može da odredi njegovu vrednost“, kaže za NIN Rodoljub Drašković, predsednik „Swisslion“ grupe. Drašković ističe da ovom, izvozno orijentisanom koncernu, poslednje blage oscilacije dinara ne prave nikakav problem, kao i da su njena potraživanja u evrima deset puta veća od obaveza, te sada nije na gubitku. Da izvoznicima ne odgovara sadašnja precenjena valuta potvrđuju i u kompaniji „Falk ist“ iz Knjaževca, koju je Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) proglasila najboljim izvoznikom u 2009. godini. „Sadašnji kurs je nerealan i treba da dođe na 115 do 120 dinara za evro. To je, nama koji izvozimo, a naša kompanija izvozi čak 97 odsto robe na tržište EU, jasno. Sada se bune uglavnom uvoznici i to je delom razumljivo, ali kurs mora da se formira tržišno“, kaže za NIN Davor Veličkovski, direktor kompanije „Falk ist“. Većina vodećih ekonomista u zemlji danas misli da je dalja devalvacija dinara neminovna. Tako i Stojan Stamenković smatra da zadati cilj, a to je da Srbija pokrivenost uvoza izvozom sa ovogodišnjih 55 do 2015. godine podigne na 80 odsto, sa sadašnjim kursom dinara neće biti dostignut. „Devizne rezerve sada izgledaju visoke, ali i one mogu da se istope, ako ne bude kreditnih priliva i stranih investicija. Čemu tolike devizne rezerve, to takođe košta, one zapravo služe kao osiguranje od rizika, jer se svi boje šta će biti sa kursom. I to govori da sadašnji kurs u stvari nije tržišni“, objašnjava Stamenković za NIN. Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta, takođe tvrdi da je sadašnji kurs dinara objektivno „iznad bilo koje matematičke mere ravnoteže“. Naš sagovornik kaže da izvoz danas ima „bukagije na nogama“, jer je učešće robe koja se može izvesti u BDP-u malo. Potrebno je vreme da se promeni struktura privrede da bismo se mogli približiti uporedivim zemljama - Rumuniji i Bugarskoj, o Češkoj i Slovačkoj da se ne govori - koje imaju ogroman izvoz u odnosu na BDP i to uglavnom industrijskih proizvoda. „Visoka vrednost nacionalne valute tu strategiju čini teškom, ako ne i nemogućom, približno onoliko koliko odgovara i pogoduje uvoznicima i velikim dužnicima. A veliki dužnici su sami krivi; uzeli su velike pare i spiskali ih ne u industrijsku proizvodnju razmenljive robe, nego u usluge, dakle tržne centre i nekretnine. Političko-ekonomska dimenzija ovog problema je nova i čini se sve jača podela u Srbiji: na proizvođačka i na rentijerska preduzeća. Ovi drugi imaju kanale kroz koje vrše pritisak, malo ih je, to su sve velike firme, a ovi prvi su mala i srednja preduzeća (proizvodnja hrane, mašinogradnja, metaloprerada, metalurgija), gde niko nema taj nivo uticaja“, tvrdi Živković. Očito je na potezu država, koja će ili podržati guvernera u vođenju politike fleksibilnog kursa ili se pridružiti pritiscima na njega. Ukoliko se odluči za ovo drugo, a sva je prilika da hoće, Gligorov veruje da će NBS, kao i do sada, podleći pritiscima. A to će značiti samo odlaganje slabljenja dinara i njegovog prilagođavanja izvoznoj orijentaciji zemlje, što je jedina politika koja Srbiji može da donese dugoročan i održiv razvoj i napredak. Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije Struka i halabuka Radovan Jelašić je poslednjih dana najviše kritikovan čovek u Srbiji. Na meti je kako dela privrede tako, posredno, i vlade. Neočekivano žustra kritika usledila je zbog blagog slabljenja dinara, a deo privrednika guverner je dodatno naljutio odbijanjem da se sa njima sastane radi dogovora o kursu. Paniku u delu privrednika Jelašić u razgovoru za NIN vidi kao dokaz da su se mnogi nadali da će viši kurs ispeglati loše rezultate njihove poslovne politike. „Neki od njih su se nadali da će, ako realno nisu bili uspešni, nominalno, na papiru, moći na kraju godine da iskažu neki profit. Glavni problem danas, za razliku od pre 2-3 godine, jeste to što proizvođači i trgovci ne mogu jednostavno da povećaju cene, jer nema platežno sposobne tražnje, inače depresijacija ne bi proizvela inflaciju od 5,9 odsto (novembar na novembar), nego veću“, tvrdi guverner. Kako objašnjavate tvrdnje da je poslednje slabljenje dinara rezultat bankarskih spekulacija? Ja uvek čestitam kolegama u NBS kada su spremni da priznaju da su pogrešili, umesto da izmišljaju teorije zavere ili se pozivaju na „eksterne faktore”, što je, izgleda, karakteristično za ljude našeg podneblja. Izloženost bankarskog sektora deviznom riziku je svega četiri odsto kapitala, iako propisi dozvoljavaju daleko više. To je dokaz da banke neće da zarađuju na kursnim razlikama, već na kamati i pravim bankarskim poslovima. Siguran sam da je vrlo teško pronaći preduzeće čija je izloženost deviznom riziku blizu onog koji ima bankarski sektor. Poslovno je neodgovorno uzimati kredite u evrima, a imati prihode u dinarima, pa kada kurs ode naviše, onda „kuku lele” i ospi drvlje i kamenje na Narodnu banku. Pošto je kurs fleksibilan, zbog takve otvorene pozicije finansijski direktori u firmama lako mogu da dođu u situaciju da traže drugi posao. Pojedini privrednici, pa i neki veoma moćni, smatraju da je fiksni kurs dobar za Srbiju? Najpre, režim kursa određuje Vlada. Za mene lično ništa lakše i jednostavnije, nego da pređemo na fiksni kurs, ali za Srbiju, prema dosadašnjim iskustvima, ubeđen sam, to bi bilo loše. Pri tome, ne možete jedan ključni parametar da izmenite, a da sve ostalo ostane isto. Zemlje sa fiksnim kursom imale su veći pad ekonomske aktivnosti, veći rast broja nezaposlenih i veće makroekonomske potrese. Ako ste krenuli jednim putem, najznačajniju razliku čini to da li ćete biti dosledni, ili ćete na prvi izazov tražiti da se režim menja, pošto i jedno i drugo ima i pozitivne i negativne strane. Hoće li se, uprkos pritiscima, nastaviti relaksiranje monetarne politike kako bi se vrednost dinara uskladila sa stvarnom snagom srpske privrede? Sa padom inflacije NBS treba da smanjuje i nivo restriktivnosti monetarne politike, gde ključnu ulogu igra referentna kamatna stopa. Još samo pre nekoliko meseci su svi u horu tvrdili da referentna kamatna stopa nema nikakav uticaj na kurs i na cenu zaduživanja, da bi se danas dokazalo da, naravno, ima. Ako je neko mislio da referentna kamatna stopa može da ide na pet odsto, a kurs na 85 dinara putem nekog famoznog dogovora, grdno je pogrešio. Kurs dinara je posledica toga što Narodna banka radi, a njen glavni cilj, koji je zacrtan Zakonom o NBS i sa čime se ja potpuno slažem, jeste inflacija. A za to što se neko izlaže nepotrebnom deviznom riziku ne može račun da ispostavlja Narodnoj banci, kao što ranije nije sa njom delio ni dobit. Koliki su danas pritisci na vas kao guvernera, rastrzanog između zahteva za stabilnim dinarom i nižim kamatnim stopama? Za poslednjih šest godina naučio sam jednu stvar - da mi je jedini saveznik ekonomska struka, a sve ostalo spada u halabuku. Kritikovali su nas za visoke obavezne rezerve, netržišan način limitiranja potrošačkih kredita i slično, da bi nas danas hvalili, jer je finansijski sektor stabilan, a i to je, siguran sam, prolazno. Iskreno se nadam da i u budućnosti guverneri NBS neće između kratkoročne popularnosti i dugoročnog ekonomskog interesa zemlje praviti izbor u korist prve opcije. Svi koji su tako radili, na tome su i pali. Fiksni kurs loše rešenje „Fiksni kurs nikako nije dobro rešenje. Uporedna iskustva pokazuju da su u krizi bolje prošle zemlje sa fleksibilnim kursom, poput Poljske, koja je imala veliku devalvaciju, ali je uspela da ima rast ove godine. Za razliku od toga, baltičke zemlje, koje imaju fiksni kurs, zabeležile su pad proizvodnje od 10 do15 odsto. Sada i MMF od njih traži da odustanu od fiksnog kursa, jer se pokazalo da su se zemlje sa fleksibilnim kursom lakše prilagodile uslovima krize“, tvrdi Pavle Petrović. Lažemo sebe neprekidno Stamenković tvrdi da trenutno imamo i problem sa obračunom BDP-a, koji se uporno predstavlja većim nego što jeste. „Prošle godine rast nije bio 5,5 odsto nego četiri odsto. To znači da fiskalni deficit ove godine iznosi oko 4,25 odsto, a ne ispod četiri kao što se sad priča da će biti. Lažemo sebe gde god stignemo, a nije mi jasno zašto“, pita se Stamenković.