BROD ENCIKLOPEDIJE I DALJE PLOVI

Strašno je kad se ukaže nepodmitljiva čistina koja u nečijim rečima jasno odvaja istinu od laži. Veseli M. S. redovno, a mahom nevoljno, biva suočen sa takvom čistinom, pa zbog toga malo ko može da saoseća sa njegovim mukama. Tako, u svom prošlom prilogu za uveseljavanje prostote, on me optužuje da se lažno predstavljam sa višim univerzitetskim zvanjem, a ja sam, tvrdi veselnik, samo docent. A onda, pokušavajući da bude ne samo duhovit nego i enciklopedistički temeljan, on se pozva na sajt fakulteta na kojem radim, premda na tom sajtu lepo piše da sam vanredni profesor. Ako neko želi, lako može proveriti: Google > Filozofski fakultet u Novom Sadu > Odseci > Srpska književnost. E sad, zašto veselnik ima potrebu da oko takvih ordinarnih i proverljivih, uz to i ne naročito važnih stvari laže, to niko razuman neće dokonati. Najbolje je, zato, nad takve se smradove na nadnositi i njegova otrovna isparenja ne udisati. Nego, ako možete, pomolite se za grešnu dušu ovog čoveka posvećenog valjanju po sopstvenim bljuvotinama! Pomolite se, sevap je! No, ostavimo tog veselnika! Nije njemu lako! On se uživeo u dodeljenu mu ili nametnutu ulogu insajdera, verujući da to može dobro da naplati kao umišljeni autoritet u oblasti enciklopedistike. I hteo bi da odigra tu poganu ulogu, pa makar morao da besprizorno laže i izmišlja. A sve ne bi li nekako kriminalizovao ceo projekat Srpske enciklopedije (SE) i prikazao svoje dojučerašnje kolege kao društvo neodgovornih i sumnjivih tipova koji ništa ne rade nego samo troše novce čiju slavinu nadležni ministar nije dovoljno zavrnuo. Veselnik, naravno, zna da nikakve osnove za takvu kriminalizaciju nema, ali smatra da će dezinformisanjem i zbunjivanjem javnosti svome gazdi pomoći da obavi planirane prljave rabote. Pa stoga dovikuje ministru nauke kako SE nije dovoljno kažnjena, te da bi trebalo zavrnuti više i stegnuti jače! Otkuda takva strast za kaštigovanjem nečega što kaštigu nikako nije zaslužilo? I otkuda takav panični strah od skorog završavanja prvog toma SE? Iza ovakvih iracionalnih postupaka, ipak, stoji dosta čvrsta i racionalna konstrukcija čiji je veseli M. S. samo beznačajni šrafić. Veselnik je, naime, zaposlen u „Službenom glasniku“ čiji direktor Slobodan Gavrilović već nekoliko godina vodi jednu nerazumnu i pogubnu politiku u oblasti leksikografsko-enciklopedističkih poslova. Sve dotle dok je ta politika stvar njegovog ličnog stava koji ostaje u delokrugu rada direktora javnog preduzeća, ni po jada! Štaviše, njegovu odluku da javno preduzeće, zaduženo za objavljivanje zakona i službenih državnih akata, organizuje i drugu vrstu delatnosti, svako razuman bi pozdravio. Tako je i Uređivački odbor SE, čak sa simpatijama, prihvatio da „Službeni glasnik“ počinje da ulaže u razvoj enciklopedistike i da zasniva nekakve projekte toga tipa. Nikome takve poslove ne treba zabranjivati, niti se to može učiniti, sve i kad bi neko hteo takvu zabranu da sprovede. Ne udubljujući se mnogo u samu prirodu događanja, čestit čovek bi, s razlogom, prepoznao dobre namere i iskren pokušaj da se materijalna dobit javnog preduzeća, proistekla iz njegovog monopolskog položaja, uloži u poduhvate od opšteg društvenog značaja. Ali, nažalost, put do pakla je, odista, popločan dobrim namerama, a to se i ovoga puta jasno pokazalo! Dobre Gavrilovićeve namere pokrenule su, naime, čitav niz rđavih procesa koji će naneti ogromnu štetu srpskoj naučnoj i kulturnoj zajednici, i to ne samo u oblasti enciklopedistike. Evo, dakle, vrhovnog zlog volšebnika koji bi - najzad i imenom prozvan - morao javno da se oglasi, pa da ponešto objasni auditorijumu znatno širem od mračnih kabineta u kojima se kreira još mračnija politika u oblasti enciklopedistike i leksikografije. Da objasni šta je sve, u ime dobrih namera, bio spreman da učini, zašto i sa kakvim ciljem? Ponešto je već i sada više nego jasno. Jasno je, primera radi, da Slobodan Gavrilović, od 2007. kada je postao direktor „Službenog glasnika“, vodi akciju sa ciljem formiranja Srpskog leksikografskog zavoda (SLZ). Svako razuman će, načelno, ovakvu ideju podržati, jer ona pruža najbolje uslove za razvoj srpskih leksikografskih i enciklopedističkih poslova. Osnovna ideja je, dakle, sasvim u redu, ali ona previđa jednostavnu činjenicu da nju već odavno praktično sprovodi Matica srpska uz punu podršku SANU. Matica je, naime, još 1991. godine formirala Leksikografsko-biobibliografsko odeljenje u kojem je skoncentrisala sve ranije i zasnovala neke novije oblike rada u ovoj oblasti. Matičini poslovi te vrste su odavno već verifikovani na prostorima nekadašnje SFRJ kao najviši domet u leksikografiji i enciklopedistici, pa bi postojeće odeljenje, bez sumnje, moralo predstavljati najozbiljniji temelj za izgradnju budućeg Zavoda. O tome se Matica srpska u više prilika izjasnila i zasnivala svoje planove rada imajući na umu ovakav strateški cilj, a na 125. redovnoj Skupštini održanoj 2008. doneta je i odluka da se formira Enciklopedijski zavod Matice srpske. Matica je tokom čitave svoje istorije, a pogotovo od 1991. nastojala da pokaže i dokaže da je ona (makar neformalni) Srpski leksikografski i enciklopedijski zavod. Nastojala je, naime, da praktičnim radom i funkcionisanjem svojih kapitalnih projekata (Srpski biografski rečnik, Leksikon pisaca Jugoslavije, obiman posao na problemima standardizacije jezika, izrada pravopisa, posebno Pravopisa srpskog jezika, šestotomni i jednotomni Rečnik srpskog jezika, Rečnik srpskih govora Vojvodine, serija najozbiljnijih bibliografskih projekata itd.), uz zajednički rad sa SANU na projektu SE, pokaže kako glavni tokovi leksikografskih, enciklopedističkih, biografskih i bibliografskih poslova već funkcionišu, te kako bi konstituisanje zavoda bila više-manje tehnička stvar, za koju je neophodno samo pribaviti podršku političkih i državnih struktura. Svoju akciju usmerenu ka osnivanju SLZ Slobodan Gavrilović vodi na potpuno suprotan način i isključivo političkim sredstvima, potpuno zanemarujući sve pozitivne rezultate koji su na drugim mestima, a pre svega u Matici, već ostvareni. Stoga je on prvo načinio nacrt (radnu verziju) Zakona o Srpskom leksikografskom zavodu, dokumenta koji treba da opiše način rada jedne nove, na nepostojećim temeljima formirane ustanove. Ta bi se ustanova konstituisala pri „Službenom glasniku“, a ona bi trebalo da obavi jednu skandaloznu centralizaciju svih projekata ovoga tipa. O tome neposredno govori član 33 ovog nacrta: „Danom stupanja na snagu ovog Zakona prestaje da važi Zakon o Srpskoj enciklopediji (Sl. glasnik RS, br. 110/2005). Zavod preuzima započete leksikografsko-enciklopedističke projekte koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije.“ Ako se nekome učini da ovakve ideje ne pripadaju vremenu u kojem živimo, biće sasvim u pravu. Ovakav način formiranja nove ustanove na nepostojećim temeljima moguć je samo u jednopartijskom, komunističkom sistemu u kojem politički centar moći izriče naredbu o tome kako bespogovorno treba sprovesti odluku najviših organa bez obzira (i komentara) na njihovu potpunu iracionalnost. Sa svojim idejama o prostom preuzimanju svega što su drugi u dugom vremenskom toku, generacijama ostvarivali, Slobodan Gavrilović nalikuje na bahate komunističke aparatčike koji će, državnim merama i postupcima nasilne centralizacije, najednom ostvariti ogromne radne uspehe i postati liderom u određenoj delatnosti. Svakom normalnom čoveku, a pogotovo čoveku evropski orijentisanom, ovakav postupak mora izgledati kao profesionalno i politički savršeno neprihvatljiv, čak bolestan. No, najgore od svega je to što se ovakvim rešenjem najneposrednije dovode u pitanje stručni standardi sa kojima su ovi projekti do sada bili izvođeni. Gavrilovićev program centralizacije leksikografsko-enciklopedističkih poslova znači, pre svega, oduzimanje tih poslova iz nadležnosti Matice srpske i SANU. A kada se to desi, ostaje potpuno neizvesno kakav će kvalitet tih poslova uopšte biti. U srpskoj kulturi od Matice i SANU ne postoji pouzdaniji garant za uspešnost ovakvih projekata, pa svaki pokušaj da se od njih ovi projekti oduzmu predstavlja veoma opasnu improvizaciju čije posledice mogu biti katastrofalne. Dovoljna je samo pomisao da bi enciklopedistički poslovi u takvoj ustanovi mogli dopasti u ruke takvog nekog veselnika poput M. S., pa da se svaki odgovoran čovek naprosto naježi. I tu smo se sasvim primakli odgovoru na pitanje otkuda sada, na izmaku 2009., ovako organizovana hajka i pokušaj kaštigovanja SE. Društvo zlih volšebnika je, očigledno, ozbiljno zabrinuto činjenicom da se poslovi na izradi prvog toma, polako ali sigurno, privode kraju, pa je krenulo u konačnu akciju kako bi se Uređivački odbor SE, a time i SANU i Matica srpska, konačno eliminisali kao nepodnošljivi, žilavi protivnici svakog nesolidnog i nestručnog rada u oblasti enciklopedistike. Slobodan Gavrilović je, ne jednom, u razgovorima sa predstavnicima Matice srpske, izricao ocenu kako su Matica i SANU dve trome i nesposobne ustanove, te kako on sve to može mnogo bolje organizovati u „Službenom glasniku“. U socijalističkoj Jugoslaviji nagledali smo se i naslušali takvih političara raspoloženih da oštrinu svojih zuba oprobavaju glockajući ove stare ustanove, ali se danas niko više ni ne seća imena tih nesrećnika. Ukoliko bude pameti, i ovaj nebulozni projekat sračunat na osporavanje autoriteta Matice srpske i SANU postaće ubrzo stvar prošlosti, kao jedna ružna epizoda koje se možemo prisetiti samo sa jakim osećanjem neprijatnosti i gađenja. Sa ovakvom ocenom mogli bismo zaključiti ovaj prilog istoriji našeg političkog beščašća. Morali bismo, međutim, tome dodati i jednu nedoumicu oko toga koliko su Gavrilovićeve enciklopedističke nebuloze ostvarile uticaja u političkoj sferi i koliko deluju na ponašanje i odluke samih političara. Nečije lične opsesije i fiksacije, naime, nisu ozbiljniji problem sve dotle dok ne postanu osnov za vođenje nekakve ozbiljne partijske ili državne politike. Na ovako postavljeno pitanje odgovor će predstavljati ne toliko ovakva ili onakva deklaracija, parola ili slogan nego samo dosledna politika koja će uvažavati realnost. Kada je u pitanju SE, to znači da će odgovor biti sadržan u budućem ponašanju nadležnog Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja, pa i čitave Vlade Republike Srbije. Razloga za zabrinutost, međutim, ima veoma mnogo jer iz pomenutog ministarstva ne dolaze nikakvi signali da su uopšte svesni ozbiljnosti problema. Dovoljno je, uz to, pogledati „Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije u periodu od 2010. do 2015. godine: Fokus i partnerstvo“ pa konstatovati da se u tom važnom dokumentu, među kapitalnim projektima koje treba dovršiti, nigde ne pominje SE. Ministarstvo je, po svemu sudeći, svoje strateške projekte usaglasilo sa Gavrilovićevim ličnim ambicijama, a pri tom je u potpunosti dezavuisalo postojeći Zakon o SE. Očigledno je da brod SE buše na bar dva mesta: u Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja i u „Službenom glasniku“. Uprkos svim ovim mukama, taj brod, polako ali sigurno, sve otklanjajući jedan po jedan problem, plovi ka svojoj luci. I on će uskoro, na zgražavanje i jed svih zlih volšebnika, do svoje prve luke i stići. Valja potom nastaviti plovidbu, a ona će se, na ovaj ili onaj način, neizostavno nastaviti. Sa trenutnim ministrima ili bez njih, sa ovom vladom ili bez nje, tek: moramo se već jednom navići da postoji nešto sasvim iznad naših ličnih interesa i sitnih politikantskih igara. Zakon o SE i sama Srpska enciklopedija predstavljaju jedno takvo bezuslovno „nešto“! (Oprema teksta je redakcijska. Iz integralnog teksta izostavnjene su dve rečenice uvredljivog karaktera. U sledećem broju objavljujemo odgovor akademika Čedomira Popova)