Usud Evrope

Pre početka razgovora, upozorava gospođa Perović, neophodno je precizirati pojmove: “Evropeizacija je tendencija u našoj novijoj istoriji. U okviru nje razmatraju se modernizacija i reforme. Posle dva veka moderne istorije Srbije može se govoriti o porazima reformskih pokušaja kao konstanti.” Naša sagovornica za NIN kaže da je već pod drugom vladom kneza Mihaila Obrenovića počelo da sazreva jedno novo političko pokolenje koje će proces evropeizacije Srbije nastaviti a naročito forsirati posle sticanja nezavisnosti 1878. godine.

Reč je o vladi Milana Piroćanca koga mnogi smatraju našim zapadnjakom u 19. veku.

- Da, njegova vlada je prvi put u našoj istoriji dala program sinhronih reformi. Dakle, program ekonomske modernizacije preko osnivanja institucija kao što je prva Narodna banka, preko izgradnje železnice, preko čitavog niza trgovinskih konvencija sa zapadnoevropskim državama. Prvi put obavezno je postalo osnovno školovanje, uveden je program zdravstvene zaštite i naroda i stoke. Donet je novi Zakon o sudstvu, prvi Zakon o osnivanju moderne stajaće vojske... Program ekonomske reforme bio je praćen političkim reformama. Tu su zakoni o slobodi štampe, o formiranju političkih stranaka, izborni zakoni...

Takva vlada je po prirodi stvari morala da nailazi na prepreke?

- Iako podržavana od kralja Milana Obrenovića, vlada je naišla na njegov otpor zbog Ustava koji je podrazumevao predstavnički sistem i ograničenja njegove lične apsolutističke vlasti. Istovremeno, ona se sudarila i sa Narodnom radikalnom strankom. Ta dva ograničenja zaustavila su napore vlade Milana Piroćanca. Posle toga je usledila Timočka buna zbog Zakona o razoružanju narodne vojske i uspostavljanju stajaće vojske. To je zaustavilo reforme u Srbiji. Proces evropeizacije teče i kroz komunističko razdoblje. Moglo bi se reći da je isti razlog zbog koga te reforme otpadaju. Reč je o nespojivosti ekonomske modernizacije sa političkim sistemom koji je uvek koncentrisan na ličnu vlast i na vladavinu jedne najmoćnije partije. Imate taj proces reformi na kraju 20. veka koji Srbija tada odbacuje, tu je onda 15 godina u kojima se troši jedan nacionalistički program i na kraju pokušaj reformi sa Zoranom Đinđićem, koji se završava tragično.

Zbog čega su reforme trpele poraz, zbog čega smo se uvek na njih iznova vraćali?

- Obično se neuspeh evropeizacije tumačio ljudskim činiocem. Međutim, postoje neki objektivni razlozi koji su taj proces usporavali, zaustavljali. Taj kontinuitet se često gubio u analizama. Tako da čak imate stanovišta da u Srbiji nikad nije ni bilo reformi - da ona period od dva veka završava u porazu. Naravno da završava u porazu, ali su istorijski procesi mnogo komplikovaniji i složeniji.

Vi kažete da su modernu istoriju Srbije obeležila dva politička programa. Na koje programe mislite?

- To je program evropeizacije Srbije (podrazumeva ekonomsku modernizaciju, promenu obrazovne strukture i promenu političkog sistema) i program dovršenja nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. U suštini, stvaranje nacionalne države. Prvi svetski rat pokazao je da to nije tako jednostavno - Jugoslavija je bila maksimum mogućeg. NJena kriza na kraju 20. veka pokazuje, u stvari, da su ta dva programa inkompatibilna.

Kako biste opisali sudbinu naših reformatora?

- Srpski reformatori bili su skeptični ljudi i to je bila manifestacija njihovog realizma. Znali su da je reč o nerazvijenom društvu, društvu vrlo malih potreba, socijalno jako homogenom društvu. Ta socijalna homogenost na političkom planu uvek se reflektuje kao monopartizam - bez obzira na to što se dopušta višepartizam. Bili su skeptični i težili ka koncentraciji vlasti. Teško je u takvim društvima imati program ekonomskog modernisanja koji je, kako je Slobodan Jovanović govorio, koliko potreban toliko nepopularan. Uprkos svemu, naši reformatori su u raznim razdobljima činili velike korake. Manje-više, Srbija kao moderna država sa nekim elementima modernog društva, živi od poduhvata takvih ljudi i takvih vlada.

Da li je naš najoptimističkiji reformator bio Zoran Đinđić?

- Mislim da je on shvatio da je naš pad bio veoma dubok i smatrao je, verovatno, da je ta kriza nekakav činilac napretka - da se reformama mora zaustaviti dalje propadanje Srbije i dalje ruiniranje njenog međunarodnog ugleda. Verovatno je njegov optimizam dolazio i iz činjenice što je reč o jednom opštem procesu ne samo u Istočnoj Evropi nego i u čitavom svetu i koji je, jednostavno, nezadrživ. Mislim da je ohrabrujuće što se posle godinu dana od ubistva Zorana Đinđića dolazi do neke kristalizacije shvatanja da nam osim sprovođenja reformi ništa drugo ne preostaje.

Zbog čega je Đinđić propustio šansu da osnaži institucije?

- On je tačno primetio da se reforme u Srbiji ne mogu sprovoditi konsenzusom. I to je konstanta o kojoj ja govorim. Vi hoćete privrednu modernizaciju, a nećete da platite cenu toga, nećete adekvatan politički sistem - to, jednostavno, nije moguće.

A kako je moguće proglasiti se reformatorom a kontinuirano obesmišljavati institucije?

- Šta može da funkcioniše u jednoj zemlji u kojoj nema proizvodnje? Proizvodnja je kao krvotok i ako toga nema, vi ne možete imati normalan politički život i normalne institucije. To je bio period u kome se moralo poći od nulte tačke. Država je imala i ima krajnje fluidne granice, društvo je bilo razoreno. Ne verujem da je Zoran Đinđić bio čovek moći, niti je bio čovek lične vlasti. Mislim da je bio čovek zamisli i to je vrlo važno. On je stradao zbog svoje zamisli. NJegovo ubistvo je pokušaj da se zaustavi trasiranje te orijentacije i strategije ka Evropi.