Stepen kritičnosti

Kao još jedno delo iz savremene britanske drame, koja je kod nas već nekoliko godina u modi, na našu pozornicu je došao, dabome ovenčan i jednom od tamošnjih prestižnih nagrada, i komad Nikolasa Rajta “Vinsent”, u kojem je opisan Van Gogov boravak u Londonu, ljubavna romansa iz njegove mladosti kad se nije slutilo da će on uskoro postati velik, neobičan slikar.

Pravi razlog za izvođenje te drame je nejasan, jer u njemu nije prikazano ništa značajno ni s našeg ni s opštečovečanskog stanovišta. U formalnom pogledu, to je u suštini konvencionalna, razvučena, nedramatična duodrama, tek donekle proširena uvođenjem u zbivanja još tri nevažna dramska lica, formalnih oponenata i podstrekača događanja, u kojoj se dijalog prečesto deformiše u doživljajni govor, u direktno i narativno obraćanje publici. S druge strane, još gore od toga je što Nikolas Rajt, suprotno onom što se moglo očekivati, u svom komadu ne govori ni o čemu odista važnom iz Van Gogovog života: ni o rađanju njegove specifične slikarske poetike, ni o krhkoj granici između genijalnosti i umne poremećenosti, ni o klici onoga što će holandskog umetnika u budućnosti odvesti u ekscentričnost, čak u ludilo.

Tu umnogome monotonu priču rediteljka Anja Suša je postavila u dekor Miodraga Tabačkog, koji ne evocira ubedljivo atmosferu karakterističnog engleskog doma s kraja DŽIDŽ veka, u prostor omeđen pločicama s jednoličnim ukrasnim šarama, koji ga čine bezličnim i hladnim. U isto vreme, ona je u predstavi izbegavala sve što podseća na naturalistička rešenja, stilizovala je scenski izraz kad god je to bilo moguće, pokušavala je da produbi tu ljubavnu istoriju rečitim pauzama, zaleđivanjem ključnih prizora, reljefnim nemim radnjama. Osim toga, rediteljka je za tumače glavnih likova odabrala prave glumce, Jasminu Avramović i Radivoja Bukvića.

Uz njihovu pomoć Anja Suša je u poslednjih tridesetak minuta svoje dvočasovne predstave unela i nešto istinski potresno, duboko ljudsko. Tada je Jasmina Avramović, koja je bez razloga premalo prisutna u našem pozorištu, oživela sugestivan, opipljiv lik sredovečne žene, čiji je emotivan život prividno sasvim ugašen, ali koji negde tamo u dubini još uvek traje, proplamsava u jedva uočljivim, grčevitim trzajima; dok je mladi, očevidno daroviti Radivoje Bukvić prikazao Van Goga koga iznutra izjeda demon umetnosti, pretvarajući ga u živi skelet, koji komunicira manje sa svetom, a više sa svojim halucinantnim vizijama. A više od toga se i nije moglo postići.

Kako pokazuje i stavljanje na repertoar komada “Vinsent”, došlo je vreme da s višim stepenom kritičnosti pristupamo delima koja nam dolaze s Ostrva, da prema njima nemamo idolopoklonički odnos, da ne stvaramo utisak da je u Britaniji jedini značajan epicentar današnje dramske književnosti, jedino područje gde se pišu dobre, zanimljive drame.