Nova industrijska revolucija

Ono što se dešava u svetu (zasad?) se zove Velika recesija. Nisu se ostvarile najcrnje strepnje, ali – i optimizam je na vrlo tankom ledu. Ni u Davosu se ne mogu poredati karte, a kamoli u realnom svetu. Kao što je bilo biti ne može. I najšira javnost se sada suočava s dubinama prikrivanih promašaja. Od projektovanog američkog deficita za fiskalnu 2011. „zastaje dah“, priznaje i „NJujork tajms“. Brojka se piše $1.3 trillion, što mi, ako je za utehu, zovemo bilioni. Savetnik nemačke vlade Peter Bofinger na primedbu da je nacionalni dug u evrozoni oko 88 odsto BND, teši i sebe i Uniju da je nacionalni dug u SAD 92 % BND, a u Japanu – nekad glavnom argumentu moći liberalnog kapitalizma – 197 posto. „I u Velikoj Britaniji je budžetski deficit mnogo veći nego u evrozoni.“ Nešto nije u redu sa sistemom koji daje takve rezultate. Jedan pravac napora za promene ide ka najavi kraja korporativne (nad)moći. Američki politički pisac Kris Anderson, glavni urednik magazina Wired, usmerenog na praćenje razvoja najviših tehnologija – tvrdi da je došlo vreme za „novu industrijsku revoluciju“. NJena sredstva su kompjuter i internet. „Evo njene istorije u dve rečenice: u proteklih 10 godina su otkrivani socijalni modeli institucionalizovanja kontakta na internetu, a u sledećih 10 godina to ćemo primenjivati u realnom svetu“, tvrdi Anderson. „Odbrojani su dani kompanijama sa imenima DŽeneral elektrik, DŽeneral Mils ili DŽeneral motors“, piše jedan od gurua tog pokreta Kori Doktorov u bestseleru pod naslovom Stvaraoci (Makers). Dosad su iz garaža – da garaža je simboličko mesto te nove industrije – izlazili razni pametni produkti koje je onda korporativni kapital preuzimao. Sad su se korporacije zaglibile i čitavo društvo vuku na dno, paradigma se mora promeniti. „Tri momka sa laptopom“, kako se uobičajeno opisuju oni koji počinju takve poslove, društveni su potencijal od miliona „mislilaca iz garaža“ koji slobodno mogu da uđu na globalno tržište. Današnja „industrija iz garaža“ nije lokalni sistem. Internet omogućava planetarne kontakte za svakog ko zna šta hoće. Kako je to praktično moguće? Pa, odete na internet, ukucate alibaba.com, na primer, i pred vama se ukazuje čitav jedan svet mikrobiznisa. Od 1999. kad je „Alibaba“ osnovan kod njega je registrovano 45 miliona korisnika širom sveta. Najveći stalni susret malih privrednika na svetu. Šef „Alibabe“, DŽek Ma iz Hongkonga, tvrdi da su kineske kompanije otvorile 1,1 milion radnih mesta na ovaj način. Posao se širi u mnogim zemljama, ali Kinezi su najbrži. Za slikovito objašnjenje o kakvoj se promeni radi zgodna je priča filma Flash of Genius, u čijoj osnovi je životna pripovest o pronalazaču Bobu Kirnsu koji je sredinom 60-tih u svom podrumu osmislio rad brisača za automobil sa – pauzama. Ušao je u posao sa „Fordom“ za podizanje fabrike za proizvodnju tog pronalaska. „Ford“ je iskoristio prvu priliku i raskinuo ugovor. I kako to već u filmovima biva: dve godine kasnije, pada gusta jesenja kiša, iza ugla se pojavljuje novi „ford mustang“, brisač obriše šoferšajbnu, pauza, brisač opet obriše... Tako su moćni potkradali male, kreativne genije. Danas bi Kirns, kao pripadnik „nove klase preduzetnika“, napravio prototip pronalaska u podrumu, preko interneta pronašao proizvođača delova u Kini, napravio ugovore da se delovi direktno šalju proizvođačima automobila... I sve bi potrajalo nekoliko meseci, za razliku od korporacija kojima za tako šta trebaju godine. Čitalac se, naravno, pita koliko je ova Andersonova priča konzistentna i opšteprimenjiva. Verovatno će svaka dubinska analiza tu pronaći niz praznina, pa čak i naivnosti. Ali Anderson je u jednom u pravu: ne postoji gotovo rešenje za veliku krizu, pa će ga Obama izvaditi iz fioke i dati svetu. Izlaz iz krize nastaje u stalnom traženju, u interakciji, sukobima, saradnji, naporima, žrtvama. A Anderson je samo poželjno zrno peska u velikom morskom talasu.