Vešalica s dušom

Skoro sve naše glumačke veličine pojavile su se u televizijskim reklamama tako da je izgledalo da su glumci definitivno preoteli ovaj posao od manekenki. Anđelija Vujović je u ime manekenki uzvratila udarac koristeći glumu kao oružje. Uspela je da kaže “reci Fudži” na sopstveni način, iako su se svi sećali Japanca koji je to prvi izgovorio, obučena u roze kostim vikala je “Alo?” u Mobtelovoj reklami savršeno dočaravši sredovečnu, ne preterano inteligentnu ženu, a reklama za “puding Ce” se izlizala od emitovanja ali su gledaoci i dalje uživali u Anđelijinoj koreografiji.

Koliko dugo ste pripremali koreografiju za reklamu “pudinga Ce”?

- Dva dana pre snimanja dobila sam muziku za reklamu i Igor Kušić, režiser spota, rekao mi je da smislim neku koreografiju. Na dan snimanja sam pustila muziku i tako je nastala ta koreografija. Kada sam je izvela pred ekipom, počeli su da se smeju i tada sam shvatila da sam uspela. Reklamu smo snimili za četiri sata što je svojevrsni rekord jer se reklama u proseku snima oko 12 sati.

Da li ste bili inspirisani slovenačkim sestrama, vaš kostim podseća na njihove?

- Ako sličnost postoji, ona je slučajna. Dejana Vučićević, stilistkinja ove reklame, kostim je kreirala po uzoru ne retro stjuardese iz filma “Uhvati me ako možeš”.

Glumci televizijske reklame shvataju kao nešto nižerazredno. Šta su one za manekenke?

- Za nas su one najprestižniji i najunosniji posao. Nije lako doći do njih. Proizvod mora biti predstavljen u takvom svetlu da kupac poželi da ga kupi i tu lepota manekenke nije dovoljna. Zbog toga reklame često rade i fizički neprivlačni ljudi ukoliko mogu da pravilno predstave ono što reklamiraju. Glumci ne cene toliko reklame jer oni mogu da ih rade čitav niz godina a mi to ne možemo. Nije reč samo o godinama već o tome da se publika zasiti naših lica i traži nova. Zbog toga mi moramo da biramo poslove da nas ne bi bilo previše u medijima i da povremeno menjamo svoj imidž.

Potvrda vašeg glumačkog umeća bila je emisija novogodišnjeg programa TV B92 u režiji Maje Uzelac u kojoj vam je partner bio glumac Stefan Kapičić. Da li ste imali tremu?

- Kada sam čula da ću imati pravi scenario, da ću morati da glumim likove i dočaravam njihove karaktere i stanja, nije mi bilo svejedno. A onda sam se setila da sam na tolikim snimanjima mimikom i izrazima lica uspela da dočaram toliko toga i shvatila da će od tima koji radi emisiju zavisiti šta će izvući iz mene. Imala sam sreću, svi su bili dobronamerni, Stefan se nijednog trenutka nije postavio prema meni kao glumac prema običnoj manekenki i sve je dobro ispalo tako da je to moj najmiliji posao.

Kako ste počeli da se bavite manekenstvom?

- Za to je nehotice kriv moj otac. Dok sam bila mala stalno me fotografisao tako da se pred kamerom osećam prirodno. Kada sam porasla počela sam da gledam modne časopise, dopali su mi se i poželela sam da pokušam.

Iako su naše manekenke uspešne u svetu kod nas je to profesija sumnjivog ugleda, najčešće povezana sa sponzorušama.

- Kad slušam neke priče, čini mi se da u Beogradu ima milion manekenki. Sve zavisi od toga na kom se nivou to posmatra. Na samom vrhu, gde se ja nalazim, to nije tako ili ja bar za to ne znam. Mi smo manekenke i od toga možemo da živimo. Neke druge devojke nemaju mogućnost za posao i verovatno se snalaze na druge načine. Možda ih i ne treba osuđivati. Svako želi da živi lepo, a u Srbiji ovih dana to nije lako.

Da li vas vređa kada čujete da su manekenke pokretne vešalice za odeću?

- Mi jesmo vešalice. Naš posao je da promovišemo model koji je kreator osmislio. Kada nas gleda publika, ne sme da obraća pažnju na nas već na model. Ali mi moramo da se prilagodimo modelu, da ga nosimo tako da on bude predstavljen na najbolji mogući način. Mi moramo da se uživimo u ono što nosimo pa makar nam kreator stavio i saksiju na glavu. Dakle, mi jesmo vešalice ali smo vešalice s dušom.