Zemlja gladnih ljudi

Kada se, pre dvadesetak godina, pojavila SIDA kao nova bolest, konstatovano je da od nje obolevaju homoseksualci, narkomani i Haićani. Jedan novinar je tada dao savet obolelim. Nek ovi rade ovo, ovi ovo, a Haićane nek bog čuva.

Od vremena kada se Haiti oslobodio ropstva, kao prva od karipskih država, kao prva od “crnih” država, izgleda da ih bog ne čuva.

Od Francuza i njihovog ropstva oslobodio ih je Napoleon Bonaparta, lično. Naime, njemu su smetale pobune robova na ostrvu koje je dao svom rođaku generalu Le Kleru, u vreme kada je imao mnogo veće planove u Evropi. Tada je, 1804. godine, prodao i Luizijanu, praktično odustajući od aspiracije na kolonije na tlu Severne Amerike i Kariba.

Od tada na ostrvu koje nema ništa i koje Haiti deli sa Dominikanskom Republikom, a nalazi se tačno ispod Kube, vladavinu započinju razni diktatori, sve do polednjeg iz porodice Duvalije. Kada i poslednji biva smenjen, na čelo siromašnog Haitija, u prvim demokratskim izborima, 1990. godine, biva izabran Žan Bertran Aristid.

Ozbiljno shvativši istoriju i tradiciju Haitija, on postaje novi, “demokratski” diktator. Uz podršku Amerike i to je moguće, ali to ne čini srećnijim Haićane i ne rešava ih njihovih osnovnih problema - siromaštva i nedostatka slobode.

Nekoliko puta pokušavali su Haićani da ga zbace s vlasti, ali uz pomoć Amerike on se nekako održavao. Jednom su čak i uspeli, ali ga je vratilo 20 hiljada američkih marinaca. Međutim, Aristid je dojadio i Amerikancima, što je narod primetio i ponovo počeo da se talasa.

Ubrzo je talasanje preraslo u bunt koji su predvodili bivši vojnici haićanske raspuštene armije. Početkom februara zauzet je četvrti grad po veličini na Haitiju, a pobuna je krenula dalje. Već 20. februara zauzet je i Kap Haitijan, drugi grad po veličini. Stanovnici su ih pozdravili a policajci su se razbežali. Usledilo je ono što obično sledi u pobunama naroda. Pobunjenici, koje vodi Gaj Filip (36), počeli su lov na policajce i članove Aristidove partije, a stanovnici su krenuli sa pljačkom, prvo državnih magacina.

Haiti nije samo turistički raj, kao što ga svi zamišljaju, već je i zemlja strahovite bede, zemlja gladnih ljudi. Narod je prvo grabio džakove sa pirinčem i hranu, a onda je počela opšta pljačka koju “pobunjenici” nisu zaustavljali, ali su obećali da će održavati red i da neće dozvoliti osvetničko ubijanje čak i pripadnika Aristidove partije. Osvojivši više od polovine zemlje najavili su skori napad na Port-o-Prens, glavni grad Haitija.

Turisti su se razbežali, diplomate takođe. Francuzi su zatražili zaštitu za oko 2000 francuskih građana koji žive na Haitiju, a Amerikanci poslali 50 marinaca da štite američke građane (po tome možemo videti kolika je snaga pobunjenika, kako su naoružani i koliko borbeni).

Nemiri na Haitiju su započeli još 2000. godine kada je opozicija bojkotovala nameštene izbore. LJudi su postajali sve “nervozniji” i militantniji, sve dok situacija nije bila “zrela” za ovo što se dogodilo.

Francuska, SAD, Kanada, zemlje koje imaju nekakve interese na Haitiju, prionule su na traženje nekog jednostavnog rešenja koje bi zadovoljilo obe strane. Amerika nije odgovorila intervencijom kako se Aristid nadao, već je državni sekretar Kolin Pauel predložio opoziciji da podeli vlast sa Aristidovim pristalicama a da “demokratski izabrani” diktator ostane na vlasti do kraja svog mandata. Rok za odgovor istekao je 24. februara.

Ali sada se ne pita samo opozicija, već i naoružani pobunjenici koji su odgovorili, uvek istorijskim, “ne”. Boriće se dok Aristid ne podnese ostavku. Naravno, ili dok ih Amerikanci opet ne oteraju u brda. Samo, Amerikanci ne pokazuju volju za tim. Umešani već u dva rata, žele da izbegnu još jedan, ma koliko mali on bio. Drugim rečima, Haiti ih ne interesuje. Zapravo Haiti, zemlja koja deli jedno oveće karipsko ostrvo sa Dominikanskom Republikom, nalazi se ispod mnogo veće i razvijenije Kube, nema nikakav strateški značaj, ne proizvodi ništa (čak joj ribolov i proizvodnja ruma, pokrivaju samo sopstvene potrebe), a nekoliko egzotičnih turističkih mesta isti su kao i na svim karipskim ostrvima.

Međutim Amerikance brine nešto drugo. Mogući egzodus Haićana u SAD, koji im nisu tako blizu kao Kubancima, ali ih niko ne zadržava da pobegnu iz zemlje. Dva senatora sa Floride, države čiji je guverner DŽeb Buš, rođeni brat aktuelnog američkog predsednika Buša, zatražili su akciju veće kontrole obale od moguće najezde izbeglica.

Naravno, i to je u duhu predizborne predsedničke kampanje i činjenice da će glasanje na Floridi biti izvesna vrsta probe za Buša, jer je na prošlim izborima, baš na Floridi, sudskom presudom, postigao pobedu.

Iz Stejt departmenta oglasio se i Ričard Baučer, koji je rekao da Haićani sami treba da rešavaju svoj problem. Nasilje koje sad vidimo sprovode bande bivših Aristidovih pristalica”, rekao je on aludirajući na činjenicu da većina pobunjenika dolazi iz redova vojske koju je Aristid raspustio pre desetak godina.

Međutim, senator Bob Graham, koji je odigrao važnu ulogu u suzbijanju haićanske krize početkom devedesetih godina, ne slaže se sa tim. Kaže, kada možemo da pošaljemo trupe u Liberiju koja je udaljena pet hiljada kilometara od Amerike, možemo i da reagujemo kako bismo zaštitili sopstveno dvorište.

Tako kriza na Haitiju postaje deo američkih lokalnih interesa, koji su u svrsi samo zarad izbora sledećeg novembra. Ako interveniše, Amerika to neće uraditi ni zbog Aristida, ni zbog opozicije, niti zbog mira.

A Haićanima ostaje, kao i uvek, samo želja da ih bog čuva.