Rado ide Srbin u monahe

U podnaslovu Bajovićevog romana stoji odrednica “Put na Svetu goru” i ona će zagrižene književne “hazarologe” neizbežno podsetiti na “Hilandarsku povest”, kako glasi podnaslov Malog noćnog romana Milorada Pavića. Ovo tim pre što je motiv hodočasničkog putovanja i ovde, kao i u romanu autora proslavljenog Hazarskog rečnika, neodvojivo povezan s temom traganja za ličnim identitetom kroz odgonetanje tajne vezane za sveprisutnu i sveodređujuću figuru oca, i u jednom i u drugom slučaju zaklonjenu dugom senkom ideoloških raskola i zabluda iz vremena Drugog svetskog rata.

Tu se, međutim, i završava sličnost između Mihaila i Malog noćnog romana. Jer, dok je Pavićeva pripovest ispisana u karakterističnom maniru postmodernog, začudno-fantastičnog tretmana kulturno-istorijskih fakata, Bajovićeva knjiga u osnovi počiva na obnovi realističko-mimetičkog postupka, odnosno na upotrebi retro-manira i, uz to, na “kreativnom” oživljavanju opštih mesta. Uloga učestalo beleženih junakovih snova ne odstupa ni u čemu značajno od ovakvog opredeljenja. Najuspeliji deo Mihaila, pri tom, predstavljaju njegova završna poglavlja u kojima je na usta jednog od aktera-svedoka ispripovedana povest brutalnog stradanja junakovog oca i razloga njegovog prelaska iz uniforme ruskog crvenoarmejca u svešteničku odoru Svetogorca. Već viđena i ispričana u našoj savremenoj književnosti, decenijama otvorenoj za rastakanje ideoloških tabua, ova ispovest, zbog koje je, po svoj prilici, i napisana cela knjiga, ne pribavlja joj, ipak, dovoljan romaneskni alibi.

Sve što prethodi toj katarzičnoj ispovesti ne predstavlja, naime, ništa drugo do dugo i zamorno, mada na momente razgaljujuće i uveseljavajuće putovanje po kulturološkim stereotipima i predubeđenjima. Glavni akteri tog putešestvija s mnogo pretenzija i malo priključenija jesu jedan ruski šahovski velemajstor i jedan srpski kaluđer, dati nesumnjivo kao tipski predstavnici nadaleko poznate slovenske inteligencije i duhovnosti, i to u skladu s efektno istaknutim uverenjem “Rus i Srbin, u stranom svetu, kao da se braća sretnu”, odnosno prema čuvenom sloganu “Nas i Rusa dvesta miliona”, jer je, naravski, dobro znano “da su Srbija i Rusija Kalvarija, na putu za Golgotu”! Dometi ovog dalekosežnog shvatanja vidljivi su već iz činjenice da su pravoslavna braća Grci ovde dosledno prikazani kao Cincari i Levantinci za koje su važni tek ćar i pazar, budući da su nepopravljivo inficirani materijalističko-interesnim virusom sa Zapada, “odakle Sunce nikada nikome na Istoku nije izgrijalo”. Nadaleko je poznato i priznato, uostalom, da - kako neimenovani citat “s bradom” kaže - “O Bogu se na engleskom ne može govoriti”, ali ništa zato, ima i neke utehe u duhovnoj pustoši savremenog sveta, makar u naizgled sitnim a tako bitnim spoznajama kao što je ona da “vrabac je jedina naša ptica, srpska i slovenska. Samo on nas nikad ne ostavlja, deleći sa nama sve što nas snalazi”. Skromni vrabac je, dakle, naš najbolji i najverniji prijatelj i valjda bi se makar on bez premišljanja okrepio brojnim poukama posejanim svuda po ovom gusto pisanom štivu koje nas ozaruje spoznajama tipa “Ko nije posrtao, ne zna se ni uspravljati”, “Ne valja se odviše u svoj život uplitati”, “Niko nije zlato... Ni zlato nije zlato da bi preziralo srebro”, “Rasejan čovek je u stvari veoma koncentrisan, ali samo na jednu stvar”, i tako dalje, i tome slično...

Za razliku od onoga među njegovim junacima koji se vajka što nije zapisivao sve o čemu je u životu razmišljao, autor Mihaila, reklo bi se, nema za čim da zažali, jer se stiče neodoljiv utisak da je njegov roman - tek tu i tamo prošaran pravim pripovedačkim izletima - gotovo neiscrpna zbirka celomudrenih izreka, tematski uokvirena sižejnom situacijom po pretencioznosti i autentičnosti sasvim ravnom njihovim ukupnim misaonim mogućnostima i uzletima. Nekad davno, na počecima modernizma, vredni pisci pravili su rečnike “otrcanih misli” kao neku vrstu opomene i upozorenja neupućenim čitaocima; sasvim u “interaktivnom” duhu poslemodernizma, dolazi, izgleda, vreme da takva sačinjenija marljivi čitaoci počnu da pripremaju i upućuju neobaveštenim ili pak “previše obaveštenim” piscima.

Tihomir Brajović