Crnorisci Crne Reke

Iako su iz redova monaha potekli najveći podvižnici i svetitelji ne samo u pravoslavlju, s njima su crkve katkada imale i teškoće. To pokazuje ne samo istorija Vizantije. Katolička crkva je redovima dala široku samostalnost, glavna odgovornost za stanje duha preneta je sa episkopata na poglavara reda. Nastankom protestantizma Luter je potrebu postojanja monaštva potpuno doveo u pitanje, a anglikanci su ga znatno redukovali. Carigradski patrijarh Vartolomej već decenijama ima muku sa svetogorskim bratstvom Esfigmena, optužuju ga da je modernist, ma šta to značilo, ekumenist, papofil. U Rusiji su se sa sličnim idejama ujedinili nešto monaha i vernika oko episkopa Diomida sa daleke Kamčatke. Priča je završena račšinjenjem vladike. Kod nas, monasi Crne Reke napustili su svoj manastir. Iz eparhije im je, kažu, izgnan episkop, Artemije, njihov duhovni otac, jedino njegov glas čuju i samo njega mogu da slede. SPC je, po njima, odstranila pravednika. Monahe takvog sklopa razmišljanja, kod nas i drugde, ne zna se kako ih precizno nazvati, svaki termin je nepotpun, nedovoljno obuhvatan. Zovu ih zilotima, pseudozilotima, fanaticima, kod nas i artemijevcima (pandan kod Rusa: diomidijecima). Treba razumeti da oni imaju snažne emocije, osećaj povređenosti, nerazumevanja, progonjenosti, ubeđeni su da su zapravo oni na svetootačkom i svetopredanjskom putu, spremni na sve što bi ih snašlo. Međutim, episkopi, Sinod, Sabor, imaju u vidu i druge dimenzije života. Crkva je takođe institucija društva, države, diplomatije. Nisu joj potrebne konfrontacije, zastranjivanja, unutrašnji potresi, kršenje kanonskog poretka. Želi da se drži onoga što slede sve pravoslavne crkve koje se usaglašavaju u Carigradu, Šambeziju i drugde o unutarpravoslavnim temama (kalendar, post, ekumenizam, dijaspora), kao i o odnosima sa inovernima (drugim crkvama, Svetskim savetom crkava). Time sve ne može da se bavi monah u manastiru gde se povukao da bi se podvizavao, u bezbračnosti, smirenosti, ali i poslušanju – igumanu, episkopu, Saboru. Na toj relaciji između zilota, ako ih tako nazovemo, i vrha crkve dolazi do nerazumevanja, prekida odnosa. Svu vlast u crkvi ima episkopat, takođe i u odnosu na monaštvo. Šta preostaje monasima koji nemaju poslušanja prema episkopu, administratoru ili Saboru? Da ostanu u manastiru, pokaju se, prime vremensku kaznu. Ako to ne žele, mogu pismeno da zatraže „kanonski otpust“, otpusnicu, kako bi se „upisali“ u neku drugu eparhiju, čiji je episkop spreman da ih primi. Ako ga ne dobiju, kao sada Crnorečani, mogu da ostanu, ili da odu. Oni su izabrali drugo, što je postupak koji povlači posledice jer crkva smatra da za to nisu imali razloga. Ponuđeno će im biti da se vrate, do tri puta, ako to ne učine oni su „van crkve#. Crkveni sud obično ih potom „razmonaši“, oduzimajući im pri monašenju novodobijeno ime. Ako takvi i dalje nastupaju kao monasi, onda su u nekoj vrsti raskola. Moraće potražiti koga da ih predvodi, monaši i rukopolaže one koji im pristupaju, to može biti samo episkop. Ko se toga prihvati, i sam postaje „raskolnik“. U teologiji se govori da je to jedan od najtežih grehova, ni mučeništvo ga ne može „sprati“. Raskolnike sa mitrom negde i anatemišu (prokletstvo), to se desilo mitropolitu Filaretu Denisenku u Rusiji, pre dvadesetak godina. I raskolnici, poput episkopa Diomida, „koriste“ anatemu, „bacili“ su je pre više godina na vrh crkve i patrijarha. Kako će se kod nas priča razvijati, neće se dugo čekati. Događaji imaju dinamiku „visokog intenziteta“. Crnorisce Crne Reke, mogu, najavljuje se, slediti i neki drugi monasi kosovske eparhije. Nijedan episkop se ne usuđuje da ih primi, jer nemaju otpust, tamo gde je otišao episkop Artemije, za njih nije predviđeno da i oni borave. Nalaze se sada u jednom mestu kod Čačka, „privatno“. Ako bi ih kao „odmetnike“ bez dozvole lokalnog episkopa primio neki manastir, solidarišući sa se sa njima i njihovim idejama, episkop bi mogao od policije zatražiti da se odstrane. Toga je već bilo. Monasi mogu osnovati svoj manastir, takav već godinama imaju srpski „istinitopravoslavci“, koje po predvodniku nazivaju „akakijevcima“. Time bi se krug zatvorio, kao i u drugim crkvama, pogotovo u Grčkoj gde takvih grupa, „sinoda“, ima dvadesetak. To je „alternativno pravoslavlje“. Kanonska crkva im se više ne obraća, oni će svaku priliku koristiti da je kritikuju kao „krivovernu“, gube pažnju javnosti i medija. Ko se odluči na takav put, zna se gde će stići.