S njim je otišla epoha

Pesnike u Rusiji dočekuju aplauzima zato što žive u drugom svetu, i ispraćaju ih aplauzima onda kada odlaze zauvek – zbog sveta koji su stvorili svojom poezijom. Aplauzom hiljada ljudi ispraćen je prošle nedelje pesnik Andrej Voznesenski, „čovek-epoha“, tribun i buntovnik. Četvrtog juna on se na Novodevičjem groblju pridružio svojim velikim prethodnicima Gogolju, Čehovu, Bulgakovu, Andreju Belom ... Postao je prvi sused Fjodora Šaljapina. Oni koji su se, ko zna koliko puta, kao dvadesetogodišnjaci, tiskali u prepunoj ogromnoj sali Politehničkog univerziteta, koju je nekad punio Majakovski, a šezdesetih godina - velika četvorka: Voznesenski, Roždestvenski, Ahmadulina, Jevtušenko, ispraćali su pesnika na poslednji put govoreći njegove stihove, razvlačeći i vičući, onako kako je to on činio nekad. Bio je disident i buntovnik, i intelektualac, punio je stadione raspevanim: „Čak i ako vas, kao izuzetak, izgazi gomila, znajte, u čovekovoj prirodi je 90 procenata dobra“. Umeo je da bude i drzak pa mu je jednom, iz sveg glasa, Hruščov naredio: “ Uzmite svoj pasoš i idite iz ove zemlje!“. A Voznesenski je odgovorio mirno: „Iako, kao moj učitelj Majakovski, nisam član partije, ja volim svoju domovinu. Govoriću vam svoje stihove“. Nije, rekao je, mogao drugačije - pesnici ne mogu da ćute. Nisu se usudili da ga proteraju – bio je suviše slavan. Družio se sa Dalijem, Šagalom, Tarkovskim, Merilin Monro, sa Ginzbergom i Arturom Milerom. NJegove stihove prevodio je, kažu, Kenedi, a Žaklina je letela u Evropu na njegove poetske večeri. Nensi Regan je u Peredelkinu s njim pila čaj. Svojim „Antisvetovima“ je dao život Taganki (tada je prvi put na scenu izašao Visocki), a u „Lenkomu“ je osamdesetih godina postavio antisovjetsku rok operu koju je pevala cela zemlja. Bolest mu je uzela upravo glas – strašno iskušenje za tribuna i buntovnika. Poslednja pesma koju je napisao je – rekvijem sebi. Nazvao ju je veliko zavereštanje -“zaveštanje“ kao da nije postojalo u njegovom rečniku. Prvi put, on je molio nekoga odozgo: „Produžite još malo. Makar još minut“. Evgenije Jevtušenko je, opraštajući se, govorio stihove koje mu je posvetio: „Nestalo je pesnika, i odjednom je nestalo gotovo sve. I sada to ne može da zameni niko i ništa...“ Andrej Voznesenski je umro 1. juna u 77. godini. Iako je bio arhitekta po profesiji, njegov život pripadao je književnosti od momenta kada ga je Pasternak kao četrnaestogodišnjaka pohvalio rečima: „Vaš ulazak u književnost je buran i nagao, drago mi je što sam to doživeo“ . Prve zbirke poezije „Parabola” i „Mozaik” objavljene su mu 1960. godine, usledili su „Antisvetovi” „Ahilovo srce” , „Pogled”, „Iskušenje” ... potom proza, pa eksperimenti sa zvukom i slikom u “videomima”. Poslednja pesma napisana pred smrt sadrži i sledeći stih: „Kroz nekoliko dana me neće biti“... Bio je član nekoliko akademija nauka u svetu i nosilac brojnih domaćih i stranih priznanja.