Kad tata mnogo voli

Kada je i zašto čovek ustanovio zabranu opštenja sa srodnicima, teško je reći. Cirkulišu različita objašnjenja: čovek ima urođenu odvratnost prema seksualnim odnosima sa bliskim srodnicima; drugi misle da je do zabrane ovakvih veza došlo zato što daju degenerisano potomstvo... Međutim, to nisu potvrdile ni biologija ni genetika. Štaviše, praksa je do sad već uspevala da potpuno obori ovu teoriju. Mit o degenerisanom potomstvu, po svemu sudeći, samo je efikasna kulturološka zabrana čija je svrha da odagna i zauvek odbije ljudima ovu vrstu socijalno proskribovanih seksualnih želja. Ali šta biva kad se ona prekrši?

Rodskrvnuće, ili incest (od latinske reči incestare- ukaljati, isprljati, osramotiti, oskrnaviti), jeste obljuba nad srodnikom po krvi u prvoj liniji (otac, ćerka, majka, sin, deda) i u pobočnoj liniji (brat, sestra). Jednostavije, incest zapravo znači seksualne odnose u okviru krvnog srodstva. Međutim, u modernoj nauci pod incestom se podrazumevaju i seksualni odnosi ne samo između bioloških srodnika već i društvenih. Naime, očuh svojoj pastorki nije biološki otac, ali njegov eventualni seksualni odnos sa njom jeste incestuozan.

Seksualno zlostavljanje se može dogoditi svakome, to može postati stvarnost svake porodice. Potrebno je poći od toga da bismo izbegli stereotip da se “to događa nekome drugome”. Uobičajeno je da se traga bilo za većom geografskom zastupljenošću, bilo obrazovnom strukturom i sl. Ne postoji nijedna specifičnost, osim da se u urbanim, visokointelektualnim slojevima tajna duže zadržava, kao i da se stvarna zaštita za dete u tim slučajevima sporije postiže. U pokušaju demistifikacije incesta kao primarnog društvenog tabua, ne treba ići daleko. Srbija danas svakako nije izuzeta od te globalne socijalne patologije.

Incest je kod nas rasprostranjeniji nego što i naslućujemo. “Incest trauma centar”, nevladina organizacija specijalizovana za pružanje psihološke i pravne podrške seksualno zlostavljanoj deci i odraslim osobama koje su preživele seksualno zlostavljanje, problemom incesta bavi se od 1994. godine. U proseku višegodišnjih podataka ITC-a, situacija u Srbiji dobija alarmantne razmere i incest je svakako daleko od toga da bude okarakterisan kao “tek uzgredna pojava i rezultat socijalne krize”.To podaci nedvosmisleno i dokazuju.

Ni Frojd nije verovao Davno, kada se nekoliko pacijentkinja obratilo Sigmundu Frojdu i požalilo da su ih seksualno napastvovali očevi, on je bio toliko zgrožen da je jednostavno odbio da im poveruje, pripisujući to njihovim histeričnim fantazijama koje su proizašle iz infantilnih neuroza. Po svemu sudeći, Frojd nije bio u pravu. Incest se pominje i u svetim knjigama, u Bibliji. Čuvena je priča o Lotu i njegovim kćerima i taj segment je dobio blagoslov redaktora Biblije, iako se tu radi o najneposrednijem rodskrvnuću. Lota su njegove kćeri navodile na incest, opijajući ga vinom, da bi produžile lozu svom ocu koji nije imao muških potomaka. Takođe, iz istorije je poznato de se dinastija loze Ptolomeja množila incestuozno jer su faraoni bili obavezni da se žene sopstvenim sestrama. Slično je i sa Peruom u vreme vladavine Inka, na Havajima, kao i kod nekih afričkih naroda, gde su se u vladarskim dinastijama tolerisale seksualne veze između najbližih srodnika kako bi se sprečilo mešanje plemenite vladarske krvi.

Ko su ljudi koji se usude na ovaj čin? Prema nekim teorijama, incest je znak bolesne moralnosti; to je greška u moralu. Jednostavnije, to je neočovečeni čovek. Onaj koji svoje impulse ne uspeva da kontroliše ili ih pogrešno usmerava. Takvo bolesno moralno rasuđivanje, prema istim teorijama, karakteristično je za neke šizofrene ličnosti u poodmaklim fazama bolesti. Druge teorije, pak, u incestoidnim maštarijama ne vide ništa neobično. Pozivajući se na Frojda, oni ih ne svrstavaju u psihopatologiju jer je to, prema dubljem psihološkom tumačenju, realnost ljudskog života. Najzad, devojčica uči svoj odnos prema muškarcima od svog oca, a dečak svoj stav prema ženama gradi na osnovu iskustava u roditeljskom domu. Ipak, čak ni oni ne osporavaju nenormalnost realizacije incestuoznih maštanja.

Dušica Popadić, direktor ITC-a, rešava dilemu: “Incest trauma centar je u svom dugogodišnjem praktičnom radu do sada zabeležio samo tri slučaja gde su počinioci imali registrovanu psihijatrijsku dijagnozu, što je zaista zanemarljivo. Kad se građani pitaju kako je neko u stanju da seksualno zlostavlja dete, potrebno je znati da je poremećaj u strukturi ličnosti sve o čemu govorimo. Jednostavnije rečeno, počinioci funkcionišu kao svi mi, nema socijalne upadljivosti.

Za počinioce seksualnog zlostavljanja je veoma važno znati da već na neki način ‘žargonski’ termin pedofil označava samo jednu manju grupu ljudi koji seksualno zlostavljaju decu. Oni su manjina. Važno je znati da većinu predstavljaju muškarci koji su uobičajeni ‘nosioci porodice’, imaju zaposlenja, mogu biti manje ili više ugledni u svom okruženju, svih obrazovnih i socijalnih struktura, kratko rečeno - neprepoznatljivi su. Nikada tako nešto ne biste za njih rekli ili pretpostavili.”

Za žrtve se takođe može teško napraviti psihološki profil ali su neke grupe ipak nešto rizičnije: “Pod posebnim rizikom su ranjive, društveno marginalizovane populacije, kao što su na primer, deca sa fizičkim invaliditetom ili smetnjama u razvoju. Ova smernica istovremeno nikako ne pokazuje da je kod društveno marginalizovanih populacija zastupljenost ovog problema ili problema nasilja uopšte, veća, već nam ukazuje na specifičnosti ovih grupa i opominje da moramo ukazati posebnu brigu u sistemu zaštite i prevencije. Jedna od ciljnih grupa za koju je trenutno važno da država izradi dobar sistem prevencije, jesu deca bez roditeljskog staranja koja bivaju poverena na brigu i staranje u hraniteljskim i usvojiteljskim porodicama. Nije redak slučaj, među ostalima, da su samohrane majke često meta time što se u svom statusu uglavnom osećaju ranjivije i često je društveno nametnuto da je ‘sreća ako vas muškarac želi sa detetom’. Ovaj loš društveni imperativ tupi oštricu procenjivanja partnera kod samohranih majki i zamagli sliku. Nezavisno od ovog primera, procenu otežava i generalna činjenica da niko od nas nije u detinjstvu učen o seksualnom zlostavljanju dece i upozoren da dete na ovakav način može biti ugroženo od strane poznate odrasle osobe kojoj veruje”, kaže Dušica Popadić.

Logično, incest je kod nas kažnjiv i krivično. Mirna Kosanović, advokat JUKOM-a, za NIN objašnjava pravni aspekt incesta i njegovih društvenih posledica.

Otac i očuh Polna struktura osoba koje su prijavile incest je u skoro 89 odsto slučajeva ženska dok je počinilac u gotovo 100 odsto slučajeva muškarac. Prema vidovima incesta i njihovom učestalošću, najčešće se pojavljuje u odnosu otac-ćerka, sledi osoba van porodice poznata detetu-dete, očuh-pastorak/a zatim otac-sin, brat-sestra, deda-unuk/a... Posebno zabrinjavajući je podatak da je uzrast u kome se desi prvi incident 8 godina i 6 meseci, a da u čak 75 odsto slučajeva prerasta u višegodišnje zlostavljanje. Period između prvog incidenta i prijavljivanja jeste iznenađujućih 9 godina i 7 meseci. Među počiniocima prednjači otac u više od 51 procenta slučajeva. Sledi osoba van porodice poznata detetu u 27 odsto prijavljenih slučajeva a iza njih su brat u 7 odsto slučajeva, deda u istom procentu, očuh u 3,45 procenta i usvojitelj sa 3,45 odsto. Zlostavljanje je, prema dostupnim podacima “Incest trauma centra”, u 100 odsto slučajeva delo jednog počionioca, i može da sadrži opscene telefonske pozive, pokazivanje inače skrivenih delova tela, voajerizam, milovanje, snimanje pornografskog materijala, pokušaj da se obavi seksualni odnos, silovanje, incest i dečija prostitucija. Ipak, možda najstrašniji podatak jeste da se zdravstvenim ili pravosudnim ustanovama oštećeni obraćaju u samo 27 odsto slučajeva. Poražavajuća je i činjenica da se, recimo, u 2000. godini od ukupnog broja slučajeva obrađenih u “Incest trauma centru” u čak 64 odsto rad odvijao sa decom do pet godina. Prema rečima zaposlenih, procenti se tokom godina ne menjaju ozbiljnije.

“Posebno krivično delo Nasilje u porodici, sadržano je u odredbi člana 118a KZRS, i ono je kao takvo novijeg datuma, odnosno posle 2000. godine. Incest kao posebno krivično delo u našem zakonodavstvu postoji kao krivično delo Rodoskrnavljenja i propisano je u članu 121 KZRS. Što se tiče kazni, one su različite i kreću se uglavnom od jedne do deset godina zatvora u zavisnosti od težine dela i posledica. Za rodoskrnavljenje, na primer, propisana je zatvorska kazna do tri godine” - kaže Kosanović. Ovaj kontroverzni podatak o visini zaprećene kazne samo pokazuje slabosti pravne regulative u ovoj oblasti. Tako niske, gotovo beznačajne kazne, svakako ne pomažu sankcionisanju ovih teških dela. Zato, moguće je u praksi da se seksualno opštenje sa trogodišnjim detetom kažnjava sa samo tri godine, ako se uopšte i donese presuda, što se inače i dešavalo, jer je slučaj u međuvremenu zastareo. Ilustrativan je i primer iz prošle godine, kada je osamnaestogodišnji mladić koji je u više navrata pokušavao da siluje sopstvenu majku, pravdajući se pijanstvom, osuđen samo uslovnom kaznom.

Takođe, procenat prijavljenih slučajeva incesta i seksualnog zlostavljanja u Srbiji nesrazmeran je broju počinjenih dela. Ova vrsta seksualnih veza u okviru porodice biva strogo čuvana porodična tajna jer se radi o rušenju samih temelja kulturološkog i civilizacijskog napretka, i u našem slučaju, strogog tradicionalnog sistema. Pored sramote, nesigurnosti i straha kod žrtve, advokat Mirna Kosanović objašnjava zašto se tek neznatni deo učinilaca ovoga dela i krivično goni.

- Rodoskrnavljenje je delo u kome učestvuju članovi porodice, koja je u principu zatvorena za javnost. Ovo delo se vrši nad licima koja, ili nisu sposobna da se staraju o sebi ili su mala deca, a roditelji ili ne znaju šta se događa ili, ukoliko znaju, ne žele da stvar učine javnom.”

Prema rečima Mirne Kosanović, okrivljeni koji se ipak nađu u sudskom postupku, najčešće negiraju postojanje dela ili navode da su bili pijani, da nisu znali šta rade, pri čemu je žrtva uplašena, teško joj je da se suoči sa nasilnikom, da prolazi ponovo kroz postupak, a usput je opterećena i grižom savesti. Ta griža savesti je ponekad toliko jaka da žrtva sama povlači tužbu ili se ne pridružuje krivičnom gonjenju. Ne treba izuzeti iz vida da je reč o članovima iste porodice i najčešće najbližim srodnicima, koji su neretko i ekonomski povezani i zavisni, što dodatno destimuliše prijavljivanje ovog dela.

Ma koliko nam problem incesta delovao kao tek povremen, statistike neumitno govore drugačije. Incest je star koliko i sam greh ali se na njega obraća pažnja samo kad zgrozi javnost svojom surovošću. Za psihološko stanje nacije ne treba ni da pitamo, a moral je odavno - subjektivna kategorija. Inače, u Srbiji jedna od tri devojčice preživi seksualno zlostavljanje do svoje osamnaeste godine. Najčešće od oca.