Eseji o poeziji

Autor četiri pesničke knjige, Saša Radojčić (1963) sa uspehom deluje kao kritičar i esejista. Povod ovom osvrtu, njegova prva zbirka eseja sadrži tekstove o stvaranju petnaest pesnika, markantnih predstavnika bezmalo svih naraštaja srpske poezije druge polovine dvadesetog veka. Predmet njegovog zanimanja su većinom pesnici koje (ne ulazeći ovde u tipološke nijanse), s različitih ali dovoljno jakih razloga, brojimo u moderne.

U Radojčićevoj praksi se lepom merom ispoljavaju prednosti otvorene, fleksibilne i adaptabilne, esejističke forme. NJegov analitički tekst može da bude podstaknut ciglo jednom pesmom (Popinom, ili Ristovićevom, na primer), ili čak potrebom raščitavanja jednog simbola (u Vukadinovićevom pevanju). Kadgod se razvija u prostoru prividno omeđenom trima pesmama (Lalićevim, ili Tešićevim), a ume da bude koncentrisan i na jednu ali temeljnu komponentu pesničkog dela (Hristićevog, Radovićevog, Novakovićevog). Učinci tumačenja veoma su vredni bilo da mu je tema priroda radikalnog preokreta u pesnikovom stvaranju (Negrišorčevom, ili Karanovićevom), ili diferenciranje nekolikih etapa stvaralačkog stasavanja (u pevanju D. J. Danilova)... Očigledno, celinu opusa kojim se bavi njegov esej nije nameran da obuhvati, ali je ona sasvim zadovoljavajuće nagoveštena.

Radojčić, bez sumnje, ima u vidu stanovišta koja su, na istim predmetima, prethodnici zastupali, ali se vrlo brzo od njih odvaja sopstvenim smerovima. I koncepcijski i metodološki. Recimo, u Lalićevim pesmama iz zbirke Pismo, koja nije poput Četiri kanona viđena kao primerno religiozna on uočava nijanse značenja sa religioznom, hrišćanskom komponentom. Klasično u Hristićevom pevanju ne potvrđuje se, po njegovom mišljenju, na motivsko-tematskom planu, već usmerenjem na kulturne vrednosti, na umetnost kao “mesto sklada”.

Prelamanje iskaza, različitih po iskustvu iz kog ishode, opservirano je u Radovićevoj poeziji - Radojčić insistira na odnosu pesničkog i filozofskog načina govora. Specifičnost Novakovićevog verizma ovaj esejist sagledava u prisustvu vajkadašnje potrebe pesnika da, etički i moralistički, govori “u ime kolektiva”. Imenovana kao “lirska hronika” svakodnevlja, Maksimovićeva poezija prevashodno Radojčića zanima u perspektivi pesnikovog “samotematizovanja pesme”. U središtu tumačenja Negrišorčeve poezije je preobražaj nekadašnjeg zastupnika neoavangardne poetike u pesnika religijskog i patriotskog nadahnuća.

U kontekstu isticanja tematske raznovrsnosti i specifičnosti Radojčićevih eseja neophodan je jedan dodatak. Podjednako je, naime, ovaj tumač poetskih tekstova kompetentan kad analizira jezičko-stilska, semantička, ili formalna njihova svojstva, kad interpretira istorijske, religijske, ili filozofske ideje. Upoznat sa tekovinama modernih kritičkih škola, ponajviše je on sklon kombinovanju plodonosnih iskustava različitih metoda... Ukratko, njegovi tekstovi čine razložnom ovakvu završnu konstataciju: kritičko-esejistički sektor savremene srpske književnosti u Saši Radojčiću dobija višestruko primernog predstavnika.