Predsednikov tandem

Na prvi pogled smena na čelu ruske diplomatije svodi se na ono što “kremljolozi” obično tvrde: Igor Ivanov, koji odlazi, i Sergej Lavrov, koji na njegovo mesto dolazi, pre su izvršioci, nego kreatori spoljne politike, što je u Rusiji, i po Ustavu i u praksi, prevashodna nadležnost šefa države. A kako je šef države, što su upravo pokazali predsednički izbori, ubedljivo ostao isti, poznavaoci ruskih prilika su skloni da zaključe da će novi šef diplomatije samo nastaviti da sprovodi dosadašnju predsednikovu spoljnu politiku.

Verovatno je tako, ako se pođe od pretpostavke da se sama spoljna politika Rusije neće bitno menjati. Ako se pak pretpostavi da bi ona mogla da se menja - i to u pravcu aktivnijeg delovanja Rusije na svetskoj sceni - onda se imenovanje Ivanova za generalnog sekretara Saveta za bezbednost i Lavrova za ministra inostranih poslova može shvatiti kao jedan isti, vezan, potez, a istovremeno i kao jedan od dva najvažnija Putinova poteza u rekonstruisanju ruske vlade. (Drugi važan potez je smanjenje vlade sa 30 na 17 ministara. Velika Rusija ima isto toliko ministara koliko i mala Srbija.)

Već ima nagoveštaja promena u spoljnoj politici. Zapad sluti da će se vešti Lavrov, sa desetogodišnjim ambasadorskim iskustvom u Ujedinjenim nacijama, na savršenom engleskom “postarati da spoljna politika Rusije očuva poznato, prijateljsko lice, dok istovremeno postaje napadno nacionalistička i oprečna”(“Gardijan”). Sam Lavrov je, u prvom intervjuu u svojstvu ministra spoljnih poslova, izjavio da će se u svom poslu “rukovoditi prevashodno nacionalnim interesima Rusije”. Hvalio je Putina što je oko nacionalnih interesa ostvario konsenzus u društvu, “a što je znatno olakšalo posao ruskim diplomatama”. Putin je, posle pobede na izborima, rekao (Zapadu) da “Rusija neće težiti ni agresiji ni konfrontaciji”.

Predstavnik Ministarstva inostranih poslova Aleksandr Jakovenko kaže o smernicama u ruskoj spoljnoj politici: “Postojan tempo ekonomskog rasta i dalje učvršćenje unutrašnje stabilnosti pozitivno su se odrazili na međunarodni položaj Rusije. Suštinski su se uvećale mogućnosti države da sa više inicijative i dinamike sprovodi spoljnopolitički kurs, da ostvaruje realan uticaj na tok svetskih zbivanja, u skladu sa nacionalnim interesima Rusije, i da širi krug naših partnera i istomišljenika u svetu”.

U takvoj spoljnoj politici Igoru Ivanovu, kao veteranu, namenjena je, po svemu sudeći, savetodavna uloga stratega i planera, a Lavrovu uloga taktičara i izvršioca. Obojica su neposredno podređena predsedniku Putinu. Oni bi tako činili neku vrstu predsednikovog tandema, kakvog dosad nije bilo.

U ruskoj javnosti više je kritika na račun Ivanova (58), nego na račun Lavrova (53). Ivanovu se zamera da je izdanak Jeljcinovog vremena i da je, kao šef diplomatije, bio “dosta statičan”. Oni koji ga hvale, međutim, tvrde da je “uspešno vodio rusku diplomatiju u vreme kad nije bilo ni čestite ruske države”.

Od njega se očekuje da od Saveta bezbednosti - što je dosad bila institucija u zasenku, ali sa ljudima od najvećeg predsednikovog poverenja, kao što su ministar odbrane Sergej Ivanov i bivši ministar unutrašnjih poslova Vladimir Rušajlo - napravi štab za koordinaciju i planiranje spoljne i bezbednosne politike, a da sam bude diskretni predsednikov sekretar za bezbednost, slično toj funkciji u američkoj politici.

Lavrovu se - ako se izuzmu ocene da je “po prirodi diplomata koji ne otkriva svoje političke stavove, možda zato što ih i nema” - uglavnom upućuju komplimenti. Za kolege iz struke on je “čovek iznutra”, koji je prošao put od atašea u Šri Lanki do ambasadora svetskog ranga u UN, ali koji zna kako Ministarstvo inostranih poslova diše i koliko su diplomatske plate bedne kad se ne živi u inostranstvu.

Među diplomatama u Ujedinjenim nacijama Lavrov je poznat po britkom jeziku. Žestoko je kritikovao politiku Vašingtona uoči invazije na Irak, ali je na Ist Riveru pobrao i aplauze kolega strasnih pušača, kakav je i sam, kad je prekoreo Kofija Anana zbog zabrane pušenja: “Ova zgrada pripada svim članicama UN, a generalni sekretar je samo unajmljeni menadžer.” Ali, prvi koji su mu čestitali na izboru za ministra bili su oni koje je kritikovao, Kolin Pauel i Kofi Anan.

Lavrov piše stihove, svira na gitari, skuplja viceve i obožava splavarenje. Kad nam bude došao u goste, treba mu ponuditi da uživa u spustu niz Drinu, ako dotle budemo sami imali novog šefa diplomatije koji će umeti da krmani na svom splavu.