Haranga ništa ne rešava

Kada je u maju izabran za predsednika Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, Branislav Grujić, inače vlasnik firme PSP Farman, sa sedištem u Moskvi, najavio je da će pokušati s jedne strane da popravi ugled kluba u javnosti, a s druge, da sa vlastima uspostavi bolje, ali i jasnije odnose. Od tada do danas, međutim, ti odnosi kao da su još više zahlađivali, čega je „slučaj Beko“ samo najnovija manifestacija. U prvi mah niste želeli da govorite o ovom sukobu predsednika države i, recimo to tako, nekih najbogatijih ljudi u Srbiji. Zašto ste se predomislili? Ne bih rekao da sam se predomislio, ali, jednostavno, pošto je cela ta stvar krenula u smeru za koji mislim da nema razloga i dobija neke nepotrebne dimenzije, osetio sam potrebu da nešto kažem. Na to me obavezuje i moja funkcija predsednika Poslovnog kluba „Privrednik“, mada sve što ću reći govorim u svoje lično ime. Prvo, mislim da oni koji su sposobniji, imućniji, imaju više mogućnosti, treba društvu više da daju. U redu je da se od njih očekuje više. Neko treba da plaća više poreza, neko manje, nekome treba da se pomogne, a nekome ne treba, nego on treba da pomaže drugima. Tu predsednika podržavam. Mislim samo da to ne treba da radimo preko novina i ne najavljujemo to kao neki „leks specijalis“. Onda šaljemo lošu poruku svetu koji čita naše unutrašnje razgovore na jedan drugi način. Šaljemo poruku koja nije OK za Srbiju. Drugo, ne treba niko da misli da će time što će uvesti veći porez bogatijima rešiti suštinu ekonomske krize u Srbiji. To je samo čin ravnopravnosti, ili pravednosti, ali nije ono što suštinski rešava problema. Kad bi bilo tako, kad bi to rešilo probleme Srbije, ja bih odmah glasao da sve koji zarađuju više od deset hiljada evra oporezujemo po maksimalnoj stopi i da završimo stvar. Nije to uzrok, nije to ono što pomaže Srbiji. Mislim da treba da se prestane sa tom harangom na pojedine ljude ili grupu ljudi i da se stvara odijum prema bogatijim, jer je to kontraproduktivno. I treće, nije problem podeliti kad praviš profit. Odvajkada je bio princip da kad se nešto novo stvori, treba da se podeli. Problem je što niko već duže vremena u Srbiji ne pravi novostvorenu vrednost i nema profite, pa se postavlja pitanje šta da se deli. Kad ste došli na čelo “Privrednika“ učinili ste pokušaj da se uspostavi dijalog između vlasti i biznismena. Kako, posle pola godine, gledate na to? Ne bi se reklo da ste uspeli. Da, više nisam nego što jesam. Očekivao sam mnogo konstruktivniju atmosferu i sa jedne i sa druge strane. Mi imamo izuzetno sposobne i pametne ljude, koji nisu inferiorni ni po jednom elementu nigde u svetu, znači ravnopravni su članovi mnogih zajednica, u vrhu su mnogih svetskih biznisa i zato ne vidim razloga zašto ti ljudi moraju da budu inferiorni kod kuće. Zašto kod svoje kuće ne bi mogli da naprave isto takvu atmosferu i da sopstvenu zemlju grade, da u njoj bude bolje. Svi mi, politički, državni, intelektualni i poslovni vrh, imamo misiju da probamo da zajedničkim snagama, odgovorno, napravimo nešto što je bolje u Srbiji. A u atmosferi međusobnog nepoverenja i nipodaštavanja sigurno nećemo ići napred. Makar deo uzroka za taj loš odnos leži u činjenici da su se neki od tih ljudi obogatili ili bar onaj čuveni prvi milion stekli devedesetih godina u prilično netransparentnim uslovima. To je sad hipoteka. Kako vidite način da se rešite te hipoteke? Ja lično nemam tu hipoteku, jer nisam ni počeo ni stvarao biznis u Srbiji. Ali, gledajući sa strane, postojali su uslovi u kojima su ljudi stvarali neki biznis, i vi ne možete sad nikoga da optužite da je zbog toga što je radio po tada važećim pravilima sad crnji od drugih koji su to isto radili, samo su bili manje uspešni. Da li bi ti ljudi bili bolji, da li bi ih tapšali po ramenu, da su njihovi poslovi propali? Neki ljudi su bili snalažljiviji, neki manje snalažljivi i nije moje da se 15 ili 20 godina posle toga ja bavim time kao predsednik nekog kluba. Ako se ovo društvo nije time bavilo dvehiljadite, posle promene vlasti, ako to tada nije završilo, mislim da nije baš pametno da to pitanje pokrećemo 2011. godine. Ne kažem to zbog toga da bih nekoga štitio - svako ko je prekršio zakon treba da odgovara - ali kad se o tim stvarima govori paušalno i uopšteno, to nas odvlači od suštinskog cilja. Ako tako nastavimo, mi ćemo i 2020. pričati istu priču - kako je neko zaradio prvi milion. Za to vreme drugi odoše napred, neće nas da čekaju. A uzrok naših suštinskih problema nije u tome što je možda deset ili petnaest ljudi svoj prvi milion zaradilo na problematičan način. Kao predsednik „Privrednika“, vi ste, u julu, napisali jedno pismo i poslali ga na tri adrese: predsedniku, premijeru i guverneru. Niste dobili nikakav odgovor. To je bilo neko naše viđenje izlaska iz krize. I to je onda opet protumačeno kao naš pokušaj da zamenom teza pažnju javnosti skrenemo sa suštine problema. Naprotiv, najiskrenije smo napisali ono što mislimo. Pokazalo se, ako sad pažljivo analiziramo, šta se dešavalo ove godine, da smo u mnogim stvarima bili u pravu. I da niko od nas ko je učestvovao u tome, to nije radio zbog svoje koristi. Ja nikad ne bih učestvovao u nečemu što je moj partikularni, a nije opšti interes. Samo mi nije jasno, to moram da kažem, zašto neko ima pravo da monopolizuje mišljenje i može da smatra da je njegov način lečenja ili njegov put za izlaz Srbije iz krize jedini pravi put. Da bi se našao pravi način za lečenje teškog bolesnika moramo svi da damo neke ideje i recepte pa da glavni lekar odluči u kom pravcu će ga lečiti i kako. Govorili ste „nismo grupa zlih tajkuna“, „nismo neprijatelji političarima“, vidite li neki efekat tih poruka? Ne vidim neki efekat od toga, ali se ne predajem, mislim da moramo svi da se borimo da prevaziđemo to što nam se nameće sa svih strana. A javnost Srbije, čak i mediji u tome potpomažu, sve vreme podstiču taj sukob između politike i biznisa. Na jednu dosta bezazlenu opasku predsednika o of- šoru digla se čitava haranga kao da je to suština biznisa i kao da će to nešto rešiti. Ispada kao da je neko ko je radio iz of-šor zona radio nešto protiv zakonito. To je legalan način poslovanja, ako država smatra da je to za nju štetno, apsolutno ima pravo da povuče sve poteze da se od toga zaštiti. S druge strane biznismenima se prigovara da baš i nisu pokazali neku dozu socijalne osetljivosti? Mislim da je percepcija biznisa ovde malo pogrešna. Biznis je i u normalnim vremenima pod stalnom presijom: zaposliti radnike, isplatiti plate, platiti poreze državi, platiti sve što treba - to je već jedan veliki napor i jedan veliki uspeh. To je funkcija biznisa. On ne može da nadomesti funkcije države u socijalnoj sferi. Ako porezi koji se izdvajaju iz biznisa nisu dovoljni da pokriju tu socijalnu sferu, mi nikako ne možemo da budemo alternativa državi. Možemo u jednom kratkom periodu da amortizujemo „pikove“, kad dođe, recimo, do velike nesreće kao što je zemljotres i Kraljevu. Ali na svakodnevnoj bazi da mi preuzmemo funkciju države nije moguće. Jer, onda mi prestajemo da budemo privreda i postajemo neprofitne institucije. Zadatak biznisa je da stvara profit, da se razvija. Ako se ne razvijate, ne stvarate profit, vi nestajete kao biznis-zajednica. Milan Beko je član vašeg kluba, da li ste možda razgovarali sa njim ovih dana? Nisam imao prilike, ja sam se prekjuče vratio (razgovor je vođen u četvrtak, 25. novembra - prim. nov. NIN-a). Kako sam razumeo, on je nastupao u svoje lično ime. Da li, pogotovo s obzirom na vaša očekivanja da kriza ponovo malo ojača, razmišljate da opet pokrenete razgovor sa Vladom, sindikatima...? Ja mislim da mi treba da sednemo i razmenimo mišljenja. Niko nema prava da ne sluša bilo koju stranu. Nama je neophodan konsensuz o tome šta i kako dalje. Opet, to ni u kom slučaju ne znači da mi, ili bilo ko drugi, može da smatra da je bogom dan i da je najpametniji i da on treba da ima ekskluzivno pravo da nekome daje savete ili da uopšte bilo kome soli pamet. Kada bi, po vašem mišljenju, do tog razgovora moglo doći? Sad su na redu izbori u partijama, tako da ja očekujem da posle Nove godine, u januaru, može doći vreme kada ćemo moći mirno da sednemo i razgovaramo. Ne želim da širim pesimizam, ali ja sam pitao svoje kolege: „kad vam je neko od stranih investitora poslednji put došao u kancelariju ili tražio sastanak sa vama. Kad ste poslednji put imali ozbiljnu delegaciju iz inostranstva“. Svoje drugove i prijatelje, advokate, pitam: „A kad ste imali stranca koji je tražio da mu formirate firmu, uradite ovo ili ono“. Praktično niko. Šta to znači? Otišli su investitori, nisu tu.