Živeti na tri koma dva

Pre dvadeset i nešto godina, a možda je od tada prošlo i četvrt veka, jednog jula kao požar se proširi glasina da će na Svetog Iliju Kraljevo pogoditi razorni zemljotres. Navodno se tako javilo Vangeliji Dimitrovoj, rođenoj Strumičanki koja se proslavila kao baba Vanga, slepa proročica iz Bugarske. Većina je u gradu na Ibru zbijala šale na račun ovoga, ali te noći između prvog i drugog dana avgusta u kafićima je bilo življe i glasnije nego obično, gotovo histerično, a bilo je i onih koji su spavali pod šatorima na kraju grada. Izgleda da đavo malan na zidu uvek dođe po svoje... *** Kad opisuju potres koji je odneo dva života, uništio oko petsto kuća i oštetio hiljade zgrada, Kraljevčani prvo pomenu zvuk koji je dopirao iz dubine zemlje. „To ti je bilo ovako...“ , kažu, i nanižu „u” jedno za drugim, dok šaka u vazduhu sporo opisuje ravnu liniju. „A sad, svake noći, ovako...”, i ruka kao da pomete staklo sa stola, a toliko traje i „vrum”. Svaki od njih ima svoju priču u kojoj ormani plešu preko ustalasalog parketa, a vrata se otimaju iz ruke kao da je s druge strane neka nevidljiva zla sila koja se smeje zveckanjem čaša. Prvih dana posle zemljotresa u kladionice su dolazili kockari i raspitivali se hoće li biti primane uplate na vreme i jačinu sledećih potresa. Nisu i neće. Sada se to svelo na komšijsku zabavu i sitan biznis. U jednoj piljari u delu grada prema Raškoj, recimo, u svesku se beleže prognoze za “tri plus”. Sve dnevne uplate od po 50 dinara nosi onaj ko najpribližnije pogodi vreme potresa jačine tri i više stepeni po Rihterovoj skali, ali gazda ni za živu glavu neće da se slika. „Ma kakva kocka, mi to iz zabave, da razbijemo tremu”, brani se dok se sklanja iza gajbi mandarina. „Svake noći bude po jedna trojka”, kaže mi prijatelj koji me je doveo u piljaru, i koji se tu kladi. U prvih tri nedelje registrovano je oko 400 potresa. U toplo novembarsko prepodne idemo niz ulicu polako, jer on hramlje, i jedemo slatke mandarine lepljivim prstima. „Javili da će sledeće nedelje sneg…” „I vreme mu je.” „Šta će tad ovaj narod?” *** U dvorištima u Sirči, kao čirevi, nikli zeleni šatori UNHCR-a za one koji u svoje kuće više ne smeju da ulaze. Kažu da je ime selo dobilo od persijske reči “siraga” i turske “siraca” kojima je označavano belilo za lice, jer su mu kuće, prostrte na južnim obroncima Kotlenika, vazda na suncu. Crne si dane, moje belo, dočekalo! Gotovo da nema zgrade nenagrđene potresom, a svaka druga mora, sva je prilika, da se ruši! U Sirči živi i Vladimir Andrić, do noći između 2. i 3. novembra vlasnik idealne polovine lepe dvospratnice koju je podigao sa sinovcem. Sad ima šator, i u šatoru dva kreveta i bubnjaru. “Stavim kapu kad legnem, nabijem na glavu, ali ‘ladno, ljudi, bre!” Razgovarao sam sa dosta onih čije su kuće opasane plastičnom trakom do rušenja, i neki su govorili da je važno da su ostali živi, drugi su bili zbunjeni sveukupnom gužvom, treći zauzeti selidbom kod komšije… ali jedino je Vladimir Andrić iz Sirče plakao kao za nekim živim. I od muke mu je: trideset godina radnog staža dok Fabrika vagona nije propala, sve je uložio u kuću. “Istrošen sam, kako opet da pravim?” NJegova žena, koje jedina donosi pare u kuću – ima penziju od 16.000 dinara – praktičnija je: “Da je bar jednu ćerku da nam zaposle…” Jedna je medicinski, druga mašinski tehničar… Dobili su 30.000 dinara pomoći u prvi mah, ulje, sapun… „Hvala im da su se setili”, kaže Vladimir, pa kao da se prene, gotovo vrisne: „Ali sve je to džabe kad ja nemam kuću!” „Popijte ljudi bar po jednu, spremio sam rakiju bio ćerkama za svadbu”, posle nudi, daleko bilo, kao za pokoj duše. Andrija Grujović (30), i on iz Sirče, jedan je od onih zbunjenih. Otac Dragan operisan od karcinoma prostate, na hemoterapiju odlazi iz kontejnera, a odatle će i majku Milijanu odvesti na ugradnju bajpasa. „Imam i baku Zoru”, snebivljivo se smeši. Kroz pukotine njegove dvospratnice vidi se lepo i ravnodušno nebo, a on napominje da je prošle godine, kao uspešan sportista, alpinista koji se popeo i na Mon Blan, proglašen za zaslužnog građanina Kraljeva. Možda će neko negde da uzme u obzir. Žandarmi iz Kraljevačkog odreda zatežu kanape na zelenom šatoru i ispred njegove kuće. Visoki komesarijat za izbeglice, UNHCR, nesebično pomaže, kao da je naš. Odomaćio se u Srbiji… *** Ne računajući, naravno, ratove, i ljude uopšte, kroz istoriju veću su štetu Kraljevu nanosile poplave nego zemljotresi. Prvi veliki povodanj zabeležen je 1880. godine, priča Milan Pantović, novinar u penziji i aktivni hroničar grada, sugrađanima poznatiji kao “Bulanže”. Pola veka kasnije, 1927. godine, pred bujicom koja je poplavila put između Žiče i Kraljeva jedno čobanče spas nađe na drvetu, a svemu tome kao užasnuti i nemoćni svedoci prisustvovali su građani. Tada jedan oficir iz konjičkog garnizona „Dušan Silni” na konju skoči u Ibar i iznese dete na suvo, za šta je bio nagrađen ovacijama. Spasavanje, možda još dramatičnije, obeležilo je i poplavu 1964. godine: postradale je sa krova fabrike „Magnohrom” evakuisao helikopter, i to je bila prva takva akcija u Jugoslaviji. A treslo se tek usput, ’27. i ’67. u prošlom veku. I ima ironije u činjenici da je hotel „Pariz” iz 19. veka, nastradao u ovom zemljotresu tako što je prsla vodovodna cev i natopila stare zidove. Milanu Pantoviću Bulanžeu dugujem i priču o gostima u hotelu “Pariz”. Pod krovom „Pariza”, sada raspuklim, boravili su svi srpski vladari osim Aleksandra II Karađorđevića - od Milana Obrenovića do Petra II, koji je u Kraljevu bio kao 16-godišnjak, dve godine pre početka rata koji će ga oterati iz zemlje. Naravno – i Tito, dva puta. A tokom Drugog svetskog rata u „Parizu” je prespavao i „krvavi pas Evrope”, vođa SS jedinica Hajnrih Himler, posle smotre nemačkih snaga na kraljevačkom aerodromu. I samo svoje ime grad duguje jednom vladaru: čelnici tadašnjeg Karanovca 1882. godine pomalo udvorički zamolili su Milana Obrenovića da u čast njegovog krunisanja za kralja svom gradu promene ime, što im je ovaj velikodušno dopustio. Sve do 1944. godine, pričali su mi u Kraljevu, prisvojni pridev je bio “kraljevski”: “kraljevska fabrika aviona”, “kraljevski glasnik”, “kraljevski voz”… Ovo poslednje zadržalo se i posle rata u nazivu “danski kraljevski voz” za dnevni kraljevački voz iz Beograda. Sa druge strane hotela, pod istim krovom, nalazilo se do sada kraljevačko Pozorište. Direktor Vladan Slavković, mlad a već zadivljujuće erudicije i načitan, nije siguran da će ostati na istoj adresi. Boji se da sanacija štete ne posluži kao izgovor vlasnicima privatizovanog hotela, odnosno zgrade u kojoj je i pozorište, da ovo isele. Istini za volju, moglo bi da okrene na dobro - da se od Vojske uzme njen Dom, u centru grada, i tu usele glumci... ali Ministarstvo odbrane zauzvrat traži 80 do 100 stanova. Zacepilo... Slavkoviću zvoni telefon, javljaju mu prijatelji iz Ženeve da su naši ljudi u tom gradu prikupili 5.000 franaka pomoći za Pozorište. Ministarstvo kulture je obećalo svu pomoć, kaže on. Ipak ćutimo neveselo. *** Veselja nema ni u kolektivnom smeštaju na sportskom aerodromu. Slavka (61) i Radomir (71) Popović iz sobe motela, male i za jedno noćenje, ujutru odlaze do svog razrušenog stana, i vraćaju se po podne. Šta tamo rade, nisam ih pitao. Stari su za bilo kakav fizički posao, za iznošenje stvari ili zidarske radove, stari su za ovo što im se desilo. Bili su zaštićeni podstanari u stanu od 1946. godine, i nadaju se novom stanu. Kažu da su redovno izmirivali sve obaveze, kiriju, struju... Valjda će to neko negde uzeti u obzir. *** Deo Kraljeva zove se Sijaće polje. „U koje naselje ne sme da dođe Čak Noris? U Sijaće polje!” Zemljotres ih ništa nije pitao, u noći između 2. i 3. novembra srušio je gotovo celu jednu stranu Ulice Nikoletine Bursaća. Od dvorišta do dvorišta u Sijaćem polju ide tročlana komisija inženjera iz Vrbasa. Došli da pomognu, jer nema obnove ni raspodele pomoći bez rešenja komisije o stepenu oštećenja zgrada. A jedna komisija za dan može da obradi pet, šest... uvrh glave deset zgrada, i da na kraju izrekne svoju presudu - da ocenu od „jedan” (manja oštećenja krova, stakla i dimnjaka, upotrebljivo uz popravku) do „šest” (razoren konstruktivni sistem ili zarušen objekat, za rušenje). „Ispred zgrade za šesticu”, priča jedan Vrbašanin, „sedi baba, ima preko sedamdeset godina, i plače. Gde ću ja sad, kaže. Plače za njom i Sneža, ova naša iz komisije, pa za Snežom ovaj...” i pokazuje na krupnog brku, trećeg u komisiji, koji odsutno namotava metarsku pantljiku. Na početku ulice, u dvorištu, narandžasti šator. Vlasnik kuće je prethodne noći imao infarkt, upućuje nas prolaznica. Govori to tihim glasom, iako nigde nikog ko bi mogao da nas čuje. *** „Kad drugostepene komisije završe sa radom, a trećestepene donesu konačna rešenja, počećemo sa postavljanjem montažnih kuća”, kažu u opštini predsednik Skupštine Milomir Šljivić i Branko Kaplarević, član Kriznog štaba zadužen za pomoć u građevinskom materijalu. Inženjeri koji su prvi izašli na teren 1.600 kuća proglasili su opasnim za život. Računa se, kažu Šljivić i Kaplarević, da će drugostepena komisija, nakon detaljnijeg uvida, potvrditi ovu ocenu u četvrtini slučajeva, i da će biti potrebno 400, 450 montažnih kuća, najviše 500. Do Nove godine, saopštavaju, trebalo bi da bar većina, ako ne sve, budu postavljene. „Moramo preteći mrazeve!” Do sada je stiglo 1.200.000 crepova, 500 tona cementa, nabrajaju, pa drugog materijala... a Vlada je odredila milijardu za sanaciju, i još 100 miliona rebalansom budžeta... Svima hvala, ponavljaju uglas. Video sam jednu montažnu kuću. Neka boljestojeća preduzeća nisu htela da čekaju opštinu, sama su se pobrinula za svoje radnike. U dvorištu Milutina i Smiljane (60) Karović u Vitanovcu majstori su opšivali krov nove montažne zgrade koju je dobio njihov zet, zaposlen u EDB, pošto mu je kuća u centru Kraljeva srušena. Na četrdeset kvadrata dve spavaće sobe, kupatilo i dnevni boravak sa kuhinjom. Zadržim za sebe sumnju da u sobu neće moći da unesu bračni krevet, nemoguće je da ne vide i sami, pa kad oni ćute, što bih ja... *** Tek što je počela prva raspodela pomoći u građevinskom materijalu za hitne popravke, policija je saopštila da je nekoliko lica uhapšeno zbog zloupotrebe: uzeli su više crepova nego što treba. Kraljevčani, međutim, tvrde da je reč o propagandi i preventivnom delovanju. O zastrašivanju. Žena je, po njima, tovarila u kamionet višak crepova koji joj je stigao greškom, kad je upala policija da je hapsi. „LJudi, pa ja sam telefonirala u Štab da imam višak...”, vikala je dok su je odvodili, pričali su mi u Kraljevu, pozivajući se na pouzdane svedoke. „Neko će da se obogati od moje muke”, vikao je u hodniku opštine starac, vidno pijan. *** Kaže mi kolega iz Kraljeva da se začudio kad je video koliko je gradonačelnik LJubiša Simović osedeo za ovih mesec dana. Lepih crta lica, muževnih, lepo mu stoji. On u ovom zemljotresu, naravno, vidi katastrofu, ali i razvojnu šansu za grad. Reakcijom neposredno posle zemljotresa, opštinsko rukovodstvo je pokazalo da je sposobno da se nosi sa nevoljom koja ih je sve zadesila, pa sada građani sa više strpljenja i poverenja čekaju drugu fazu sanacije, koja u konačnom ishodu treba da dovede do realizacije zajedničkog zaključka Vlade i opštine da se u 2012. godinu uđe bez posledica zemljotresa! Ali, kaže gradonačelnik, Kraljevo time ne može da bude zadovoljno. Grad je decenijama zapostavljan, ruiniran je i privredno, gore nego zemljotresom, pa je ovo prilika, smatra, da mu se sistemski pomogne. Konkretno, da se u državi nađu sredstva kojima bi se značajnije subvencionisali investitori. U nastavku, gradonačelnik je pomenuo autoput od Preljine do Pojata, početak čije izgradnje je predsednik Tadić najavio za sledeću godinu, kao uslov bez kojeg se grad dalje ne može razvijati, a ja sam proverio jesam li dobro čuo da gradonačelnik veruje u skorašnji početak izgradnje. Veruje, kaže, a možda je bilo malo nepristojno, ali ja sam izrazio sumnju. Dok smo se rukovali na rastanku, iskoristio sam priliku da ga kao muškarac muškarca pitam o pomoći koju je donela Ceca Ražnatović, dvesta hiljada dinara i tri kamiona materijala, i kako je sve to proteklo. „Svi darodavci, a ima ih dosta”, kaže, „insistiraju da pomoć daju lično meni.” *** A uveče, u kafićima, da nije zidova sa kojih je pootpadao malter, bilo bi kao pre zemljotresa. Preko nedelje poluprazno, vikendom više sveta, i mladog, i onog starijeg, kako gde. Ko nije imao para pre zemljotresa, nema ni sad. „Evo, sad je prošao!”, kaže mi poznanik. „Jesi li osetio: vruum!?” Slažem da jesam, trudim se da delujem uzbuđeno. „Dva koma šest, ili sedam... sigurno”, govori mi. „Toliko?”, kao zanima me. „Aha, sigurno... Ako ostaneš duže, možda zakačiš i tri koma dva!” Pravim se da razmišljam o toj ponudi dok posmatram svoj odraz u staklu... ZEMLJOTRES U KRALJEVU, mesec dana posle Još prvog dana, po kraljevačkom zemljotresu, Boris Tadić, predsednik Srbije je, izjavivši saučešće porodicama nastradalih, da je velikih broj oštećenja na objektima u Kraljevu i okolini nastao „zbog neadekvatne gradnje i loših statističkih proračuna“. On je, čak, dao i jasne instrukcije o ponašanju u uslovima zemljotresa: “Bez panike, poštujući pravila, ne srljajući... nikako ne iskakati kroz prozor i ne ulaziti u stanje panike“. Danas, mesec dana posle zemljotresa, panike u Kraljevu nema. LJubiša Simović, gradonačelnik Kraljeva, ovog utorka, za NIN, sasvim smireno, kaže: “Ne oskudevamo ni u čemu, ni u novcu, ni u građevinskom materijalu. Od danas ulazimo u gradnju montažnih kuća, to jest, otvaraju se tenderi za izvođače radova. Za sada ide sve po planu. Jedino imamo problema oko smeštaja nekih građana. Neće svi u kontejnere, a neće da idu ni dalje od svojih kuća. Smestili smo svega 700 ljudi po odmaralištima na Goču i Vrnjačkoj Banji. Ostali bez krova nad glavom, a kojima broja ne znamo jer nam se nisu prijavili, smestili su se ili kod komšija ili kod rodbine.“ Pre mesec dana je i premijer Mirko Cvetković, odmah, ponudio pomoć. Četvrtog novembra, pre dolaska na posao u Vladu Srbije, uplatio je svoju platu od 105.000 dinara. Istog dana, njegova ministarka Diana Dragutinović je, u ime Vlade, obećala pomoć od milijardu dinara. Do sada je na kraljevački žiro-račun uplaćeno, po rečima, gradonačelnika Simovića, svega 242.700 miliona dinara i 11.000 evra. Za sada je od tih para potrošeno 17 miliona i dvesta hiljada dinara. „Imamo dovoljno novca za ono što nam treba do kraja godine“, kaže Simović. A dotle treba da se sruši oko 500 kuća i da se toliko izgradi. I premijer Cvetković je pomenuo izgradnju „oko 450 do 500 kuća“. A tender će dobiti onaj izvođač koji će „obećati gradnju 10 kuća dnevno“, a rok izgradnje mora biti „do proleća“!? Ali, ako su kuće montažne i od po 70 kvadrata u proseku, postavlja se pitanje, zašto ne bi bile završene, ako tamo negde, odmah, iza – Božića!?