Su čim pred Tomislava

Mediji su se baš intenzivno bacili na traženje odgovora na pitanje ko od vitezova okruglog demokratskog stola bi mogao da poseče troglavu aždaju narastajuće radikalske opasnosti, oličenu u Tomislavu Nikoliću, predsedničkom kandidatu. Zaključuje se, pomalo depresivno, da postoje samo tri imena za tu igru: Vojislav Koštunica, Boris Tadić i Miroljub Labus. Malo li je?

Koštunica je oglasio da se neće kandidovati za predsednika Srbije, na izborima čije se raspisivanje očekuje - što jeste, jeste, bilo bi to neozbiljno, smatraju u DSS-u (Branislav Ristivojević, šef poslaničkog kluba), nakon što se predsednik DSS prihvatio premijerskog posla.

Šef DSS je očito izgubio interesovanje za polje na kome je puno pružao tokom jeseni 2002. godine kada ga je samo zakonski zahtev da na izbore izađe polovina birača sprečio da, ispred Miroljuba Labusa, pobedi i postane naslednik Milana Milutinovića. Bez njega, DSS nema perspektivnog kandidata i biće zanimljivo videti koga će ta stranka izvesti na takmičenje za predsednika, nakon dvogodišnje dreke da se odugovlačenjem sa raspisivanjem izbora krši ustav, ali i insistiranja da se novim ustavnim rešenjem zadrže neposredni izbori kao način izbora predsednika Srbije.

Standardna teza koju, pored ostalih, ovih dana u štampi zastupa i Vladimir Goati sa Instituta društvenih nauka, glasi da bi protiv radikalskog predstavnika šanse imao kandidat kojeg bi, i to po mogućstvu što pre, podržale sve stranke “demokratskog bloka”, i to jedan od trojice pomenutih. Nastavak te teze glasi da se te stranke dogovoriti neće jer, prvo, dogovaranje im je uopšte uzev oduvek slabo išlo; drugo, i kada bi se dogovorili, nije baš sigurno kako bi birači reagovali na takav sporazum s obzirom na omrazu koja postoji među dvema istoimenim, dakle demokratskim, strankama. Teško da bi, recimo, birači DS-a, u punom broju glasali za kandidata iz DSS-a, čak i kada bi ih udruženi Tadić i Čeda Jovanović zamolili da podnesu tu žrtvu. A koliko o tim stvarima ne treba ni razgovarati, pokazuje izjava Nebojše Bakareca, funkcionera DSS-a, koji je govorio da je njegova stranka podjednako udaljena i od radikala i od DS-a, ne propustivši da uputi žaoku na račun kako je rekao, “gromada” iz Demokratskog centra ili GSS-a koje će, moguće, DS kandidovati kako je to već jednom učinila.

Ova ekvidistanca o kojoj govori Bakarec, ili “sanitarni otklon” (Dragan Jočić), ili revanšizam doveli su do toga da se polako preispituju varijante saveza dveju najuspešnijih stranaka u Srbiji - radikala i DSS-a, pošto se razlike među njima ne čine tako nepomirivim kao pre nekoliko meseci. Scenario je dosta prost - Koštunica bi svojim odustajanjem od predsedničke trke - što je već gotova stvar, otvorio put Tomislavu Nikoliću do pobede na izborima. Zauzvrat, DSS bi dobio podršku u nekim zakonskim projektima a vremenom, ako plan upali, možda bi čak došlo do formiranja prave vladine koalicije, pogotovu što se sve to možda ne bi dopao stranci

G 17 plus koja bi dovela u pitanje svoju podršku za takav razvoj događaja.

Sasvim je moguće da glavnim akterima, Nikoliću i Koštunici, ovakva vizija budućnosti nije neprijatna, pa ipak je malo verovatno da postoji makar i prećutan dogovor znajući da naši političari, a Koštunica na prvom mestu, imaju mali kapacitet za postizanje političkih sporazuma. I mnogo prostiji “dilovi” su propadali. Podsetimo se kratkotrajnog pokušaja pomirenja između DSS-a i ostatka DOS-a kada je glasovima sviju njih u Skupštini Srbije izglasan Zakon o pravosuđu, predložen od DSS-a, posle čega se očekivalo isto i za Zakon o radu (na predlog DOS-a), ali poslanici DSS-a su prosto glasali protiv negirajući da je bilo ikakvog dogovora. Onda je došlo do zamešateljstva u kojem je smenjen predsednik Skupštine Dragan Maršićanin, poslanik Bora Novaković je teleportovan iz Soluna da bi obezbedio kvorum. Sve u svemu, katastrofa.

Ali, i kada bi postojao plan o tajnoj saradnji između radikala i DSS-a, za tako nešto bi postojale realne prepreke. Naime, ako bi Koštunica u izbornoj kampanji navijao za Tomu Nikolića - a ljubav i kašalj se ne daju sakriti - to bi ipak bilo prilično kompromitujuće za njegovu stranku i sigurno je da bi prouzrokovalo nervozu i unutar same partije. Logičan rezultat takve strategije bio bi da se Koštunica udaljava od demokratskog biračkog tela i upada u zonu birača Srpske radikalne stranke koja tako u svom biračkom korpusu dobija konkurenciju. Sve to zarad jednokratnog političkog sporazuma, teškog za realizaciju i neizvesnog trajanja. Zaista, sve skupa, to ne bi izgledalo kao dobar plan.

Sledeći oprobani predsednički kandidat bio bi Miroljub Labus. Ne tako jasno kao Koštunica, ali i Labus je stavio do znanja da ne bi da se kandiduje, a njegova stranka, sledstveno svojim dosad iskazivanim stavovima, zalaže se za zajedničkog kandidata prihvatljivog za ceo “demokratski blok”. Sam Labus bi bio jedan od manje neprihvatljivih, ali rekosmo, izgleda da u G 17 plus ipak misle na nekog drugog.

Istraživači javnog mnjenja odbijaju da daju eksplicitne odgovore na pitanja koja su tako naglo postala aktuelna, pošto sondaže javnog mnjenja koje bi obuhvatile najnovija raspoloženja još nisu napravljene. Uostalom, i same stranke, osim radikala, još se nisu izjasnile u pogledu svojih kandidata, a okolnost da izbori još nisu raspisani dobar je izgovor za odbijanje svakog konkretnog razgovora na tu temu.

Ipak, neslužbene procene govore da se sa favorizovanjem Tomislava Nikolića, možda, preteruje. Prema jednom od mišljenja, postoje bar trojica koji bi bili sasvim dorasli protivnici radikalskom pretendentu, a glavnom među njima, Koštunici, ne bi za pobedu ni bila potrebna podrška van njegovog biračkog tela, to jest, pobedio bi i bez glasova DS-a. Ovo mišljenje polazi od pretpostavke da se raspoloženje građana posle formiranja vlade, ipak, popravilo, i da su time radikali stavljeni u drugi plan. Da vlada nije formirana, bio bi to uistinu jak vetar u leđa Nikoliću i drugovima.

Kao što smo rekli, od trojice koji bi mogli da se nose dvojica se (verovatno) neće kandidovati, a ostao je Boris Tadić kao nov takmac u predsedničkim okršajima. NJegovi izgledi, prema ovim preliminarnim političkim promišljanjima, zavisili bi od spremnosti birača DSS-a da glasaju za njega, a rekosmo, nije realno to očekivatri.

Nakon završetka izbora u DS-u, izjave funkcionera su bile u smislu da se ne smatra više politički produktivnim izostajanje od učešća u izborima, predsedničkim ili drugim, što se moglo shvatiti i shvatilo se kao najava kandidature Borisa Tadića koji se još nije izjasnio. Moguće je da i on čeka da vidi šta kažu istraživači javnog mnjenja.

U poteri za “zajedničkim kandidatom” koji bi bio “prihvatljiv za ceo demokratski blok” oglasio se i Nebojša Čović, pa je na nekim političkim nivoima analiziran i njegov slučaj. Zaključak je, uglavnom, da Čović pušta “probne balone” i “sam sebe kandiduje” i da bi kao političar možda zbilja i bio prihvatljiv na raznim stranama, ali da mu je slabost što, prosto, nema šanse na izborima. Ako razmišlja da se kandiduje za predsednika, analitičari mu samouvereno, i bez uvida u najnovije rejtinge, savetuju da se ipak odluči za stručno usavršavanje u Americi, o čemu je sam Čović govorio kao o jednoj od mogućnosti za nastavak karijere.

Prognoze o zajedničkom kandidatu demokratskog bloka su, realno, loše, što je dobra vest za Nikolića, iako se ovaj Kragujevčanin hrabri da mu na izborima ništa ne bi mogao “ni Boris Koštunica”. Demokratski blok se jedva ujedinio i protiv Slobodana Miloševića, a Tomislav Nikolić, šta god o tome mislila Karla del Ponte, ipak za srpske prilike predstavlja manju pretnju i manji faktor homogenizacije nego što je to slučaj sa predsednikom SPS-a.

Pokušaji da se pronađe neki zajednički (protiv)kandidat, mogli bi se opisati kao marginalni, čak i ako iza njih stoji novi Koštuničin megaministar Velimir Ilić koji najavljuje dogovore o zajedničkom nastupu i koji sa svojih otprilike 2-3 posto podrške u biračkom telu ne predstavlja politički autoritet koji obećava da bi ova kapitalna investicija demokratskog bloka mogla biti realizovana. Naime, videli smo, DS ima interes da ima sopstvenog kandidata, a DSS, kako stvari stoje, nema čak ni to.

Tako su već počele analize o tome “kako će izgledati koabitacija” između radikalskog predsednika i prodemokratskog premijera. Šta će Zapad reći. Kako ćemo izbegavati Haški sud. Kako će nas zastupati u osetljivim pregovorima oko Kosova. I tu je negde kraj. Jer, osim predstavljanja države u inostranstvu (a Srbija nije međunarodni subjekt), i mogućnosti da odugovlači usvajanje zakona u Skupštini, predsednička ovlašćenja nisu velika. I to je za Tomu Nikolića prva loša vest.