Legenda za sva vremena

Ironija sudbine je da odlazak Stjepana Bobeka (3. decembar 1923. Zagreb – 22. avgust 2010. Beograd), čoveka koji je za života nekoliko puta proglašen za legendu, bude daleko pompezniji od oproštaja koje su mu, na kraju izuzetne fudbalske karijere, priredili i njegov klub „Partizan“ i Fudbalski savez ondašnje Jugoslavije. Poslednju veliku utakmicu za „Partizan“ odigrao je 26. oktobra 1958. godine protiv „Crvene zvezde“ (0:2) i mada njega nisu direktno okrivili za taj poraz i za najlošiji start „crno-belih“ u dotadašnjoj istoriji (dve pobede, jedan remi i četiri poraza), buket cveća koji mu je pred 23. „večiti derbi“ predao tehnički sekretar kluba nagovestio je rastanak sa aktivnim igranjem posle punih 14 godina, 478 utakmica i 425 golova u dresu „Partizana“. Dve godine ranije (16. septembra 1956), u meču reprezentacije Jugoslavije protiv Mađarske u Beogradu, tadašnji savezni kapiten Aleksandar Tirnanić uveo ga je u igru deset minuta pred kraj i to u trenutku kad su gosti već obezbedili pobedu (1:3). Bobekove 63 utakmice i 38 golova u plavom nacionalnom dresu (debitovao je 9. maja 1946. na gostovanju protiv Čehoslovačke, učestvovao je na šampionatima sveta u Brazilu 1950. i Švajcarskoj 1954. godine, a na olimpijskim turnirima u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. okitio se srebrnim medaljama), zasluživali su i lepši i dostojniji oproštaj. „Partizan“ mu se odužio mnogo godina kasnije, proglasivši ga 1995. za „Najboljeg igrača svih vremena“, Fudbalski savez Beograda ga je početkom ove godine (kad je FSB slavio devedesetogodišnjicu i dok se još nije raspao po svim šavovima) svrstao u „Jedanaest veličanstvenih beogradskog fudbala“, a slušaoci i gledaoci RTV Studio B su ga krajem 1993. godine izabrali, zajedno sa Rajkom Mitićem, za „Živu legendu Beograda“... “Bobekova era“ na Stadionu JNA prepliće se sa karijerom prve „Zvezdine zvezde“, legendarnog Rajka Mitića, igrao je nekoliko puta i vodio šampionski tim protiv drugog velikog asa „crveno-belih“ Dragoslava Šekularca, ali kad su Dragan DŽajić na terenu i Miljan Miljanić na klupi zavladali ovdašnjim fudbalom – „Partizan“ godinama nije imao adekvatan odgovor, odnosno istinsku zvezdu tog formata. Komšije su svoj zvezdani niz nastavile sa Vladimirom Petrovićem i Draganom Stojkovićem, a u Humskoj su se opredelili da za sva vremena slave samo jednu legendu – Stjepana Bobeka. On je, jednostavno, „Partizanova“ transverzala u vremenu i prostoru, jer je kao igrač, kao golgeter, dribler i organizator (tada se to zvalo „paker“), pripadao fudbalskoj školi koja će se razviti tek dve decenije kasnije i koju će tokom sedamdesetih godina prošlog veka najbolje predstavljati jedinstveni Johan Krojf, a kao trener je stvorio legendarne „Partizanove bebe“, koje su ne samo osvojile četiri titule u pet šampionata, već i trajno odredile stil, karakter i očekivanja od igrača u crno-belim dresovima. Stjepan Bobek je i kao igrač i kao trener bio najbolji učenik legendarnog Ilješa Špica, a zahvaljujući njima dvojici „Partizan“ je stvorio jedinstvenu i prepoznatljivu klupsku fudbalsku školu, koju nastoji da neguje i dan-danas i iz koje su iznikli Momčilo Vukotić, Ivan Golac, Bora i Boško Đorđević, Milan „Gica“ Damnjanović, Blagoje Paunović, Dragan Ćirić, Mateja Kežman, Saša Ilić, Zoran Tošić, Adem LJajić... Sa tom generacijom Milutina Šoškića, Fahrudina Jusufija, Velibora Vasovića, Zorana Miladinovića, Zvezdana i Srđana Čebinca, Vladice Kovačevića, ponikloj u mlađim kategorijama kluba, „Partizan“ je, pod vođstvom jednog Hrvata, još pre skoro pola veka razbio predrasudu o „najboljem hrvatskom klubu izvan Hrvatske“, baziranu na činjenicama da su dvojica hrvatskih generala bili predsednici „Partizana“ (Franjo Tuđman i Janko Bobetko), da je generalni sekretar bio Artur Takač, a čak sedamnaest hrvatskih igrača, uglavnom iz Zagreba, pronosilo je slavu “crno-belih” u danima dok je klub nastajao: Franjo Glazer, Franjo Šoštarić, Miroslav Brozović, Zlatko Čajkovski, Florijan Matekalo, Vladimir Firm, Jozo Krnić, Ivan Švaljek, Bruno Belin, Božo Senčar, Zvonimir Strnad, Božidar Kolaković, Branko Zebec, Anton Herceg, Domagoj Kapetanović, Zvonko Canjuga i - Stjepan Bobek. Tu transverzalu prostora koji se smanjivao kako su se raspadale zajedničke države Bobek je do kraja života oličavao svojom beograđanštinom, u najpozitivnijem smislu te reči. Veran kraju oko „Kalenića“ („kad sam došao u Beograd, mogao sam birati između trosobnog i četverosobnog stana, a ja budala izabrao dvosoban, jer mi se dopao taj dio grada“), skroman („do 1963. sam bio vojni službenik i na svoju plaću sam još ponešto dobivao od kluba, a na stadion sam odlazio pešice“), Bobek je uspeo da izbegne različite provokacije piskarala sa obe strane osnovne linije jugoslovenskih razračunavanja, prvenstveno tako što je uglavnom pristajao na razgovore o fudbalu, „Partizanu“ i Beogradu. Čak i kad je, kao trener, odlazio u Poljsku, Grčku, Tursku, Tunis, jedno vreme i u Zagreb i Skoplje, te tri velike ljubavi su ga vraćale među nas, da zauvek tu i ostane.