Starci bez mora

Lav Nikolajevič Tolstoj je napisao „Platnomera“, novelu o konju na zalasku života i slave. I „Smrt Ivana Iliča“, potresnu pripovest o starcu koji se lagano, ali izvesno oprašta sa životom dok se njegovi najbliži razdragano spremaju za odlazak na jedan od mnogih balova. Foknerov izvanredni kratki roman „Dok ležah na samrti“ govori o majci koja umire osluškujući glasove svojih sinova, i zlokobne udare sekire u drvo od koga joj „kroje“ večni ležaj. Sve bi to moglo da stane u Hemingvejev roman „Starac i more“. Poslednja bitka je i najteža! U pomenutim tekstovima, i mnogim drugim, dakako, reč je o starosti, mukama i poniženjima koji je prate, o volji za životom i održanjem. O dubokoj nepravdi i zanemarenosti, najzad! U kratkom opisu ostarelog konja Platnomera sažeta je priča o starosti i odnosu onih na kojima svet ostaje, prema onima na kojima je svet nekad počivao. Platnomer je „bio star, a oni mladi, on je bio mršav, a oni uhranjeni, on je bio dosadan, a oni veseli. Dakle, on je bio njima posve tuđ, stran, sasvim drugo biće, prema kome oni nisu mogli imati sažaljenja. Konji žale samo sebe, a ponekad i one u čijem položaju mogu sebe da zamisle. Međutim, pegavi parip nije bio kriv što je star, slab i unakažen“. U „Lavirintu samoće“ Oktavija Paza, u „Prokletoj avliji“ Ive Andrića, živimo oduvek. Ugroženi, i opet nekako bezbrižni, saterani u ćošak, i ipak, nekako, svojeglavi i raspušteni! Kad nam trebaju škole, kako kaže Domanović, podižemo bogomolje, ili kafane, kad nam trebaju kinoteke, ubismo se podižući diskoteke, kad nam preko trebaju bolnice, podižemo pozornice! Zašto je tako malo ko zna, ali većina pretpostavlja da neko Drugi zna! Nedovoljno mi jedni u Druge verujemo, ali pošto svako gleda svoja posla, živimo kako padne, a zna se, i ovde važi Marfijev zakon, u prašinu hleb pada na puter stranu! Mi nismo samo star i stari narod; mi smo i ostareli narod za koji, osim resornih ministara i „dobrih duša“, malo ko još brine. Čovekovo pravo da, koliko je to moguće, umire dostojanstveno, jedno je od neotuđivih ljudskih prava. Danas u našoj „kulturi smrti“ ovo pravo nije lako ostvariti. Živeo sam kao pas, vajka se starčić, a umirem kao napuštena zver u suvoj i surovoj savani! Lepo je pevao Aleksa Šantić, ljudi i braćo, ostajte ovde, ali nisu svi mogli i znali da slede pesnikove umne upute. U našem zdravstvu ničeg nema odviše, osim bolesnika! Ni kreveta, ni para, ni lekova, ni brige, ni vode, ni kupatila, ni toaleta. Zar je moguće da to ne vidimo, zar je moguće da na ovako nisku zdravstvenu kulturu pristajemo! Zar je moguće da o zdravstvu, bolesniku, starom i mladom, tako malo, u svakom slučaju nedovoljno, brinemo. Nema čoveka koji, sa pravom, ne misli da je svoj boravak na svetu zaslužio. Rutina je neizbežna, a briga i nežnost, retki. Nismo deca, nažalost, svako živo biće, osobito na našem životnom prostoru, zna šta su muka, patnja, stradanja, siromaštvo, nemaština. Pa ipak smo, vreme je, u životnoj i zdravstvenoj kulturi morali saznati da jedni drugima dugujemo brigu i poštovanje, pogotovo kada je reč o ljudima u godinama, kad im još samo nešto ljudske pažnje, brige i valjanosti, može pomoći. „Živeti ... znači pripadati grupi svim svojim bićem“, kaže Levi Bril. Drugim rečima, živeti znači „skup života ljudi koji osećaju da su povezani neizbežnom trajnom i uzajamnom zavisnošću.. Osećaj sopstvenog postojanja sadrži u sebi... da je njen (jedinke) život sastavni deo života društvenog organizma.“ Euripid se odvažio da kaže da je i rob čovek, jer se i on usuđuje da misli o svojoj smrti. Onaj o čijoj se smrti ne misli, manje je od roba. Zapravo je lišen individualnosti. On je Niko. „Elem“, zaključuje Edgar Moren u svojoj studiji „Čovek i smrt“, „onde gde se usredsređuju sva pitanja u vezi sa problemom života, usredsređuju se i sva pitanja u vezi sa problemom starenja i smrti“. Ne pišem o povlašćivanju, ni o zaslugama. Reč je o ljudskosti. Ni na jedno pitanje nećemo valjano odgovoriti dok ne naučimo da poštujemo bolesnika i čovekove godine. Priroda bolesti, i ono što zovemo zdravstvenom kulturom, umnogome određuju nacionalni karakter i odnos prema državi. Podizanje i opremanje zdravstvenih ustanova prvenstveni je zadatak života. Zapitajte se: šta sve ludi čovek nije branio do poslednje kapi krvi! Sve osim sebe! I smrt jednog vrapca narušava delikatnu ravnotežu života, govorio je Dostojevski. „Ako naša smrt nema smisla, ni naš ga život takođe nije imao... Reci mi kako mreš pa ću ti reći ko si“ (Oktavio Paz).