Dođi u pola osamnaest

Zanimljivo pitanje postavlja čitalac Goran Kapetanović. „Zašto se pri iskazivanju tačnog popodnevnog i večernjeg vremena može reći ’pola šest’, ’petnaest do devet’, ali ne i ’pola osamnaest’, ’petnaest do dvadeset jedan’ (teoretski i može, ali u praksi takvi oblici ne postoje)?” Pitanje je ozbiljnije nego što u prvi mah izgleda, jer se vezuje za istoriju jezika i za odnos između zvaničnog i svakodnevnog izražavanja. Nažalost ne znamo kako su naši davni preci, u srednjem veku i kasnije, iskazivali doba dana, jer naprave za snimanje zvuka još nisu postojale, a pisci se nisu trudili da zabeleže svakodnevni govor. Sigurno je samo to da je ljudima u prvo vreme podela na dvanaest sati bila sasvim dovoljna. Potom su počeli da mere i manje delove sata, i to ne samo od izlaska do zalaska sunca, nego i noću, pa im je umesto 12 sati zatrebalo 24. Časovnici s brojčanikom i danas su podeljeni samo na 12 delova, a u anglosaksonskom svetu nikada nije prihvaćeno numerisanje od 13 naviše, nego se uz broj dodaju oznake A. M. (lat. ante meridiem = pre podne) odnosno P. M. (lat. post meridiem = posle podne). Kod nas, od osamnaestog veka pa nadalje, sat se delio pod nemačkim, odnosno austrijskim uticajem. Zato i danas kažemo npr. pola šest, po nemačkom halb sechs, iako su nekadašnji puristi to osuđivali kao germanizam i zahtevali da se kaže „pet i po”. Svojevremeno se išlo i dalje, pa je za četvrt sata korišćena reč frtalj (od nemačkog Viertel, preko mađarskog). Sve doskora, naročito u Vojvodini, na pitanje „Koliko je sati?” mogli su se čuti odgovori kao „Frtalj šest” (što ne znači ni četvrt do šest niti šest i četvrt, nego pet i četvrt, tj. „jedna četvrtina od šestog sata”) i „Tri frtalja šest” ( = petnaest do sedam). Takvi izrazi danas su zastareli, ali tip „pola šest” definitivno je usvojen. U razgovoru, kao i pri gledanju na časovnik, svakako nam je lakše da minute brojimo u odnosu na najbliži sat ili njegovu polovinu, pa tako kažemo „dva i deset”, „pet do pola tri”, „pet do tri” i slično. Mada nismo kao Englezi, podela na 24 sata i kod nas je strogo zvanična, vezana za pisani jezik i za digitalne časovnike a ne za govor (nijedan mladić ne kaže devojci „Da se nađemo u dvadeset jedan sat” nego „Da se nađemo u devet”). Zato u toj podeli važi samo jedan, matematički način označavanja, broj sati + broj minuta, dakle 2.10, 2.25, 2.55, odnosno 14.10, 14.25, 14.55. Isečak iz „Večernjih novosti” od 26. avgusta poslala mi je čitateljka Milica Zarić. Iznad članka o šansama srpske rezolucije u Generalnoj skupštini UN zaokružila je podnaslov: „Neki predstavnici zemalja koje su priznale Kosovo možda izađu sa glasanja”. Da li je to pravilno? pita čitateljka. Nije, naravno. Sadašnje vreme svršenog glagola (u ovom slučaju izaći) ne može se upotrebiti u nezavisnoj rečenici, osim kad označava uobičajenu, učestalu radnju. Ako me neko pita da li su delegati sve vreme u dvorani, mogao bih da odgovorim „Ne, svaki čas izađu na kafu” ili „Da, možda izađu na nekoliko minuta, ali uglavnom su tu”. Ovde je, međutim, reč o jednoj određenoj radnji koja će se dogoditi u budućnosti, devetog septembra, pa za nju moramo upotrebiti buduće vreme: Neki predstavnici zemalja koje su priznale Kosovo možda će izaći sa glasanja.