Povoljna prilika

Ako je tačno, a jeste, da je doživljaj komičnog uslovljen i istorijskim faktorom, socijalnom pozadinom epohe, onda je trenutak za ponovno izvođenje Nušićeve “Gospođe ministarke” pažljivo i tačno odabran. Kao što je poznato, u njoj je prikazano nešto slično onom što se kod nas i sada dešava, šta se događa pojedincu, šta specifičnim ljudskim grupama, šta čitavom društvu kad otpočnu bespoštedne, često i beskrupulozne političke borbe, zloupotreba osvojenih položaja, koji dovode do ruiniranja celokupnog javnog, društvenog života. Moglo se, dakle, očekivati da ćemo dobiti solidnu, zanimljivu, u prvom redu veoma aktuelizovanu predstavu, u kojoj će biti opisana, makar i indirektno, naša trenutna socijalna situacija.

To se, međutim, nije dogodilo jer je u predstavi izvesna aktuelizacija Nušićevog komada izvedena više na formalnom nego na suštinskom planu. U režiji Jagoša Markovića ona je dolazila do izražaja u detaljima, u povremenoj upotrebi burlesknih gegova iz nemih filmova, u dovođenju nekih delova radnje na ivicu beketovske groteske, u unošenju pokatkad ibijevskih crta u likove, pri čemu ti elementi niti su prirodno proizlazili iz psihičkog ustrojstva dramskih lica niti su definisali stil predstave u celini. S druge strane, u suprotnosti s takvim postupkom, u njoj je korišćen i metod preuzet iz tradicionalnog, kanonskog komedijskog pozorišta: glavni komični efekti su postizani prikazom onog do čega dolazi kad nekog potpuno obuzme samo jedna strast, kad se sva njegova osećanja, sve misli i sva snaga sliju u jedno i poteku istim deformisanim smerom. A u saglasnosti s tim je oblikovan i lik glavne junakinje Živke, koja je, u tumačenju Radmile Živković, predstavljena kao obična, priprosta, patrijarhalna žena, iz temelja uzdrmana muževljevim dolaskom na vlast, čije ponašanje postaje luckasto i besmisleno zato što je opijena svojom novostečenom društvenom pozicijom.

Tako je nastala predstava u kojoj prvo ne osnažuje drugo, već se na njega veštački nadovezuje, gde smeh proizvodi ono što je kod Nušića najkonvencionalnije - vešte igre reči, neočekivane poente, peckave aluzije, manje ili više uspeli vicevi. Da je postupljeno drukčije, da je tema komada organski povezana s modernizovanom formom, Nušićeva “Gospođa ministarka” bi na prihvatljiviji način govorila današnjem gledalištu o staroj, o novoj društvenoj bolesti, o opasnostima s kojima se i danas suočavamo. Ovako, Nušić je postao još bezazleniji, još dobronamerniji nego što je to zapravo, ispuštena je prilika da pozorište ima i bitnu, esencijalnu, socijalnu funkciju.