Transatlantski jaz

Jaz između Amerike i Evrope, koji je uslovila iračka kriza, nije se, godinu dana od američke invazije na Irak, smanjio, nego uvećao, potvrđuju istraživači javnog mnjenja. Istovremeno, među zapadnim diplomatama i analitičarima javila se struja koja ocenjuje da su transatlantski odnosi već dosegli opasnu kriznu tačku i da je zbog toga nužno pokretanje inicijative za obnovu poverenja, uz ustupke s obe strane.

O uvećanom jazu svedoče ankete Istraživačkog centra Pju, sprovedene u SAD i pet evropskih zemalja (Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Rusiji i Turskoj). Inicijativu za obnovu poverenja između Amerike i Evropske unije sugerisao je nezavisni vašingtonski Savet za međunarodne odnose, čiji su članovi nekadašnji državnici i iskusni diplomati iz SAD i Zapadne Evrope, među kojima su, na primer, Henri Kisindžer i bivši italijanski premijer Đulijano Amato. Oba dokumenta sačinjena su pre terorističkog napada u Madridu. Da su sačinjena posle toga bila bi, veruje se, još nepovoljnija po Sjedinjene Države.

Da je u Evropi ojačalo nepoverenje prema politici Sjedinjenih Država, najubedljivije pokazuju rezultati istraživanja u tri najuticajnije zemlje Evropske unije. U Amerikance, a posebno u Bušovu politiku, nema poverenja 82 odsto Nemaca, 78 odsto Francuza, pa i 58 odsto Britanaca. U svih pet evropskih zemalja - dakle, uz ove pomenute tri, još u Rusiji i Turskoj - većina ljudi misli da povod za američki napad na Irak nije bio “iskren”. Nije se radilo o ratu protiv međunarodnog terorizma, kako se tvrdilo u Vašingtonu, nego o “težnji za kontrolom naftnih puteva” i “težnji za dominacijom u svetu”. A predsednik Evropske komisije Romano Prodi dodao je na to, posle masakra u Madridu, da se “američki koncept rata protiv terorizma pretvorio u neuspeh”.

Zanimljivo je da su ankete u SAD pokazale da 84 odsto Amerikanaca veruje da je opasnost od Sadama Huseina bila stvarna. I dok 84 odsto Francuza, 79 odsto Turaka, 73 odsto Rusa i 69 odsto Nemaca kritički ocenjuje jednostrane američke vojne akcije, većina Amerikanaca je ubeđena da se Amerika vrlo kooperativno odnosi prema svojim saveznicima i partnerima i da vodi ne samo svoju brigu, nego i brigu celog demokratskog sveta. Na ovo je jedan zajedljivi komentator primetio da Amerikanci postaju sve popularniji - kod kuće.

Posle masakra u Madridu mnogi analitičari slute da Ramsfeldova podela Evrope na “staru” i “novu” polako bledi, što pokazuju i antiratne demonstracije s obe strane ovako podeljenog evropskog kontinenta. Ako su se poremetili američki odnosi sa Španijom, koja je, uz Britaniju, bila glavni saveznik SAD u Iraku, a koja se sada priklanja “staroj” Evropi, nije isključeno da Italija i Poljska takođe počnu da preispituju svoju politiku bezuslovne podrške Vašingtonu. Demonstranti u Rimu su tražili povlačenje italijanskih trupa iz Iraka i osuđivali “ratnohuškačku politiku” premijera Berluskonija, a poljski predsednik Kvašnjevski otvoreno je rekao da je njegova zemlja “bila zavedena” netačnom informacijom o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku. Poljska će možda povući svoje trupe iz Iraka pre predviđenog roka, odnosno pre polovine iduće godine.

U ovakvoj situaciji izveštaj vašingtonskog Saveta za međunarodne odnose, objavljen pod naslovom “Obnova atlantskog partnerstva”, ima odlike upozoravajućeg dokumenta. “Ne smemo dopustiti da se partnerstvo raspadne”, rekao je direktor projekta Čarls Kupčan.

Ako se uzmu dva ključna datuma u novijoj istoriji - 9. 11. 1989. i 11. 9. 2001, to jest dan pada Berlinskog zida i dan terorističkog napada na NJujork - Amerika i Evropa su od kraja hladnog rata zadržale tri ključna zajednička interesa, kaže se u ovom izveštaju. To su: očuvanje zapadnih vrednosti, uklanjanje pretnji opštoj bezbednosti i pomoć drugima da “učestvuju u dobrobiti demokratije i tržišne privrede”. Zato je nužna zajednička strategija protiv “neodgovornih država”, koje traže oružje za masovna uništenja i podržavaju terorizam. Evropljani bi trebalo da priznaju da su, za takve, nužne pretnje koje se mogu ostvariti, a SAD bi trebalo da shvate da pretnja ne mora uvek da vodi popuštanju.

Predlažu se prioriteti za obnovu transatlantske saradnje: dogovor o tome kad se mogu preduzimati preventivne akcije, dogovor o ulozi multilateralnih institucija, saglasnost oko rešavanja krize na Bliskom istoku i intervencija NATO-a van evropskih granica, jačanje savezništva, proširenje ekonomske integracije i - izvlačenje pouka iz sukoba oko Iraka.

Ako anketa govori o nezaceljenim ranama, drugi dokument nagoveštava neko vreme koje nije Bušovo.