Nikad prestari za učenje

Učenje nije proizvod školovanja već napor koji se čini celog života da se stekne znanje” primetio je davno Albert Ajnštajn. Danas je to tačnije nego ikada. Znanje sve brže zamenjuje fizička sredstva i jeftinu radnu snagu kao podstrekač privrednog rasta. Puno je primera koji pokazuju da je ekonomski razvoj sve više vezan za sposobnost neke nacije da stekne i praktično primeni znanje. Davne 1958. godine Gana i Republika Koreja imale su skoro isti društveni proizvod. Trideset godina kasnije Koreja je osam puta bogatija zemlja. Zašto? Stručnjaci manje od polovine uspeha Koreje pripisuju razlici u fizičkim i ljudskim faktorima između dve zemlje. Ostalo je rezultat većeg znanja. Pretpostavljam da je svima jasno da moderne tehnologije i globalizacija oblikuju tražnju za radnom snagom. Dok su 1969. godine radnici „plavih kragni“ činili skoro polovinu zaposlenih u SAD ,trideset godina kasnije njih je manje od četvrtine ukupno zaposlenih. Istovremeno je tražnja za administrativnim radnicima opala za skoro 10 odsto. Međutim, u istom periodu tražnja za uslužnim radnicima, zanimanjima vezanim za trgovinu, tehničarima, profesionalnim zanimanjima i rukovodiocima porasla je za 20 odsto. Kako se moderne tehnologije danas veoma brzo menjaju, istom brzinom se menja i profil poslova i kombinacija zadataka unutar jednog posla. Zato ne treba da čudi da istraživanja o investicionoj klimi pokazuju kako poslodavci manje traže ljude sa specifičnim veštinama a više one koji imaju univerzalne, analitičke sposobnosti. Neko čak može da tvrdi da je danas opasno usredsređenje na usku tehničku specijalnost: ne znamo da li će se one uopšte koristiti i da li će biti potrebne u firmama sutrašnjice. Neću sasvim preterati ako vam kažem da će ljudi morati da menjaju profesije kao šešire. Na primer, u automobilskoj industriji gotovo da više ne postoji potreba za rutinskim manuelnim poslovima kao što je ugradnja stakla na novim vozilima. To uglavnom rade roboti. Slično je sa brojanjem i pakovanjem pilula u farmaceutskim preduzećima. Ali još uvek nam trebaju ljudi da voze kamione, da čiste zgrade, ili da ugrade drago kamenje u verenički prsten. No, ima naznaka da ni ovi poslovi neće zadugo opstati jer robotika brzo napreduje. Ovo pravilo se ne odnosi samo na manuelne poslove. I neki rutinski „umni“ poslovi koji se mogu obaviti prostim praćenjem unapred utvrđenih pravila su takođe kandidati za kompjuterizaciju. Primeri: registar troškova, unošenje podataka osiguravajućih društava... Dakle, šta valja uraditi da bi ljudi mogli da se zaposle u budućnosti? Čini se očiglednim da obrazovni sistem treba da gleda unapred. Mnogo toga u tom sistemu treba da se oblikuje na osnovu predloga privatnih investitora/rukovodilaca: oni nam mogu reći šta planiraju u budućnosti i u kojim sektorima. Ali kako se ti uslovi brzo menjaju moramo obezbediti da obrazovni sistem bude dovoljno fleksibilan da se prilagodi brzoj promeni tražnje za radnom snagom. A to ćemo postići ako obrazovanje usmerimo ka širem znanju a ne ka uskim tehničkim sposobnostima. Veštine koje ljude čine prilagodljivim novim radnim mestima i zadacima su: kritičko razmišljanje, rešavanje problema, mogućnost integrisanja informacija i timski rad. Na kraju, čak i ako napravimo najbolji obrazovni sistem na svetu to ne mora biti dovoljno. To nas dovodi do koncepta učenja tokom celog života. NJegov glavni zadatak je stvaranje mogućnosti da ljudi svoje veštine neprekidno usaglašavaju sa savremenim tehnologijama i modernim načinima poslovanja. To podrazumeva da nikada nećemo biti suviše stari da bismo učili. Puno zaposlenih u Svetskoj banci imaju magistraturu ili doktorat sa nekih od najprestižnijih svetskih univerziteta. Pa ipak, puno se ulaže u njihovu obuku i ljudi se podstiču da koriste te mogućnosti kako bi osavremenili, unapredili i proširili svoja znanja i veštine tokom cele karijere. Ovaj koncept je i prilika za vešte privrednike. DŽon Sperling, bivši mornar, danas je jedan od najbogatijih Amerikanaca. Kako je to postigao? Posao je započeo sa kursevima učenja na daljinu za policajce i profesore koji su se nosili sa tinejdžerskom delinkvencijom. Inspirisan uspehom ovog projekta predložio je kurseve za starije ljude koji već rade. Posle niza peripetija, gospodin Sperling i njegova firma Apolo grupa imaju 140.000 učenika u 170 gradova. Više od 52 odsto odraslih zaposlenih Amerikanaca upisano je sada na neki kurs. Konačno, čuju se i daleko „revolucionarnije“ ideje. Jedan od vrhunskih univerziteta u Koreji razmatra mogućnost da izda diplome sa „rokom trajanja“ od 10 godina, priznajući da čak i najbolje obrazovanje postaje zastarelo u svetu koji se brzo menja i navodeći bivše studente da se povremeno vraćaju u klupe kako bi bili konkurentni na tržištu. E sad, niko još formalno to nije uradio. Ali tržišta širom sveta šalju nam nesumnjivu poruku: ne treba nikad da budemo suviše stari da učimo.  (Autor je direktor kancelarije Svetske banke u Srbiji)