Vlada u minusu

Vlada Srbije uspela je da bez ozbiljnih lomova prevaziđe kosovska i evropska iskušenja i da bez ogrebotina prođe pored groblja sopstvenih obećanja o stotinama hiljada novih radnih mesta i ubrzanom ekonomskom razvoju ali bi mogla da nastrada zbog frižidera i bojlera. Ova cinična konstatacija jednog opozicionara izgovorena je posle prvog ozbiljnog sukoba funkcionera Demokratske stranke i G17 plus zbog otimanja oko fabrike Gorenje. Novi pogon fabrike bele tehnike trebalo je da bude izgrađen u Valjevu ali je posle džentlmenske ponude Mlađana Dinkića slovenačkoj kompaniji, investicija otišla u Zaječar, opštinu koja sa gradonačelnikom Boškom Ničićem treba da bude važan oslonac Ujedinjenih regiona Srbije. Javno polemisanje državnog sekretara Ministarstva finansija Slobodana Ilića i glavnog ekonomskog stratega Srbije Mlađana Dinkića, kao i iznenadna ostavka neuništivog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, bile su dovoljne da se u sluđenoj javnosti postavi pitanje hoće li Cvetkovićeva vlada postati još jedan primerak u Dinkićevoj kolekciji srušenih vlada? Ili će možda Demokratska stranka pokušati da većinu ozbiljnih promašaja ove koalicije prebaci na ujedinitelja srpskih regiona? Sagovornici NIN-a spremno kažu da javna rasprava oko Gorenja samo pokazuje da u DS nisu nimalo srećni kako Dinkić državu i ono malo preostalih para koristi za izgradnju stranačke infrastrukture, dočim će Dinkićevi saradnici reći da ni oni nisu zadovoljni što je njihov lider jedina osoba koja radi “nešto ozbiljno van medija”. Tadić i Dinkić imaju jako dobre, prijateljske odnose, ali će svakom novinaru biti veoma lako da sazna čitav niz kompromitujućih informacija ili ocena o partnerima sa kojima dele svako dobro, dok su za zlo zaduženi drugi, odnosno prijatelji. Kao ilustraciju tog nesklada između zvanične harmonije i medijskih provokacija, sagovornici iz G17 plus navode da je potpredsednik Božidar Đelić, ranije, na jednoj lokalnoj televiziji oštro kritikovao premeštanje Gorenja u Zaječar ali je na telefonskoj sednici vlade doneta jednoglasna odluka. Dinkićeva stranka je na kraju zatražila od partnera iz DS da smeni Ilića, ali u najmoćnijoj srpskoj stranci nisu previše raspoloženi da razmotre taj zahtev. “Nisam izašao u javnost kao političar već kao državni činovnik koji je dužan da vodi računa kako se troše sredstva poreskih obveznika. Ako jedna strana kompanija dođe u Valjevo, plati građevinsko zemljište, ako grad Valjevo, saglasno ugovornim obavezama, svojim sredstvima, dakle bez pomoći državnih subvencija, izgradi infrastrukturu za novu fabriku i ako se onda pojavi potpredsednik vlade i kaže da će ona u Valjevu od države dobiti 3.000 evra za svako novo radno mesto, dok će u Zaječaru dobiti 10. 000 evra i da će država finansirati izgradnju infrastrukture, koju je grad Valjevo već izgradio, onda to ne mogu da protumačim drugačije već kao najogoljeniji oblik komandne ekonomije, koja se sprovodi na štetu poreskih obveznika a u korist jedne stranke”, objašnjava za NIN državni sekretar Ministarstva finansija Slobodan Ilić, koji napominje da je još jedna strana firma, Golden lejdi, na sličan način iz Valjeva preseljena u Loznicu, gde je gradonačelnik iz G17 plus. Državni sekretar je, međutim, samo izgovorio pod svojim imenom i prezimenom ono što bar polovina ministara iz DS-a u poverenju i tiho pričaju novinarima o Dinkiću, koji je “spreman da potroši stotine miliona evra državnih para samo da bi njegova stranka prešla cenzus” i koji svakom predsedniku opštine sa kojim sklopi savez odmah izmesti neku državnu ustanovu iz Beograda. “Ako bi sada sklopio savez sa predsednikom Crne Trave, plašim se da bi izmestio Narodni muzej u tu opštinu. Sreća u nesreći je što je muzej u rekonstrukciji”, bio je nedavno ogorčen jedan ministar, ali to verovatno neće izgovoriti sve dok odnosi dve stranke ne izađu iz okvira strogo kontrolisanog prijateljstva. Na drugoj strani prijateljskog fronta navode da „žuti“ partneri, kao i u svemu drugom, imaju dvostruku politiku prema saveznicima. “Sve oni podržavaju, samo što će kada vide da neka inicijativa može da bude popularna i uspešna želeti da je prisvoje, ali ako izazove i najmanju polemiku onda će nas, preko njihovih urednika, napasti oštrije od bilo koje opozicije. Tako je ispalo da je Dinkić kriv za čuveno obećanje o akcijama iako su oni bili oduševljeniji tom akcijom od nas”, reći će funkcioner G17 plus. Neki komedijant slučaj se pobrinuo da je glavni protagonista “lassez faire” ekonomije ili bezobalnih tržišnih sloboda iznenada shvatio da se Srbija sve neravnomernije razvija i počeo da se zalaže za komandnu ekonomiju kako bi se pomogla područja stradala od elementarnih nepogoda njegove ekonomske politike. Dinkić je, međutim, pametno procenio šta je jedan od glavnih problema današnje Srbije i njegova platforma bi uspela da privuče značajan broj birača pod uslovom da ima nekog drugog lidera. Drugi limitirajući faktor za njegovu karijeru jeste sve veće nezadovoljstvo koalicionih partnera koji su uvereni da Dinkićeva stranka košta previše, te da ne žele da uđu u kampanju sa praznim budžetima. Tako se po vladi, kao istinita anegdota, prepričava polemika već pomenutog Ilića i Dinkića sa sednice Upravnog odbora Fonda za razvoj, oko predloga da se osnuju filijale u četiri opštine, od kojih je jedna Zaječar. Kada je Ilić, navodno upitao zašto u Zaječar, Dinkić je odgovorio da jednu filijalu možemo da otvorimo i u njegovom (Ilićevom) Valjevu. Sreća za poreske obveznike je što je sastanku prisustvao ograničen broj funkcionera iz ograničenog broja opština. Prema Ilićevim rečima, u uredbi za privlačenje investicija na koju se svi pozivaju jasno piše da pre nego što neka sredstva budu dodeljena, mora biti sproveden kompletan postupak koji uključuje i javni konkurs, za koji nije poznato gde je i kada objavljen, ko je u njemu učestvovao i kakvi su njegovi rezultati. “To je princip po kojem Mlađan Dinkić investitorima presuđuje koliko i u kojim gradovima i opštinama mogu imati fabrika, što je suprotno osnovnim principima tržišne ekonomije i odbija svakog novog respektabilnog stranog investitora”. Dobra ideja da se pomaže nerazvijenim opštinama tako što bi se u te sredine doveli strani investitori ima, po procenama ekonomista, dve slabe tačke - što se iz inače praznjikavog budžeta izdvajaju ogromna sredstva (10. 000 evra po zaposlenom, plus izgradnja infrastrukture ili besplatno zemljište) uz nadu da će velike kompanije zaista ispuniti sve svoje obaveze. Jedan od stranih investitora, kompanija Zamber, dobila je tri miliona evra od države ali još nijedan radnik nije dobio posao, a domaći izvođač radova, firma Meteor, bezuspešno traži od koga da naplati 1,2 miliona evra jer je vlasnik Zambera nekako nestao, a 3.000 radnika čeka na posao koji im je obećan preko svih medija u Srbiji. Druga slaba tačka te Dinkićeve ideje je što se pomažu samo strane investicije, kao da domaći poslovni ljudi nisu u stanju da uz takve beneficije pokrenu novi posao. Priča o problemima u vladajućoj koaliciji pomalo liči na partizanske akcione filmove u kojima mladi komunistički aktivisti preko novina šalju konspirativne poruke saborcima, samo što su u ovom slučaju te poruke bukvalno postale sadržaj novina, koji politički neprijatelj prilično lako provali. Stalno i nezvanično lamentiranje nad Dinkićevom ambicioznošću nikako ne znači da je vlada ugrožena jer su sve stranke svesne da bi bilo veoma opasno ići na izbore pre nego što se novcem pokrene investiciono-izborni zamajac. Da sukobi i svađe u vladi postoje samo u srpskim medijima kojima ih odlično obavešteni izvori dostavljaju, pokazuje statistika iz same vlade koja ukazuje da su od polaganja zakletve Cvetkovićevog kabineta održane 394 obične ili telefonske sednice, na kojima je razmatrano 6.800 tačaka dnevnog reda i da je na svega pet tačaka bilo uzdržanih glasova. Još nije zabeleženo da je u ovom mandatu neko glasao protiv. Neslaganja i prebacivanja po medijima se uglavnom dešavaju pre sednica vlade, a posle toga se sporova više niko i ne seća. I pre incidenta zbog Gorenja, bilo je jasno da Demokratska stranka pokušava da se postepeno distancira od nepopularnog Dinkića, lansirajući strateško partnerstvo sa Dačićem i očiglednim medijskim udaljavanjem koje se često demonstrira lansiranjem afera protiv saboraca. Tako se u G17 plus uvereni da iza brojnih medijskih napada povodom operacije ministra Milosavljevića u Nemačkoj stoji prećutna podrška DS, jer su isti mediji sa srceparajućom brigom pratili dolazak finskog stručnjaka da operiše predsednika Tadića. LJude iz ekspertske stranke više boli što je pod velikim pritiskom DS uspela da, neformalno, preuzme kontrolu nad Fondom za zdravstveno osiguranje, koji razni vladini činovnici sa nekim čudnim sjajem u očima opisuju kao najveću srpsku banku. Demokrate će sa indignacijom odbaciti sve optužbe o medijskim podmetanjima bivšem ministru zdravlja jer su već platili dovoljan ceh i za vakcine i brojne gafove ministra kojeg je Dinkić branio do poslednjeg daha. “Dinkić dobro zna da ne bi politički preživeo ako bi izazvao pad još jedne vlade, zbog čega će sada biti pažljiviji, ali bi DS morala da bude svesna da i oni i mi imamo iste ciljne grupe i da mu ne dozvolimo da se u predizbornoj godini previše razmaše a na našu štetu”, reći će visoki funkcioner DS. Na drugoj strani, veteran u rušenju srpskih vlada dobro zna da prvi put od nastanka stranke eksperata, nema u opoziciji koalicionih partnera koji bi ga dočekali raširenih ruku, zbog čega mu jedino preostaje da na izborima pređe censuz i nametne se kao neophodan koalicioni partner Tadiću. Iako će Cvetkovićeva vlada verovatno ostati upamćena kao jedna od najstabilnijih u novijoj istoriji, njen glavni problem leži u nestabilnosti društva koje sve teže podnosi dramatičan pad standarda i sve besmislenija medijska ubeđivanja da ih novi projekti, nova radna mesta čekaju već u novom mandatu ove vlade. Štrajk prosvetnih radnika mogao bi da bude samo najava talasa novih socijalnih protesta, jer čitave kategorije stanovništva kao da žele da uzmu mesto u redu abonenata pomoći iz Telekomovog fonda. Znamo da vlada novca sada nema, ali će nam unapred dati novac od prodaje Telekoma samo da bi izbegla negativan pi-ar u predizbornoj godini, kao da rezonuju sindikalni lideri. Štrajk prosvetara i reakcije javnosti ukazuju na najveću slabost političke elite u Srbiji jer među onima koji osuđuju štrajk ima mnogo više onih koji ne razumeju kako neko ko danas ima siguran i redovno plaćen posao u Srbiji uopšte sme da štrajkuje, nego zabrinutih roditelja čija deca ostaju bez nastave. Ta izvrnuta logika u kojoj je, posle deset godina ekonomskih reformi, najveći životni kapital u Srbiji postalo sigurno radno mesto, ukazuje da Srbija ulazi u krizu koje su jedva svesne i vladajuće i opozicione stranke. Dragan Marković Palma, lider jedne od najmanjih članica vladajuće koalicije, koji često na plastičan način ume da saopšti da brod počinje da plovi u drugom pravcu, zatražio je smenu dvojice ministara, koje nije imenovao ali je nekako uspeo da pred novinarima sastavi pravi fotorobot ministara poljoprivrede i trgovine, Saše Dragina i Slobodana Milosavljevića. Pored štrajkova, u Srbiji gotovo svakog dana izbije mala lokalna kriza poput one u Kuršumliji, gde 20 odbornika DSS, NS i SRS, Grupe građana štrajkuje glađu jer se ne poštuje odluka Ustavnog suda o vraćanju mandata. Osećajući nespremnost vlade da pred izbore odbija socijalne zahteve, proteste najavljuju druge profesije, od taksista do policajaca. Bi-Bi-Si je to pre nekoliko dana veoma hladno javio pod naslovom - Štrajkovi u Srbiji, 11 u toku, tri u najavi. Nije, međutim, jasno kako će svoje nezadovoljstvo izraziti oni koji nemaju čime da štrajkuju, jer godinama nemaju posao ili su ga izgubili u poslednje dve, tri godine. “Naše partije pokušavaju da građane potpuno izbace iz političkih sistema, ali Evropska unija svojim intervencijama vraća građane u sistem. U neku ruku je logična reakcija partijskog kartela, koji se navodno međusobno bori ali se vrlo lako ujedinjuje čim im neko dirne privilegije, jer niko od njih ne može da ponudi građanima uverljiv odgovor na pitanja koja ih najviše interesuju –zapošljavanje, kvalitet života i korupcija. Mi sada imamo socijalnu katastrofu pred vratima jer je svega 1,8 miliona ljudi u Srbiji zaposleno, a pola miliona ljudi je izgubilo posao u poslednjih deset godina, zbog čega partije, ako žele da prežive izbore, moraju da se žrtvuju i pokažu solidaranost. Vlast sada ima samo dva argumenta u rukama – prvi je kandidatura EU, ali više to ne može da ima onu privlačnost jer su sve važnije stranke za to a i dolazi prekasno, a drugi argument je da nešto novca od prodaje Telekoma podeli sa građanima, ali i tu postoji problem jer ima posmatrače iz MMF i agencija za korupciju”, ocenjuje za NIN sociolog Zoran Stojiljković, koji napominje da ga sadašnja situacija podseća na period od 1997. do 2000. godine kada su građani videli da nema budućnosti sa Miloševićem, ali im ni opozicija nije ulivala poverenje. Budući da je strateški partner Dačić lako blokirao famoznu rekonstrukciju vlade, o kojoj je napisano hiljade tekstova iako su lideri o njoj razgovarali samo jednom, predsedniku Tadiću, koji je bio glavni zagovornik te medijske ideje, ostaje da promeni nekoliko ministara iz svojih redova kako bi pokazao da ima sluha za rastuće nezadovoljstvo građana. Najavljivane smene ministara (u medijima se najčešće pominju ministri Čiplić, Dragin, Milosavljević...) teško da će popraviti rejting vlade koji je približan rejtinzima dobro znanih vlada Nikole Šainovića (1993) i Mirka Marjanovića (1997). Jedino veliko istraživanje koje je u skorije vreme objavljeno, ukazuje da u vladu ima poverenje manje od polovine birača koji bi danas glasali za stranke vladajuće koalicije. Cvetkovićevu vladu podržava manje od polovine pristalica DS, svaki treći glasač G17 plus, svaki četvrti socijalistički simpatizer, svaki peti pristalica partije Nenada Čanka i tek svaki šesti sledbenik političke vizije Dragana Markovića Palme. Ako je suditi po dosadašnjoj praksi da se celokupna politika svodi na tumačenje istraživanja javnog mnjenja, može se očekivati da bi predstojeća kampanja vladajućih stranaka mogla da se bazira na distanciranju od vlade u kojoj nisu mogli da ostvare svoje ciljeve zbog svojih partnera. PORTRET: TOMICA MILOSAVLJEVIĆ Prva prazna fotelja Prošle nedelje profesor dr Tomica Milosavljević je treći put dao ostavku na mesto ministra zdravlja (već je napuštao Živkovićev i Koštuničin kabinet), ali je najavio da ovog puta ne kalkuliše kao ranije i ne čeka bolju vladu – ko god da dođe više se neće vraćati. Objasnio nam je da se na taj korak odlučio pre izvesnog vremena ali da je čekao trenutak u kome niko ne traži njegovu ostavku. I upravo tom izjavom je dao bolji portret svog lika i dela od svih koji su mediji poslednjih dana pokušavali da naprave: otkrio nam je da je tokom prethodne decenije sve vreme bio duboko svestan nezadovoljstva koje je njegov izbor stvarao i da je sposoban igrač, u šta nikada i nije trebalo sumnjati ako se uzme u obzir u kojim je sve vladama bio, pod kojim uslovima, za šta je sve bio optuživan, a ipak opstao. Čak je na samom kraju uspeo ne samo da nađe dan, već da pogodi i taj jedan jedinstveni sat u kome baš niko nije tražio njegovu ostavku. Kada je u junu 2002. godine, kao nestranačka ličnost, prvi put došao na mesto ministra zdravlja, malo ko je očekivao da će jednom kada bude odlazio spadati u najneomiljenije ministre u postmiloševićevsko doba. Jer, koliko god pokušavali da budemo politički korektni i da uvažimo sve što profesor dr Milosavljević i njegova ekipa pripisuju sebi kao zaslugu, činjenica je da duboku vrednost toga nikada nisu razumeli ni pacijenti ni lekari. Svi su naivno očekivali da je neko kome se daje toliko prilika sposoban da za jednu deceniju uvede švedski zdravstveni sistem u Ruandu, a Srbija je objektivno ostala nekoliko decenija u zaostatku čak i za Slovenijom. Ali te 2002. godine nam se uglavnom sviđao. Došao je posle Obrena Joksimovića, što je svakako bila olakšavajuća okolnost i za razliku od svog prethodnika počeo da se bavi svojim poslom. U to doba su građani otkrili da u bolnicama mogu da se nađu lekovi i gaze, a i da postoji nešto što se zove plan u oblasti zdravstvene politike. Uzlazna linija u nadanju prekinuta je nakon ubistva premijera Đinđića, a dr Milosavljević je ostao još neko vreme u vladi Zorana Živkovića. Tek toliko koliko je bilo potrebno da skupi simpatije, sačeka razvoj antipatije prema premijeru i podnese ostavku u pravom trenutku. “Kada sam prvi put podneo ostavku na mesto ministra, imao sam želju da nastavim da radim kao ministar, ali u drugim političkim okolnostima. Tada je to bio izraz moje solidarnosti, političke discipline i lojalnosti ideji i opredeljenju”, objasnio je nedavno za „Politiku“. Politička disciplina, lojalnost i želja da i dalje bude ministar, potisnuli su ga sa pozicije dobrog lekara, vrhunskog gastroenterologa koji je doktorirao sa 33 godine i čoveka naprednih ideja na poziciju politikanta. Jer malo ko je razumeo princip po kome je rušio vladu Živkovića da bi svoje mesto našao u vladi Vojislava Koštunice, predsednika stranke čiji je prvi izbor bio već pomenuti Joksimović. Tada je već bio politički disciplinovan i bez problema je položio zakletvu u martu 2004. baš kao što je i bez problema još jednom dao ostavku na to mesto u oktobru 2006. u skladu sa odlukom G 17 plus da svi članovi njihove stranke napuste vladu. Ali, nije to učinio nekoliko meseci ranije kada je tadašnji predsednik G17 Miroljub Labus rekao da je poslednji trenutak da se izađe iz vlade jer se na taj način nikada neće stići do Evrope, jer je njegov praktični duh nadvladao – ko je otišao sa Labusom nije imao pravo na reprizu, a ko je otišao sa Dinkićem bile su mu garantovane bar još dve-tri šanse. Dr Milosavljević je novu dobio već u maju 2007. kada je ponovo postao ministar u Koštuničinom kabinetu, a onda i godinu dana kasnije u vladi Mirka Cvetkovića. Ostavku je dao u trenutku kada će EU pristupiti pregledu Upitnika i videti dokle je stigao u svom poslu. Razlog za svoju neomiljenost, pre svega kod novinara, dr Milosavljević vidi u donošenju zakona protiv pušenja, mada se pominju još dva biografski sporna detalja: uvoz vakcina protiv novog gripa i ministrov odlazak na operaciju diskushernije u Nemačku. Iako je NIN poslednjih godina kritički pisao o radu Milosavljevića ni jedna od ove tri teme nije bila prioritet u oceni ministrovog rada. Prve dve jer nisu predstavljale Milosavljevićev lični hir već su odluke donete po nalogu Svetske zdravstvene organizacije i EU, a treća jer je samo lični čin uplašenog čoveka koji bolje od drugih poznaje kako funkcioniše zdravstvo u Srbiji. A ako to nije bio povod da ga premijer smeni, niko nema prava da postavi pitanje - zašto onda Milosavljević nije dao ostavku. Sada jeste. Iznenađujuće tvrdo U Srbiji ima oko 100.000 prosvetnih radnika. Da je toliko ljudi više bilo na ulicama u nekim prelomnim trenucima, možda bi se tok istorije preokrenuo. Možda, ne znamo. Ono što znamo je da nikada, ni u jednom političkom prevratu, nisu organizovano iskoristili mehanizam ucene kojim preko leđa dece uvek mogu da isteraju šta god hoće i upotrebili ga za bilo koji drugi cilj osim za podizanje plate. I da je toga opozicija iz devedesetih bila duboko svesna, tako da joj nije bilo ni na kraj pameti da im se pridruži u turbulentnim vremenima kada je svaki štrajk mogao da izazove nestabilnost. Uostalom, o tome možda najbolje svedoči antologijska parola „Dačo, care, ne daj im pare“ (odnosila se na Miloševićevog ministra prosvete Danila Ž. Markovića) koja nije bila ispisana rukom ljubitelja tadašnje vlasti. Ako ništa drugo, tadašnji poklonici režima nisu imali osećaj za humor. Dvadeset godina kasnije prosvetari i dalje štrajkuju po istom receptu: sačekaju da prođu raspusti, praznici, ovog puta i usvajanje budžeta (baš je nezgodno palo u neradne dane), a onda zatvore škole. Reklo bi se – ništa novo, da se prvi put nije otvorilo pitanje ima li štrajk političku pozadinu. Na prvi pogled neozbiljno pitanje ako se sumiraju svi prethodni štrajkovi kada se izlazilo sa zahtevima da se unapredi školstvo, uloži u edukaciju, pa možda i pomogne drugim budžetskim korisnicima, a završavalo bespogovorno u danu u kom bi im Vlada podigla platu. Ali, kada takvo pitanje postavi premijer Mirko Cvetković, ozbiljan čovek na ozbiljnom radnom mestu, onda se otvara prostor za dilemu. Konkretno, premijer je istupio iznenađujuće tvrdo sa stavom da bi traženo povećanje plata od 24 odsto upropastilo državu i da on u tome ne želi da učestvuje. Taksativno nam je naveo očekivani scenario po kome bi došlo do inflacije od 300 odsto i kursa od 300 dinara za evro, ali i lančanog protesta budžetskih korisnika što bi dovelo do urušavanja makroekonomske stabilnosti. Zbog toga nije isključio mogućnost da u zahtevima nekoliko sindikata ima političke pozadine. Ovakva formulacija je ozbiljno naljutila čelnike sindikata koji su najavili da će tražiti dodatno obrazloženje od Cvetkovića, ali je i otvorila prostor za opoziciju da radi svoj posao – napada Vladu kroz odbranu prosvetara. Lider LDP-a Čedomir Jovanović je izdao pismeno saopštenje u kome je naveo da su o ekonomskom i političkom opstanku države premijer i ministri morali da misle ranije, „u danima kada su cenu svoje koalicije, partijskog upravljanja svakim delićem života u državi, povlađivanjem samozvanoj penzionerskoj partiji, platili razaranjem budžeta i mogućnosti da kao društvo odlučimo šta i koliko želimo da plaćamo”. Srpska napredna stranka je Cvetkovićevu izjavu ocenila kao vrhunac cinizma i licemerja, a funkcioner SNS-a Marko Đurić je to pojasnio tvrdnjom da vladajuće stranke kroz javne nabavke godišnje pronevere više od milijardu evra. Uz opasku da u društvu postoji oko 30 odsto građana koji shvataju prave razloge štrajka, a da preostalih 70 nemaju nameru ni da prevaspitavaju ni da pridobijaju s obzirom na to da se neće kandidovati na izborima, Tomislav Živanović iz Granskog sindikata prosvete „Nezavisnost” je odbacio insinuacije o politici. I nastavio u duhu politike: upitao je zašto se o makroekonomskoj stabilnosti nije mislilo kada su finansirane vakcine, satelit ili odbrana Kovačevića. Stoji, trebalo je misliti tada. Ali da li bi i uz tu uštedu prosvetari bili prioritet ako se ima u vidu da im je plata pet odsto veća od prosečne? To već zavisi od toga da li Cvetković zna nešto više od nas, a dok to ne konkretizuje još uvek sigurnije zvuči izjava ministra prosvete Žarka Obradovića: „Ovde je reč o novcu, novcu i samo novcu“. Jer, ako se čudo ne dogodi, slabe vajde će opozicija imati od prosvetara kada im povećaju plate.  Pozicija opozicije Miting naprednjaka, zakazan za dan kada se ovaj broj NIN-a pojavi na trafikama, makar po brojnosti okupljenih građana, ne bi trebalo da ne uspe. Što se ne bi moglo reći i za zacrtane ciljeve. Kritikujući sve što je aktuelna vlast uradila i sve što nije, sve mnogobrojne greške koje su dovele do ekstremno visoke nezaposlenosti i siromaštva, Srpska napredna stranka može se učiniti kao jedini glas naroda u ovom trenutku. Nakon svih raznovrsnih parola i ciljeva koje su stavili u kontekst ovog mitinga, ispred Doma Narodne skupštine mogli bi se okupiti siromašni, nezaposleni, radnici preduzeća koje je privatizacija uništila, ljudi ogorčeni radom i rasipništvom državne uprave, pa čak i razočarani sporošću evropskih integracija. Svi koji imaju zamerke na bilo koji od mnogobrojnih pogrešnih koraka u trogodišnjoj vladavini široke koalicije predvođene Demokratskom strankom. Rezultati takve politike mogli bi na ovaj miting prizvati i one na koje naprednjaci nisu u startu računali. U velikom prostoru za kritiku, kako to i obično biva, moći će da se identifikuju najširi slojevi društva. „A nezadovoljnih nije malo“, kaže sociolog Milan Nikolić. „Građani nisu nezadovoljni samo krivicom spoljnih faktora kakav je kriza, nego i zato što se vlast nije dovoljno pripremila za krizu, baš kao što se sad ne priprema ni za novi talas krize. SNS je balon koji raste i koji će biti izbušen tek kad ova stranka dođe na vlast. Sa opozicijom se narod lako poistovećuje, ali njena prava snaga i namere se vide tek kad ova osvoji vlast, a poseban problem će imati sa nedostatkom kadrova. S druge strane, kadrovi DS-a nemaju nikakva rešenja i savetuju isto ono što su savetovali ranije samo u još većim količinama, isto što nas je dovelo u ovu teško situaciju. Oni se drže svoje neoliberalne ekonomske škole od koje se potpuno odustaje, a nemaju novih ideja jer se drže partijskih ljudi, stručnjaka pete kategorije.“ Evo kome se sve naprednjaci nadaju na mitingu: „Očekujemo da se tog dana pokaže probuđena energija građana svih profesija, starosnih dobi i profila, udruženih oko zajedničkog cilja – promeniti Srbiju i smeniti političku klasu koja smisao postojanja vidi u trošenju već uveliko osiromašenih i oskudnih resursa kojima Srbija raspolaže. Ne pitajući pri tom za socijalnu i ekonomsku cenu koju svi zajedno treba da platimo, da bi oni ostali povlašćeni,“ kaže za NIN Marko Đurić, član Glavnog odbora SNS. Od naprednjaka je najpre došla inicijativa za izmenu Ustava zbog promene izbornog sistema, potom se govorilo o nezaposlenosti i lošim privatizacijama, zatim i smanjenju broja agencija, pa se s pravom čini da su zahtevi SNS zapravo slični onima koje ima MMF i EU (i proklamovanim ciljevima DS-a, uostalom). Pred sam miting kažu da „aktuelna vlast nema mandat građana za politiku čije je poslednje utočište prodaja i pronevera Telekoma Srbija i drugih preostalih resursa“ i da je raspisivanje izbora neophodno bez daljeg odlaganja. „Osnovna poruka mitinga jeste da građani žele korenite promene“, objašnjava Đurić. „Da je sazrelo vreme da na demokratski i miran način stavimo tačku na dve decenije kontinuiranog propadanja kome su nas izložile vladajuće političke elite, i da je trenutak da u Srbiji okrenemo potpuno novi list. Ovim mitingom SNS želi da jasno i odlučno artikuliše poruku vlastima da građani žele drugačiji život, i jednu sasvim drugačiju Srbiju.“ Sa tako širokim zahtevima bi naizgled mogla da se složi celokupna opoziciona scena Srbije. Ali, nije. Naprednjaci su oštro istupili protiv potencijalnih koalicionih partnera DSS-a i SPS-a. Nakon dužeg prepucavanja po medijima konačni rastanak sa Vojislavom Koštunicom usledio je nakon što ovaj nije želeo da podrži inicijativu za izmenu Ustava, zato što je akciju video kao povod za promenu „kosovske“ preambule Ustava. Iako veruje da DSS ima kvalitetnije kadrove, što bi bio najveći problem SNS kada bi osvojio vlast, Nikolić smatra da se ove dve partije, na kraju, neće dogovoriti „zbog taštine njihovih lidera“. Sa Ivicom Dačićem usijale su se veze kada je povodom bezbednosnog rizika mitinga iz SNS-a odbijen Dačićev poziv na razgovor. Kažu, s njima nemaju o čemu da razgovaraju, kad ministar policije još nije otkrio ubicu Ranka Panića. Lider SPS-a drugačije je prepričavao tok događaja - Aleksandar Vučić je predložio razgovor preko Dačićevog savetnika, ovaj je brzopleto preko medija poručio da želi, a Vučić ga je dočekao kao da tobože on odbija Dačića. Ko god da je nadmudren, ljubavi tu nema. Bilo da smo posmatrali marketinški trik ili izliv iskrenosti Vučića i Nikolića, jasno je da nadmetanje sa SPS-om naprednjacima služi jedino da bi se, kako dolikuje opoziciji, odmakli dovoljno daleko od svake pozicije. I od svakog ko sarađuje sa DS-om, protiv koga su podigli narod. Oko naprednjaka na protestu će se okupiti i Nova Srbija, Pokret socijalista i Pokret snaga Srbije, a Đurić kaže da je SNS potpuno otvorena za saradnju i razgovore sa drugim „istinski opozicionim strankama“ i da je većina onih koje to jesu već na strani ovog skupa. „Treba, međutim, reći i to da u Srbiji postoje i stranke koje su samo nominalno u opoziciji, a zapravo su deo establišmenta i vlasti koja ih koristi kad god joj zatreba, najčešće za podršku u republičkom i lokalnim parlamentima, kao i za naručene medijske ekscese.“ Jedan od retkih opozicionara koji je već prišao SNS-u Velimir Ilić kaže za NIN da će miting sa sloganom „Izbori se za promene“ pokazati da postoji opozicija u nastajanju, čiji je stožer SNS. „Mala snažna koalicija koja će moći da napravi novu organizaciju države, nove izbore, ubrzavanje procesa evropskih integracija, ukidanje medijske blokade, nestabilne i nesigurne države sa brbljivim ministrima. Mi želimo miran skup i protiv represivnih mera, ali ovaj skup za vlast jeste viokog rizika.“ Objašnjavajući saznanja Dubravke Filipovski, funkcionera njegove stranke, da će „vlast infiltrirati“ one koji će praviti nerede na mitingu, Ilić kaže da je „uvek vlast pravila nerede da bi bacila senku na glavne poruke skupa.“ O bezbednosti mitinga, po mnogima se i preterano mnogo govorilo, pa i samu činjenicu da su naprednjaci insistirali na razgovoru sa najvišim zvaničnicima policije, kritičari vide kao „nasilno“ uzdizanje sopstvenog političkog značaja. Milan Nikolić, međutim, smatra da bezbednosni rizik postoji već zbog izrazito prisutne ekonomske i socijalne napetosti. „Ali svest o njoj ne postoji dok ne eskalira. Ona se svesno gura pod tepih, a u tom prikrivanju učestvuju i mediji. Ni u Tunisu nisu bili svesni socijalnih napetosti dok se onaj jadnik nije zapalio. Ali mi sociolozi smo svesni. Napetost može lako da se preusmeri, te, istovremeno, takvo tinjajuće nezadovoljstvo predstavlja rizik za svako javno okupljanje, pa i za ovo.“ Svrha velikog naprednjačkog mitinga, po Nikoliću je povećanje vidljivosti jedne partije u godini odlučujućoj za rezultat izbora. „Sada se odlučuje ko će biti veći i važniji, a SNS nije na vlasti da bi se njihove poruke održavale u javnom prostoru.“ Nije mali broj ni onih koji veruju da, nakon neuspelih razgovora sa Koštunicom, a pomalo i namernih tenzija sa Dačićem, ovaj protest nema za cilj stvaranje velike društvene tenzije. Naprotiv, SNS želi pre svega da svoju snagu prikaže demokratama pred nosem. Jer, samo DS naprednjaci jedino i vide kao potencijalne partnere. Poput Ivice Dačića koji nije prezao da optuži koalicione drugove kazavši da sa naprednjacima, ma koliko prikrivali i jedni i drugi, takoreći tajno rade na stvaranju dvopartijskog sistema, većina lidera manjih stranaka sumnja na udruživanje dve najveće. Kao, uostalom i na to da miting naprednjaka nema za cilj da se zaista i izbori za promene nego da jedina promena bude to što će oni na vlasti zameniti nekoliko sitnih igrača iz koalicije. U prilog takvim sumnjama ide i to što organizatori mitinga ne mogu da se dogovore ni kada će zahtevati izbore - Ilić kaže za mesec dana, Nikolić za dva, a Đurić za NIN kaže: odmah. Niko uostalom, pa ni SNS ne očekuje da će se miting pretvoriti u masovnije proteste koji bi jedino i bili ozbiljnije uporište za zahteve za prevremene promene.