Nedužni po svim tačkama

Nikakvo iznenađenje za isceđenu Srbiju nije da potpredsednik Vlade ne poštuje propise ni Agenciju za borbu protiv korupcije. Niti da se, dok privreda i plate tonu u bescenje, imovina nosilaca javnih funkcija dramatično uvećava. Ali, alavost i bahatost sa kojom se ophode prema onima koji ih optuže za nedela, nikada neće prestati da iznenađuje. Jednom opomenuti, oni neometano idu dalje - šefuju javnim nabavkama s koruptivnim namerama, ulaze u nove sukobe interesa, dele državni novac bez namene - znajući da se njihovom krivicom niko neće baviti i da, ma kako ozbiljna, afere neće imati dugoročne posledice. Kako Srbija pada na skalama koje pokazuju uspeh u borbi protiv korupcije, tako se drskost na javnim funkcijama uvećava. Božidar Đelić nije samo propustio da prijavi da je preneo upravljačka prava u svom preduzeću House of Europe Invest B.V, nego se nakon što ga je Agencija prijavila Prekršajnom sudu, prema saopštenju tog tela, drznuo da preti direktorki Agencije. Jednako bahato se, izgleda, ponašao i Čedomir Jovanović, lider LDP-a, partije za koju niko nije siguran da li je deo vlasti ili opozicije. Đeliću će se, prema navodima Agencije, suditi zbog toga što je zakasnio, a Jovanoviću i Draganu Todoroviću, zameniku predsednika SRS-a, zbog toga što nisu preneli upravljačka prava u preduzećima u kojima imaju udeo u vlasništvu. Šef poslaničke grupe LDP, tvrdi Agencija, nije dostavio dokaz o prenosu upravljačkih prava u privrednom društvu Radna grupa, a radikal u preduzeću Todorović transport. Ako sud utvrdi da postoji prekršaj, propisana je kazna od 50.000 do 150.000 dinara. Isti će biti slučaj i sa doskorašnjim čistuncem Oliverom Dulićem koga je nevladina organizacija Pištaljka uhvatila da uredno upravlja firmom DG Komp d.o.o, iz Subotice, u kojoj ima vlasništvo. Čak i ako je nameštao poslove svojoj firmi i državne odluke donosio da bi uticao na privatno poslovanje (na primer, uvođenje ekološke takse za firme koje prodaju računare, ali ne i za one koje prodaju komponente za računare), Dulić, kao i drugi, jedino može biti kažnjen taman isto toliko - novčanom kaznom. Jer je Dulić, koliko po otkrivanju tih mutnih radnji, skoknuo do Agencije za privredne registre i preneo upravljačka prava. U njegovoj imovinskoj karti videće se koliko mu se uvećao imetak. Firma, s druge strane, odnedavno je, takođe, dužna da prijavi svako učešće u nadmetanju za javne nabavke ili bilo kakav drugi slučaj koji može rezultirati sklapanjem ugovora sa javnom institucijom, ukoliko se u toj firmi sa 20 odsto udela u kapitalu pojavljuje i javni funkcioner. Ukoliko to nisu činili u Dulićevoj firmi, napravili su prekršaj svaki put kad su se nadmetali i još gore kada nisu, jer ugovor nije podrazumevao nadmetanje. Organizacije za borbu protiv korupcije izbrojale su da bi kod Dulićeve firme moglo biti reči o više od 40 prekršaja za koje se ne može kazniti funkcioner koji je preneo upravljačka prava, već samo firma kao pravno lice, i to novčanim kaznama od 100 do 500 hiljada dinara. U ovom slučaju, više prekršaja moglo bi se kazniti još tako što bi se u odvojenim postupcima odmeravala novčana kazna za svaki prekršaj pojedinačno, a iznosila bi maksimalno četiri miliona dinara. Dulića javnost poslednjih dana sumnjiči i da je iz nemoralnih protivpravnih razloga preplatio sajt „Očistimo Srbiju“. Ali, uzalud se javnost nada da će jednom neko da ode u zatvor i da „plati za sve što su nas pokrali“. Jer još nijedan političar nije kažnjen po osnovu bilo kakve korupcionaške radnje. A daleko je od mogućeg da su svi nedužni u zemlji koja zajedno sa Bosnom, prema podacima Transparency International, na samom začelju u regionu po dometima u suzbijanju korupcije tokom poslednje tri godine. Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže, međutim, da ni do sada nije bilo sudskih epiloga afera, jer na njih tužilaštvo ne reaguje. „Iako je kaznena politika osmišljena dobro, presuda nema. Time je obesmišljena bilo kakva borba protiv korupcije. Pošto se precizne odredbe Krivičnog zakonika ne koriste, tužilaštvo se može direktno optužiti da daje podsticaj korupciji“, kaže Antonijević. On podseća još da bi važan faktor u otpočinjanju procesa u aferama bila i adekvatna zaštita takozvanih duvača u pištaljku, nevladinog sektora i nezavisnih kontrolnih tela, ali te zaštite nema. Preciznim odredbama Krivičnog zakonika, u glavi 33, koja se odnosi na krivična dela protiv službene dužnosti, ne baš tako blago se predviđa sankcionisanje zloupotrebe službenog položaja i u zavisnosti od pribavljene imovinske koristi kazna može iznositi i do 12 godina zatvora. Sa isto toliko kažnjava se pronevera i prevara u službi. Zatvorskom kaznom do 15 godina moguće je kazniti primanje, a do pet godina davanje mita. Deset godina samoće sledi za trgovinu uticajem, ali svega jedna godina zatvora ili novčana kazna za nenamensko trošenje budžetskih sredstava. U većini afera sa dvostrukim funkcijama (koje u Srbiji još uvek ima više od 1.000 funkcionera), javnim nabavkama, deljenju subvencija i drugo, reč je upravo o ovom krivičnom delu. Poslednji serijal emisije „Insajder“ na televiziji B92 pokazuje nenamensko trošenje više stotina miliona evra Rudarskog basena Kolubara kome su svojevremeno bili skloni funkcioneri DSS-a, a onda i SPS-a. Među onima koji su duplo fakturisali usluge, neregularno dodeljivali poslove i činile druge radnje koje su štetile poslovanju Kolubare, mnogo je lokalnih funkcionera, ali i narodni poslanik Dragan Marković Palma, doduše ne lično, nego preko firmi za trgovinu ugljem čiji su vlasnici članovi Markovićeve najuže porodice. Neke krivične prijave su i u ovom slučaju ranije podnete, ali ne i procesuirane. No ministarka pravde ovoga puta imala je hrabrosti da pompezno obeća da neće biti zataškavanja. Tužilaštvo svakako ima mnogo načina da kazni odgovorne, ali još uvek čvrsta politička zavisnost između onih koji „drže“ pravdu i policiju, teško će dozvoliti nepristrasnu istragu. Jedna od retkih afera koja se našla pred sudom je takozvana „železnička mafija“. U procesu koji se vodi protiv Milanka Šarančića, bivšeg direktora Železnica Srbije, i još tri osobe, sumnja se da su od maja 2004. do oktobra 2006. nabavkom šest dizel lokomotiva od slovenačkih Železnica i deset dizel motornih vozila od švedske firme SwedeRail zloupotrebili službeni položaj i oštetili to preduzeće za više od milion i 240.000 evra. U ime Šarančića, inače kadra NS, tadašnji ministar za infrastrukturu Velimir Ilić kazao je nedavno da će svu krivicu preuzeti ako se ona dokaže - što bi bilo od dve do 12 godina zatvora. O nesavesnom trošenju budžetskih sredstava imali smo prilike da slušamo i kada je subvencija za vinogradare iz Ministarstva poljoprivrede u iznosu od 41 milion dinara otišla pravo u ruke bivšeg premijera Zorana Živkovića (do tada nepoznatog vinogradara). Tadašnji ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, koji je dodelio subvenciju, često se u javnosti dovodi i u vezu sa tajkunima, a prva ozbiljnija optužba na račun Milosavljevića i 18 drugih bivših i sadašnjih ministara stigla je od Državne revizorske institucije prošle godine. Prekršajne prijave, ne i krivične, zbog nesavesnog trošenja državnog novca DRI je podnela protiv Milosavljevića koji je danas ministar trgovine i usluga, Olivera Dulića, ministra za životnu sredinu i prostorno planiranje, Nebojše Bradića, ministra kulture, Gorana Bogdanovića, ministra za KiM, Saše Dragina, ministra poljoprivrede, i Žarka Obradovića, ministra prosvete, te bivših ministara Predraga Bubala, Zorana Lončara, Slobodana Samardžića i Voje Brajovića. Maksimalnu, a smešno nisku kaznu od svega 50.000 dinara, na kraju će platiti ako se pravosnažno dokaže krivica. Kasnije je zakon promenjen pa će kazne ubuduće moći da se podižu, što ne znači da nužno i hoće, i do milion dinara. Među prekršajnim prijavama bilo je i ime Tomice Milosavljevića, ministra zdravlja u ostavci, koji je u javnosti „osumnjičen“ za mnogo nesavesnih radnji tokom svojih dugih mandata. Nenamensko trošenje sredstava stavljalo mu se na teret i kod kupovine citostatika, a poslednji put prošle godine kada je naručio tri miliona vakcina protiv virusa H1N1, a u Srbiji se vakcinisalo svega 200.000 ljudi. Ako je u ovom i drugim slučajevima bilo namernog preplaćivanja (recimo u slučaju kupovine platana, što se pripisuje Draganu Đilasu ili zakupa pariskog stana Zorici Tomić, kojoj je odobrenje potpisao Vuk Jeremić), posledice koje bi trebalo da snosi donosilac odluke najmanja je kazna za nenamensko trošenje sredstava. U jednoj od preko stotinu političkih korupcionaških afera u postoktobarskoj Srbiji, i aktuelni premijer Mirko Cvetković bio je optuživan za sukob interesa, jer je u vlasništvu imao akcije autorske agencije JAR, u trenutku kada je Vlada trebalo da donese zakon o autorskim i srodnim pravima. Mlađanu Dinkiću su se, između ostalog, pripisivale mnogo ozbiljnije optužbe - gašenje četiri banke, afera sa Nacionalnom štedionicom, afera „Satelit“. U toj aferi do sada je za zloupotrebu službenog položaja optužen samo Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane, kadar G17 plus i to zbog sumnje da je oštetio državu za 45 miliona evra pribavljanjem špijunskog satelita. Maksimalna kazna bi za dokazanu krivicu bila pet godina. I Ivica Dačić prošao je u aferi „kofer“, još jednoj od retkih koja je završila na sudu, samo kao svedok. Još jedan socijalista, ministar Petar Škundrić, nije pozvan na odgovornost u „gasnoj aferi“ od pre dve godine, iako je i nedavno uveo duple akcize na gorivo. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže da istražni organi čekaju podršku, dopuštenje da bi poveli istrage. “Mada organi gonjenja imaju određenu dozu samostalnosti i mada političari deklarativno podržavaju sve istrage, rezultata u borbi protiv korupcije nema. Ako ima podrške kako to da nema optužnica? Nemoguće je da dokazi ne postoje ni u jednom slučaju.“ Po Nenadiću, zakonski okvir je danas veoma pogodan za gonjene u slučaju korupcionaških afera, a posebno izmene zakona koji reguliše borbu protiv organizovanog kriminala jer je njima omogućeno korišćenje specijalnih istražnih tehnika, što će reći prisluškivanja, praćenja i drugih, kada je reč o nosiocima visokih funkcija. Na neregularnosti u javnim nabavkama upozorili su i Kancelarija Evropske unije u Srbiji i nekoliko ambasadora čije se mišljenje obično izuzetno uvažava u domaćim političkim krugovima. Ali je veoma otvoreno upozorio i evropski komesar za proširenje Štefan File kada je kazao da je borba protiv korupcije jedna od ključnih oblasti u kojima Srbija treba da uloži značajne napore, posebno imajući u vidu pripremu mišljenja Evropske komisije o aplikaciji Srbije za članstvo. Ko bi rekao nakon tolikih upozorenja i tolike potrebe za packama da je Krivični zakonik Srbije zapravo toliko usavršen da poznaje i institut posluge. Službeniku se, naime, pod pretnjom do pet godina zatvora zabranjuje da novac ili stvari koji su mu dati na korišćenje neovlašćeno da na poslugu drugom. Pa, opet, ništa. Baš kao što biva i u drugim slučajevima koji se mogu smestiti negde u glavu 33 Krivičnog zakonika, sekretarica Slavice Đukić-Dejanović, koja se neovlašćeno koristila službenim vozilom, nije završila na sudu kao ni njena šefica, nego u kabinetu Milutina Mrkonjića. Protiv korupcije se, dakle, i ima čime, ali nema s kim. Hrvatska: Sitan bakšiš i krupan lopovluk Tipične korumpirane osobe u Hrvatskoj nema - to je frizerka kojoj mimo računa ostavite i sitan bakšiš, ali i bivši premijer Ivo Sanader, medicinska sestra kojoj ste kupili bombonjeru, ali i gospođa profesorka iz fine familije koja uzima novac na ispitima, šef carine koji pljačka državu i kontrolor u tramvaju koji vam „na ruke“ naplati kaznu za neplaćenu kartu. Najpopularnija institucija u zemlji postala je policija, ali samo u meri u kojoj hapsi korumpirane političare, menadžere, lekare, profesore, sudije. A ustanova koja trenutno uživa najveće simpatije frustriranih, ali veoma ljutitih građana Hrvatske je USKOK – Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminala. To je znak da je svima postalo jasno da tek punoletna država ima zavidan korupcionaški staž, a to, po opštem javnom sudu, može da zahvali upravo vrhu političke i državne vlasti svih ovih godina. Vladajuću partiju u Hrvatskoj sve više ljudi prepoznaje kao ishodište i mozak korupcijskih afera koje su uništile ugled zemlje i ponizile svakog njenog građanina. U atmosferi opšteg odijuma krivi su i svi koji imaju veze s „hadezeovcima“. Pa čak i Katolička crkva čiji je prvi čovek, kardinal Josip Bozanić, na početku svog nadbiskupskog mandata, davne 1997. godine, izjavio da je korupcija težak, pretežak greh protiv slabih i nemoćnih... Da bi Crkva danas ostajala bez komentara na pljačku antologijskih razmera koju je pre hapšenja u Austriji u Hrvatskoj podsticao i izveo bivši premijer Ivo Sanader, dok njegov brat don Vinko Sanader, sveštenik Katoličke crkve, na privatnom računu drži tri miliona kuna crkvenog novca skupljenog „milodarima“... Bivši premijer Sanader koji trenutno daje nove izjave austrijskom tužiocu u Salzburgu, bio je glavni pokrovitelj svih velikih pljačkaških afera u zemlji, ali i van nje, što potvrđuje slučaj nezakonite provizije od austrijske Hipo banke. Uhapšen je krajem prošle godine u pokušaju bega iz Hrvatske. Ne želi da se vrati kući da bi dokazao da nije kriv. Grube procene govore da je građane Hrvatske opljačkao za najmanje tri, a najviše deset miliona evra. Potpredsednik u njegovoj bivšoj vladi, Damir Polančec, uhapšen je u proleće prošle godine kao glavni režiser pljačke prehrambene fabrike „Podravka“, čiji su, takođe uhapšeni menadžeri, nezakonito pokušavali da podele novac isisan iz bankrotirane firme, a Polančec je posredovao i u, za hrvatsku naftnu kompaniju INA nepovoljnom ugovoru s mađarskim MOL-om, zbog čega je INA bila u gubitku, a Polančec na kratkotrajnom novčanom dobitku. Nešto slično činio je i jedan od direktora Hrvatske elektroprivrede Ivan Mravak, koji je sklopio takođe nepovoljne ugovore sa strancima kojima je struja prodavana za nula kuna, dok je rata za električnu energiju istovremeno drastično poskupljivala. Profesorica Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, Deša Mlikotin privedena je u zimu pretprošle godine zbog korupcije na zagrebačkom Sveučilištu i primanja mita, a uz to je bila i u državnoj komisiji koja je trebalo da se bori baš protiv takve zloupotrebe položaja... U leto 2009. godine uhapšen je i tadašnji direktor Hrvatskih željeznica Davorin Kobak koji je zajedno sa Biserkom Robić iz Agencije za integralni transport, od 2003. do 2008. godine na temelju fiktivnih računa, a u saradnji sa bivšim direktorom Železnica Srbije Vladimirom Vasiljevićem, prebacio na račune svojih privatnih firmi više od tri miliona evra. U zimu 2009. godine uhapšeni su i članovi uprave Hrvatskih auto-cesta Goran Legac, Mario Lovrinčević i Zoran Kandžija jer su sklopili ugovor o farbanju tunela na saobraćajnici Zagreb – Split koji je firmu nepotrebno oštetio, a njih privremeno obogatio za 20 miliona kuna. Na samom kraju 2009. godine pred sud je dospeo i bivši ministar odbrane Berislav Rončević koji je državu oštetio za deset miliona kuna kupujući svesno kamione za Hrvatsku vojsku od najnepovoljnijeg prodavca. A onda se konačno razmotalo i klupko oko male i neugledne konsultantske firme „Fimi-media“, fantomskog preduzeća koje se nije bavilo ničim, ali je preko njega u vilu Ive Sanadera i njegove porodice u Kozarčevoj ulici u Zagrebu uredno stizao novac koji je donosio šef državne carine Mladen Barišić. Kad se pogleda sve navedeno, reklo bi se da samo lud čovek može i želi da ulaže u zemlju u kojoj je svaki drugi direktor javnih firmi, a pogotovo svaki drugi političar stranke na vlasti u već svima poznatom zagrebačkom zatvoru Remetinec ili na najkraćem putu do njega. A ipak, popis čuda u svetu hrvatskih novobogataša, ispunjenom dividendama i lihvarima, kamatama i bankrotima, fantomskim menadžerima i realnim kriminalcima, ima veoma zvučan završetak. To je ime ministra za investicije u hrvatskoj vladi, Domagoja Miloševića. Pre ove funkcije radio je u bankrotiranoj zagrebačkoj firmi „Pastor“ za proizvodnju aparata za gašenje požara i tamo je zarađivao nešto više od devet hiljada kuna ili oko hiljadu i po evra, a sada je najbogatiji čovek u zemlji koju strane investicije s očitim razlogom izbegavaju. Milošević kao potpredsednik Vlade zarađuje 18 hiljada kuna ili dvostruko više no u propaloj bivšoj firmi, samo u Zagrebu ima četrnaest stanova i nekoliko poslovnih prostora, deonice, apartmane i garaže. Sa imovinom procenjenom na 20 miliona kuna i još nekoliko miliona kuna i par stotina hiljada evra na ime supruge, Domagoj Milošević danas je najbogatiji čovek u jednoj od najzaduženijih i najkorumpiranijih zemalja Evrope.