Svakog Bog dotakne

Iako već tri godine ne igra košarku, Dejan Bodiroga je nedavno proglašen za najboljeg košarkaša Evrolige u minuloj deceniji. To samo po sebi govori koliko je „tehnički najdarovitiji srpski igrač svih vremena“ ostavio dubok trag u košarkaškoj mapi Evrope. Kontinentalna sportska štampa ga je nazvala „Beli Medžik“, a najvatreniji navijači „crno-belih“ su mu pevali: “Mi imamo svoga boga, on se zove Bodiroga“. Sve to povod je za ovaj razgovor koji je vođen u beogradskom „Knezu“, Dejanovom omiljenom restoranu. Razgovor je, uz kamin, počeo u 13 časova, a završen je, predveče, uz ćaskanje o svemu i svačemu, uz italijanska vina i plodove mora. Počelo se od Bodiroginog prezimena i porekla. „Bodiroge su iz Zagore kod Trebinja, odakle su poreklom i čuvena košarkaška braća Petrovići, Dražen i Aleksandar. Čak smo i rod i to ne tako dalek; moja baba Gospava Petrović je rođena sestra njihovom dedi. Inače, moj deda Mićo Bodiroga, sa decom, pa i sa mojim ocem, kao i većina Hercegovaca, posle rata dolazi kao kolonista u Vojvodinu, u Klek kod Zrenjanina. Tako ceo Klek postaje, maltene, hercegovačko selo, odakle su i braća Grbići, najslavniji odbojkaši koje smo imali. Na ulazu u selo ne piše, tek tako, na tabli: Olimpijsko selo Klek.“ I danas celo selo igra odbojku, kako je onda Bodiroga otišao u košarkaše? Moji jesu iz Kleka, ali ja sam rođen u Zrenjaninu gde je moj otac Vaso radio. Prva sportska ljubav bio mi je fudbal, ali kada sam izrastao počeo sam da gledam i igram košarku. Počeo sam u zrenjaninskom „Mašincu“, ali prvo sam morao da budem dobar đak. Otac mi je bio strog, ali pravedan, nije mnogo govorio, samo bi me pogledao i odmah sam znao šta sam pogrešio i šta treba da radim. Otac Vaso, majka Milka i brat Željko su mi, sa ljubavlju, najviše dali i izveli me na put i to je bila osnova za moje dalje sazrevanje. Uostalom, rano sam i otišao od kuće, ali na to sam bio spreman. Kako se desilo da sa šesnaest godina odete iz Zrenjanina, čak, za Zadar? Zar vas u „Partizanu“ i „Zvezdi“ nisu primetili? U „Partizanu“ su rekli da sam još mlad za njih, a „Zvezda“ me, jednostavno, nije primetila, za njih nisam postojao. I, tako, na jednom turniru, mislim, u Srbobranu, gde sam igrao za Zrenjanince protiv Zadra, zapao sam za oko Miši Ostarčeviću, treneru Zadrana. On je signalizirao Krešimiru Ćosiću, tada, već, direktoru kluba u Zadru. Krešimir Ćosić vam je, odjednom, postao sve i na terenu i van njega... Da. Bio je to, pre svega, sjajan čovek. Pored njega sam se u Zadru osećao kao kod svoje kuće. A bio je i košarkaški genije, vizionar. On je, nepogrešivo, znao šta će se u svetskoj košarci desiti za pet, za deset godina, kako će se igrati, šta će biti prevaziđeno, šta moderno. Pored Kreše sam i ja brzo sazrevao kao igrač, ali i kao čovek. Prošao sam njegov dril, naporni treninzi od ranog jutra do mraka. Od njega sam naučio važno pravilo; ako si veliki talenat, to znači da moraš da radiš više, a ne manje, od ostalih. Ta Krešina doktrina me je i izbacila u sam svetski košarkaški vrh. Iz Zadra odlazite u Trst kod Bogdana Tanjevića, vašeg drugog košarkaškog gurua... Boša me je i preuzeo u „Stefanel“, na nagovor Krešimira Ćosića. I imao sam veliku sreću u životu da sam imao njega, sa osamnaest godina, u belom svetu. Bio mi je ne samo trener nego mi je pomagao da se i van terena snađem, da se ne izgubim u životu. I on je imao snažnu košarkašku intuiciju, bio je neponovljiv, originalan i hrabar. S njim si o svačemu mogao da pričaš. Kada je u klubu saopštio da ću ja, sa devetnaest godina, dobiti glavno mesto u timu, svi su mu rekli da je poludeo! Jer, u Italiju su tada dolazili zreli, prevejani profesionalci iz Amerike, po pravilu, već tridesetogodišnjaci sa velikim igračkim iskustvom. Znajući Bošu, mora da je i među vama, bar, neki put, „sevalo“? Kako da ne! Zaređamo, nekako, tri-četiri poraza za redom. Boša eksplodira, svašta mi kaže, što ni pas s maslom ne bi pojeo! Tu se i u meni probudi hercegovački ponos, ne smem, doduše, ništa da mu kažem. Ali, među nama, u komunikaciji, danima ima samo slike, nema tona. Onda u utakmici sa Ređo Kalabrijom dam 51 koš, a odlučujući u poslednjoj sekundi. Boša mi priđe posle utakmice i samo kaže: “Bravo majstore! Ja sam iznenađen kad daš 12 koševa, a ne 51!“ Sa Tanjevićem sam proveo pet divnih godina, naravno, računajući i one u Milanu, sa Olimpijom. Kojih se uspeha najradije sećate? Pa, ipak, osvajanje svetskog prvenstva 2002. godine u Indijanopolisu. Dobiti Amerikance, u četvrtfinalu, na njihovom terenu, a zatim i Argentince u finalu. Vodili su sa 75:66, dva minuta i 21 sekundu pre kraja utakmice. A onda sam postigao i svih devet poena za produžetak. To neću nikad zaboraviti. Zar ni tada, kada ste proglašeni za najboljeg igrača sveta mimo NBA lige nije bilo dovoljno izazova da se zaigra u nekom američkom klubu? Amerika me nikad nije privlačila, između ostalog i zato što nikad nisam voleo da budem daleko od kuće. Najbolje se osećam u Evropi, na Mediteranu, Italija, Španija, Grčka - to je moje podneblje, tu se najbolje osećam. Voleo sam oduvek da se borim za trofeje, a njih je, nekako, uvek bilo više u Evropi nego u Americi. A sve što sam mogao da imam u Americi, dobio sam u Evropi. Ovde ne mislim samo na novac, već na način života, mediteransku kulturu...Zlobnici su govorili da se plašim američke košarke. Kada su promenjena pravila, pa je napad skraćen od trideset na dvadeset i četiri sekunde, moji kritičari su rekli: Bodiroga kao spor igrač, sada sa kraćim napadima, neće moći da igra kao dosad. Ali, demantovao sam ih time što sam baš po tim novim pravilima osvojio najviše trofeja. Dokazao sam, kroz neke igre u Evropi, da sam mogao, hladno, da igram i u NBA. Ne, ne bih promenio ni zarez u mojoj karijeri... Dakle, umesto Amerike u Barselonu, kod Svetislava Pešića... Uglavnom sam radio sa našim trenerima. Obradović i Ivković su imali veliki značaj za moju karijeru. Sa Pešićem sam ostvario najveći klupski uspeh Barselone. Već u prvoj sezoni osvojili smo prvenstvo i kup Španije, kao i titulu prvaka Evrope na fajnal foru... Pešić je, inače, sjajna ličnost, zna da priđe igraču i da stvori više od klasičnog odnosa trener-igrač. Posle dugogodišnjeg igranja u Grčkoj, sportsku karijeru završili ste kao direktor Rome. Šta vam je ostalo u najlepšoj uspomeni? Nikad neću zaboraviti da smo mi, igrači iz reprezentacije, živeli kao porodica; Danilović, Rebrača, Saša Obradović, Gurović, Saša Đorđević... Sada, kada je igračka karijera za vama, razmišljate li o trenerskom pozivu? Za sada, ne. Jedino što već šest godina držim internacionalni košarkaški kamp za klince u Trebinju. Kako provodite vreme? Ove dve godine, uglavnom, provodim sa prijateljima, porodicom. Hoću, nekako, da nadoknadim sve one godine odricanja zbog košarke. Idem u pozorište, čitam knjige, imam pristojnu zbirku slika flamanskih majstora, naravno, ne Rubensa. I, veliki sam ljubitelj vina. Obilazim vinarije po Italiji, Francuskoj, Španiji. A vino vas vuče, traži prijatelje. Razmišljate li, možda, da uđete i u vinarski biznis? Ko zna, možda, jednog dana. Za sada sam novac uložio u novosadske pekare Hleb i u Žitkom iz Topole. Zadovoljan sam kako poslovi idu. Kao da ste nabacili malo suvišnih kilograma? Jesam. To je zbog vina i klope. Volim italijansku i francusku kuhinju. Volim taj kvalitet života kakav je u Barseloni, Rimu. A znate kako je, uz vino idu i francuski sirevi i, naravno, francuska guščija pašteta. Otud i večita borba sa kilogramima i kafanama. Volim i dobru kafansku muziku, mada sam odrastao uz „Bijelo dugme“, Boru Čorbu, „Azru“ i „Parni valjak“. Postali ste Dorćolac... Da, živim u Jevremovoj, sa suprugom Ivanom i sinom Nikolom. Zavoleo sam Beograd, i ne bih se iz njega, na duže, micao. Na kraju, moram da vas pitam; kada ste se okrenuli Bogu, pravoslavlju? To je bilo, nekako, u vreme kad sam iz Italije prešao u Grčku. Ne bih mogao da kažem šta me je prelomilo. Ali, znam da Bog svakog od nas dotakne, a na čoveku je da taj dodir oseti, pre ili kasnije. Ili, nikad. Mene je život veoma rano uputio ka Bogu. Jer, rano sam otišao od kuće, i, išao sam težim putem nego moji vršnjaci. U nekim situacijama, negde u tuđini, shvatiš da ne možeš da se osloniš samo na ljude, a gledaš, sa daljine, zemlja ti se raspada, a ti tu ništa ne možeš...I shvatiš da su ti potrebne vera i snaga da opstaneš, da istraješ u onome što si naumio. Krstio sam se pod Ostrogom, 2000. godine. Krstio me mitropolit Hristifor. Tada sam, nekako, upoznao i vladiku Grigorija i on je, zajedno sa vladikom Atanasijem, najzaslužniji što sam se duhovno i fizički vratio Hercegovini. Naravno, tu je i Jovan Dučić. On je, za mene, jedan od najvećih pesnika, a njegova misao me, i te kako, dotiče i ostavlja dubok trag u meni.