Status quo važniji od demokratije

Dubravko Kolendić Događanja u Egiptu i njihove reperkusije na budućnost te vodeće arapske zemlje i čitavog regiona su više od dve nedelje glavna preokupacija svetske javnosti. Jedinstveni ton svih izjava i komentara jeste da ni Egipat, ali ni region posle masovnih demonstracija, više od 300 mrtvih i s velikom materijalnom štetom usled nereda, više neće biti isti. Velika većina od 80 miliona ljudi u dolini Nila je jasno stavila do znanja da želi kraj 30-godišnje autokratske i korumpirane vlasti generala Hosnija Mubaraka. Ali ne samo njega lično, već i čitave vojno-ekonomske oligarhije, koja bez ikakve kontrole raspolaže nacionalnim bogatstvom. Zahtev za demokratskim promenama, koji bi na Zapadu, a posebno u SAD, trebalo da bude dočekan s oduševljenjem, naišao je, međutim, na hladan prijem. Mubarak i njegova hunta su proglašeni još odavno „garantom stabilnosti“ na Bliskom istoku, bez obzira – ili baš zbog – okrutne unutrašnje politike. Mubarak je u prošlosti uspešno uveravao svoje američke sagovornike, da bi u slučaju njegovog povlačenja s vlasti zemlja srljala u haos sa nesagledivim posledicama. Stoga je Egipat za američke dužnosnike dugo važio sa uspešan primer i model „realpolitike“. Još od raskida sa tadašnjim Sovjetskim Savezom, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, Egipat je slovio za najvažnijeg američkog saveznika u arapskom svetu. Režim je obezbedio sigurnu plovidbu Sueckim kanalom, sklopio je i održavao mir sa arhineprijateljem Izraelom, suzbijao muslimanske ekstremiste, priključio se borbi protiv međunarodnog terorizma. Mubarak je za sve to u proteklih 30 godina nagrađen američkom finansijskom i vojnom pomoći od 70 milijardi dolara. Tako je Vašington kupio navodnu stabilnost i garanciju bezbednosti Izraela. Za vodeću silu sveta se i u slučaju Egipta pokazuje, da su joj važniji snažni i autoritarni, nego demokratski izabrani režimi. Temeljna ljudska prava se i u ovom slučaju podređuju interesima svetske politike. „On jeste gad, ali je naš gad“ – taj princip je u američkoj politici na snazi preko 80 godina – još od vremena podržavanja krvavih, oficirskih hunti po Centralnoj i Latinskoj Americi. Ako se to nekada, posebno u doba Hladnog rata, odnosilo na antikomunističke, ali isto tako totalitarne režime, sada su „dobri gadovi“ oni, koji pendrecima i mecima, navodno zaustavljaju talas „ekstremnog, fundamentalističkog“ islamizma. Danas su zapadne vlade zabrinute da bi padom „kooperativnih“ režima (Tunis) ili ozbiljnim klimanjem vlasti (Egipat, Jemen...) moglo doći do smene upravljačke garniture i to na najdemokratskiji način: masovnim protestima, nestankom straha od represivnog aparata i otkazivanjem poslušnosti vlastodršcima. A uz to uvek ide i zahtev za slobodnim izborima, čiji su ishodi često neizvesni. Upravo ta neizvesnost plaši političare u Briselu, Vašingtonu, ali iznad svega u Jerusalimu. Jer, šta ako na prevremenim izborima za egipatsku skupštinu - a do njih će morati uskoro doći – pobede one političke snage, koje više neće slušati „savete“ Zapada i Amerike, makar to značilo i gubitak ogromne vojne i druge pomoći. Šta ako neku novu egipatsku vladu sastave nacionalističke i (ili) islamističke stranke, kojima geopolitički interesi Izraela ili SAD neće biti prioritet u odnosu na potrebe i zahteve osiromašenog naroda. Stoga se sada pre svega Amerika trudi da u započetom prelaznom periodu od Mubaraka do njegovog naslednika vlast u Kairu „ne talasa“ previše – ni unutar zemlje, a posebno ne na međunarodnom planu. A taj prelazni period može i da potraje, jer ni aktuelni predsednik, ni njegovi ministri i generali nikako ne žele da predaju vlast. Spekulacije o „dostojanstvenom“ odlasku Mubaraka u inostranstvo kao navodno iz zdravstvenih razloga (pominje se već i jedna otmena klinika u Nemačkoj) – nisu baš ubedljive. Ali šta dalje sa Egiptom i ostalim arapskim državama, zahvaćenim masovnim socioekonomskim protestima? Prošlonedeljna 47. konferencija o bezbednosti, održana u Minhenu, je najbolje pokazala stvarno stanje duha Zapada. Jedan učesnik je skup nazvao „manifestacijom zbunjenosti“, jer kao retko kad su najmoćniji ljudi sveta morali da priznaju svoju nemoć: a okupilo se u bavarskoj prestonici 22 šefova država ili vlada, 21 ministar spoljnih poslova dela i čak 24 ministra odbrane, uključiv i generalne sekretare OUN i NATO. Oni su, naočigled krize u Severnoj Africi i Bliskom istoku izgledali kao „statisti svetske politike“, čiji je uticaj na događaje ograničen. Skup je bio suočen sa velikom, iznenada stvorenom temom: transformacijom arapskog sveta. A ta tema nije pod potpunom kontrolom Zapada, što samo po sebi i nije loše, kada bi Zapad mogao da se pomiri sa svojim limitima i da malo reducira svoje „svetskoregulirajuće“ ambicije. Jer, započela je jedna nova faza: prvi put od propasti Berlinskog zida i sistema koje je on simbolizovao, odnosno od kraja Hladnog rata, mora se doći do spoznaje da se sloboda i demokratija ne mogu naturiti spolja (novcem ili oružanom intervencijom) već da njih mora da želi dotični narod. Ovu su poruku svetu, a posebno velikim silama (vojnim i ekonomskim) uputili nezadovoljnici sa tuniških bulevara, sa trga Tahrir u Kairu, prašnjavih sokaka Jemena i iz drugih arapskih zemalja. Arapska poruka je jasna i direktna: ta takozvana „sveta stabilnost“ – koju decenijama garantuju apsolutistički režimi – pritiska društvo, sprečava promene, guši perspektivu i jača bes i nezadovoljstvo, i posebno snaži nepoverenje u stvarna demokratska dostignuća Zapada, a time i ksenofobiju i društva postaju prijemčiva za razna, veoma ekstremna rešenja, koja bi doista mogla da ugroze stabilnost čitavog regiona. Politika Zapada je u ovom delu sveta posve zakazala, čulo se na Minhenskoj konferenciji. Čak i Izrael, najvažniji saveznik Amerike i EU na Bliskom istoku, otrgao se bilo kakvom uticaju i ignoriše svaki savet, ponašajući se sve bahatije. Vlada u Jerusalimu je tvrdoglavo odbijala da stupi u bilo kakav aranžman sa Palestincima. Erupcija nezadovoljstva u arapskom svetu svakako neće doprineti popuštanju u palestinsko-izraelskim odnosima, već samo može opasno da ih zaoštri. Svi napori takozvanih specijalnih emisara, raznih „šatl-diplomatija“, sva ekonomska i vojna pomoć nije baš fascinirala one nezaposlene i polugladne na ulicama Kaira, Sane ili Amana. A uticaj Zapada na monarhe u naftom bogatim emiratima ili u Saudijskoj Arabiji takođe nije više značajan, čulo se u Minhenu. Tamošnji autokratski vladari su za sada kupili socijalni mir, jer su naftnim dolarima stvorili bolji standard za većinu nego u drugim arapskim zemljama, ali su – poučeni događajima od januara, odmah snizili cene osnovnih namirnica, pa čak podanicima delili i keš-novac. Pitanje je samo, koliko dugo će njihova sveća goreti.