Uspon i pad srpskog Koriolana

Bilo je to hladno predveče u Berlinu prošlog ponedeljka. Iako je centar grada već u to vreme bio gotovo pust, na stotine ljudi okupilo se ispred palate „Berlinale“ na Potsdamer placu, u samom središtu održavanja najvećeg nemačkog filmskog festivala. Ove godine, Berlinale je ukoračio u sedmu deceniju postojanja i još uvek se kotira dosta dobro u svetskim okvirima. A razlog za okupljanje tolikog broja građana te večeri bio je i više nego konkretan – palata „Berlinale“ upriličila je svetsku premijeru filma Koriolan rediteljskog debija Rejfa Fajnsa o kome se toliko pričalo i pisalo kod nas. I ono što je nas nekolicinu akreditovanih novinara iz Srbije ove godine na Filmskom festivalu u Berlinu činilo posebno ponosnim te večeri uoči premijere, jeste činjenica da se u godini kada se u programu Berlinala među čak i brojevima i slovima, 385 filmskih naslova našlo mesta za svega jedan film iz zemalja bivše Jugoslavije (za film Majke Milča Mančevskog iz Makedonije, koji se prikazuje u programu „Panorama“) film Koriolan čini se kao punokrvni naš predstavnik, kako zbog toga što u njemu Beograd igra veliku i značajnu ulogu, tako i zbog činjenice da tehničko-produkciono-glumački sektor čine uglavnom prezimena sa ovdašnjeg podneblja. Ovako gledano, Srbija ove godine ima film u glavnom takmičarskom programu Festivala u Berlinu i to ne bilo koji film, već ostvarenje koje je dočekano s tolikom pažnjom. A da budemo potpuno iskreni, taj podatak se zvanično nigde ne navodi. Uvod u svetsku premijeru u palati „Berlinale“ odigravao se ispred, na crvenom tepihu, gde su građani uživali u defileu limuzina, koje su u precizno formiranoj koloni, sa preciznim tajmingom dovozile zvezde na projekciju Koriolana. Pre svih, na veliko iznenađenje okupljenih, iz limuzine je izašla Peti Smit, jedinstvena pojava na američkoj muzičkoj sceni, legendarna „kuma panka“ i još mnogo toga, koja je došla kako bi pružila podršku njegovom dugogodišnjem prijatelju Fajnsu u svom rediteljskom prvencu. Tek nekima od nas, koji smo znali o kakvoj nesvakidašnjoj pojavi se radi, oteo se vrisak za njom. Kako i dolikuje, već iz naredne limuzine izašao je Rejf Fajns, elegantan i dostojanstven, u svom već sada prepoznatljivom stavu. Dok su blicevi sevali svuda oko njega, Fajns je stajao postojano, ne pravivši ikakve suvišne pokrete niti grimase. Naredna limuzina dovezla je gospođu Vanesu Redgrejev u pratnji njenog supruga Franka Nera, čija je pojava na crvenom tepihu takođe bila iznenađenje. Iako iza sebe imaju ozbiljan radni i životni staž, ovaj vremešni bračni par delovao je izuzetno vitalno i raspoloženo za upriličenu ceremoniju. Vrištanje je intenzivirano kada je iz naredne limuzine izašao DŽerard Batler, intrigantan i tajanstveni mačo, baš onakav kakvog ga pamtimo iz filmova 300 ili Beovulf. NJegov dolazak bio je pod znakom pitanja i sve je zavisilo od toga kako će se okončati zabavljanje nakon dodele nagrada Bafta, održano samo veče pre u Londonu. I zaista, sada na crvenom tepihu ispred palate u Berlinu, Batler deluje uzdržano i pomalo nervozno, ali čini se da dosta dobro podnosi sve ono što slava sobom nosi. Vrlo kontrolisano se smeška pred masom fotoreportera, koji ga dozivaju sa „DŽeri“ ili „Sparta“ ili prezimenom koje, čini se, svako izgovara u duhu svoga jezika. On je definitivno najveća zvezda večeri i očito je svestan toga. Ubrzo, na crvenom tepihu pojavljuje se i DŽesika Častejn, u elegantnoj bordo haljini, mlada glumica koja u filmu tumači lik Koroilanove supruge. Kažu, velika je karijera pred njom, i zaista, kada se pogleda lista filmova koje je poslednjih godina snimala (uskoro ćemo je gledati i u filmu Drvo života Terensa Malika, u kome igra pored Breda Pita) očito je da je u pitanju glumica čija se karijera pažljivo prati. Konačno na tepih dotrčava i DŽon Logan, pisac scenarija za film, koji je dosledno pratio strukturu Šekspirovog dela prebacujući ga na veliko platno. Atmosfera se zagrejava kada glumci ulaze među publiku, deleći autograme i intervjue, što je bila odlična prilika da se susretnemo sa Batlerom i razmenimo koju reč sa njim. On je i dalje impresioniran Beogradom i kaže da će dugo pamtiti taj grad, koji je teško napustio NJegov pratilac, ko god on bio, ubrzo prekida naše neformalno ćaskanje. Koriolan je prva značajna filmska adaptacija ovog klasičnog komada čuvenog britanskog dramskog pisca. Ideja da se prebaci na platno nastala je još pre deset godina, kada je Rejf Fajns u pozorištu u Londonu tumačio ovog Šekspirovog antiheroja, da bi tokom minule decenije postojala sve aktuelnija. Posmatrano u celini, Koriolan je film neujednačenog kvaliteta i tempa, čiji je akcenat pre svega na režiji glume glavnih protagonista ne same drame, što se nekako logično podrazumeva kada je u pitanju takav literarni predložak. Stihovna dramaturgija bila je ipak preveliki zalogaj za većinu glumaca tako da, svojim jedinstvenim glumačkim umećem, Fajns i Redgrejeva dominiraju filmom, nijansirajući sa osobenom lakoćom psihološku dramu između sina i majke, u ovoj višeslojnoj „šekspirijanskoj“ strukturi. A najrizičniji poduhvat – spoj arhaičnog govora i modernog vremena – pokazao se još jednom kao izuzetno prihvatljiva kombinacija u funkciji filmskog jezika, što od početka do kraja čini Koriolan atraktivnim za gledanje. Ali pravo je pitanje šta zapravo leži u suštini te drame što u pravom smislu korenspondira sa današnjim vremenom, sada nakon tolike istorije „zemljanih“, „morskih“, „vazdušnih“, „hladnih“, „medijskih“ i svih ostalih ratovanja? Odgovor koji drama nudi, jeste da je čovek samo jedno ništavno biće čiji život i ideje, koliko god se borio za njih, ne vrede ništa. I na tom planu, Fajnsov Koriolan ozbiljno gubi trku sa aktuelnim i neprestanim političkim i medijskim manipulacijama, ostavljajući film ipak nedovoljno intrigantnim i provokativnim. Upravo tako je film i primljen u Berlinu. I pored ogromnog interesovanja, akreditovani novinari i kritičari su izlazili tokom projekcije, koja je okončana mlakim aplauzom. Slično su bile intonirane i prve recenzije koje su se pojavile dan kasnije. Baš kao što je sam film neujednačen, tako su se neujednačeno kretale i kritike, od uzdržanosti do pohvala, ali uz konstataciju da Koriolan nije nikog posebno fascinirao. Ali u ponudi Berlinala ove godine, pogotovu kada je glavni program u pitanju, Koriolan zasad, na polovini festivala, deluje kao daleko najbolje ostvarenje u poređenju sa drugim, koja su daleko od toga da su napravili bilo kakav znajačan pomak filmske estetike i stila. Baš naprotiv! Dosad viđeni filmovi u glavnom programu, bilo da se takmiče za nagrade ili ne, nikako ne zadovoljavaju kriterijume jednog festivala tako visoke kategorije. Verovali ili ne, ali najupečatljiviji film viđen u prvoj polovini Berlinala, bez pogovora je Pina, trodimenzionalno umetničko ostvarenje ni manje ni više nego Vima Vendersa, reditelja „staromodnog“ po doživljaju filma kao umetnosti, ali vrlo agilnog u eksperimentisanju sa tehnologijom, dosad rezervisanom isključivo za visokokomercijalne animirane, akcione i filmove fantastike. Venders koristi 3 de tehnologiju kako bi ispričao priču o Pini Bauš, jednoj od najznačajnijih koreografkinja poslednjih decenija, kroz seriju ispovesti prve lige njenih plesača u ovom jedinstvenom filmskom eseju. Kako kažu, u filmu „danas u svetu, reči ne znače mnogo“, pa tako Venders prepušta svoje delo pokretu vrhunskih igrača, čiji plesovi govore mnogo više o liku i delu rano preminule Pine Bauš, od mnogih enciklopedijskih odrednica. Film koji nas je očarao dobrim delom i zahvaljujući vrhunskom tehnološkom ugođaju koji je palata „Berlinale“ ponudila. S druge strane, iako Berlinale u organizacionom smilu funkcioniše kao jedan savršeno satkan sistem baš po „nemačkoj recepturi“, činjenica je da ove godine nije patio ni od prevelikog glamura, što se nekako očekuje od festivala „a“ kategorije. Berlinale je otvoren pompezno, kako mu i priliči, projekcijom filma braće Koen Čovek zvani hrabrost, a odmah zatim je usledila i projekcija prvog filma u konkurenciji za Zlatnog medveda - ostvarenje američkog reditelja DŽeja Si Čendora Margin Call. Oba filma ugostila su holivudske zvezde, počev od DŽefa Bridžisa i DŽoša Brolina iz prvog filma, do Kevina Spejsija i DŽeremija Ajronsa iz drugog. Uz još nekoliko starleta i novih imena koje agenti nude uz obećanje da će se sigurno vinuti u nebesa, to je otprilike bilo sve od glamura na berlinskom crvenom tepihu ove godine. U dva hotela, u neposrednoj blizini, odvija se i filmski market, koji je poput ogromnog sajma filmova, kako postojećih tako i onih koji su u pripremi, bilo da je njihovo snimanje završeno ili da su tek razrađene ideje. Tu, među brojnim štandovima iz bukvalo svih meridijana sveta, zatičemo i jednu srpsku „kuću“, nedavno osnovani „Soul Food” kome dobro ide prodaja filmova, kako domaćih tako i iz regiona – treba li reći da je najveće interesovanje stranaca upravo za najgledaniji film kod nas Montevideo, Bog te video, ali visoko se kotiraju i Život i smrt porno bande, Turneja, te filmovi iz Hrvatske Majka asfalta i Crnci, ali i novi domaći filmovi koji su različitim fazama postprodukcije, kao što su Kako su me ukrali Nemci Miše Radivojevića, Top je bio vreo Bobana Skerlića i Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem Bojana Vuletića, od kojih su neki i prikazani zainteresovanim kupcima na specijalno organizovanim projekcijama u Berlinu. „Soul Food” kao prva kompanija iz istočne Evrope koja, tretirajući film i kao umetnost i kao izvozni proizvod sa potencijalom da promoviše zemlju i njen privredni aspekt, stoji rame uz rame sa liderima na filmskom marketu, poput sličnih kuća iz Francuske i Nemačke. Ovakvom promocijom, i filmovi srpske produkcije približavaju se tako onima koji odlučuju o tome kako treba da izgleda program festivala i koji filmovi bi mogli da ga čine, što dosad nije bio slučaj. A do tada, zaista možemo biti ponosni na Koriolan. I možemo ga tretirati kao integralno naš, beogradski film. Kraljev govor Berlinale je prikazao i film koji je u jeku održavanja festivala trijumfovao na dodeli Bafta nagrada i kao takav predstavlja jedno od najvećih iznenađenja prošlogodišnje produkcije. Ostvarenje Toma Hopera Kraljev govor, sa 12 nominacija i za Oskara, pretenduje da ugrozi unapred viđen trijumf briljantne tipično američke drame Društvena mreža. Srećom, između ovih nagrada videće ga i publika FEST-a, jer je u pitanju jedno od onih tehnički i zanatski besprekorno upakovanih britanskih filmova sa lokalnom temom, transponovanom u globalno angažovano delo. Uz pomoć vrhunskih glumaca poput Kolina Firta, DŽefrija Raša i Helene Bonam Karter i podršku standardno dobrih britanskih filmskih radnika sa izvanrednim osećajem za detalj, Tom Hoper kreira cinično duhovitu i realno bolnu priču o hrabrosti i prijateljstvu između čoveka koji iznenada biva krunisan za kralja Engleske, uprkos govornoj mani od koje je patio čitavog života i njegovog ekscentričnog terapeuta, koji pristupa neobičnoj metodi lečenja. Nepretenciozno, a izuzetno moćno ostvarenje.