Otrov i protivotrov

Zašto ljudi dobar deo života provedu u kafanama, restoranima, bifeima, bistroima? Šta ih tamo čeka! Kome se ukazuju i prikazuju. Kome se prikazuju pokazuju, kome poslednje kinte i to malo zdravlja ostavljaju. Eliot kaže za istoriju da je i lek i otrov. To bismo mogli reći i za kafanu. Da li je stvar u razgovoru, u ljudskoj potrebi da govore, ili isto tako dubokoj potrebi da dele sa ljudima brigu, bol, radost, patnju, dilemu? Iako tuđa briga lako pored tuđeg srca prolazi, ipak je čoveku nekako lakše, sve mu se čini da kafanska saosećanja nisu izmišljotina, privid? Ali i privid je, možda, najsigurnija uteha! Kafana je, na svoj način, privid prisustva i osećanja da nas neko čeka, da smo nekom potrebni, da nas neko očekuje i pominje, svejedno što nismo Hamleti! Kad razgovarate sa čovekom, ako ste vični i pronicljivi razlikujete čoveka kafane i čoveka porodice kao što se gradovi sa pozorištem razlikuju od gradova bez pozorišta. Kafana je scena, ali ne ona na gostovanju u nepoznatom gradu! U kafani si nekako kod kuće i izvan kuće istovremeno. Ulaskom u kafanu kao da se rasterećuješ raznih kućnih muka i briga. Naravno, fajront je neizbežan a muka koju smo na trenutak potisnuli, sada je još veća i bolnija. Kafana je otrov i protivotrov. I gde god bili, kuda god da odete, čini vam se da vas se u vašoj kafani sećaju, da vas spominju, i da im je bez vas dosadno! LJudi imaju kuće da bi uživali u zadovoljstvima da ih napuste, bar s vremena na vreme! U kafani vas vole i oni koji vas ne trpe, ogovaraju i oni koji vas cene. Kafana je jedina topla tuđina. Nemaš kuda, ali u kafanu uvek možeš! Najveća scena, kafana oblikuje posebne glumce; svaki gost ima neku vrstu dara: jedan je brbljiv, drugi ume da sluša, treći uveseljava, četvrti zna na stotine viceva, peti misli svoju brigu gde mu je supruga, deca šta rade? Nikog dovoljno ne poznajete i niko vas ne zna u prste ali svi ste načuli jedan za drugog. Gurmanski um kafanom širi i rasipa priču, radost, smeh! Događaji iz vojske, đački, kafanski, lovački; prilika da pričaš šta ti padne na pamet! Možeš biti prvak u plivanju, šahu; kafanska je priča moćna, lako se širi, gotovo je univerzalna. Možete napisati nekoliko romana, TV serija, pa za vas opet jedva da su čuli! Ali „čuveni“’ kafanski pripovedači dugo ostaju u pamćenju neumornih kafanaca. Nema mesta na kugli zemaljskoj gde možete videti i sresti raznolikije ljude i lica nego u kafani. Jednima je stalo do lepote, drugima do dobre klope, treći su tu tek da se ukažu, a četvrti gase žeđ i samoću. U kafani, čovek je prazno bure koje se postepeno puni, pivom, vinom, rakijom, brizlama, svadbarskim kupusom, što ukupno uvećava prazninu koja čoveka u kafanu goni. Narcizam je duboko odličje kafanskih ljudina. Uglavnom im nije previše stalo do žena, a i skupo je to! Valja se izboriti za sopstveno mesto i rejting u kafanskom društvancu. Razlika između žena i muškaraca retko gde je tako vidljiva kao u kafani. Na prvi pogled muškarci su u kafani važne persone, ali i to je privid. Lepota caruje, lova buši gde burgija neće. Primetili ste: ženski glasovi u kafani su prisutniji i naglašeniji u komičnim situacijama. Žene se za kafanskim stolovima najčešće smeju. „Muški“ su „fini“ dok ne počnu čuvene rasprave čiji predmet može biti nešto posve beznačajno. Mesto gde se svako može praviti važan, kafana je demokratska institucija, i mada ne mora biti blatnjava, greh je kafanu pretvarati u apoteku. I ludi i umni, svi su u kafani manje ili više ostvareni, pesnici, arhitekte, naratori, u svakom slučaju veći su i jači nego što inače jesu. Šta u kafanama nalazimo, ne znam; šta u kafanama gubimo još manje znam. Možda je najvažnije što su restoran ili kafana mesta koja okupljaju ljude, svejedno što iznenada može izbiti strasnija ili manje strasna tuča, ili pući neka čaša! Kafane su institucije visokog ranga i ne treba ih zapostavljati, na brzinu menjati, a još manje zatvarati. Kako god da okreneš, u siromaškom životu kafana je mesto susreta bez posebnih dozvola i propusnica! Mlava, Zora, Šumatovac, Orač, Kalenić, Večiti mladoženja, kafane pored Une, Sane ili Rasine, Morave, u Mitrovom Polju, u Kožetinu, kod Baćka, Race, Tute, svaka na svoj način i čista i prljava, puna muva, mirisa jeftinog vina, kao i one „gospodske“, nude toliko različitih specijaliteta, ludosti, mudrosti, ljubavnih i finansijskih jada da im nije lako odoleti.