Obrazovanje i ekonomski rast

Jedna od propozicija koja se u Srbiji često čuje i nekritički prihvata je da je ulaganje u obrazovanje i nauku nesporno dobar način za ostvarenje ekonomskog rasta. Državno ulaganje u obrazovanje i nauku su, po ovom gledištu, investicije koje se društvu višestruko vraćaju kroz viši ekonomski rast u dolazećim godinama. Dok se o ostalim namenama trošenja budžetskog novca može raspravljati, domaća javnost insistira da za studente uvek mora biti para. Osnov za takve tvrdnje je najčešće samo intuicija, a malo ređe površne analize koje povezuju životni standard visokorazvijenih zemalja i njihovu relativno visoku potrošnju na nauku i obrazovanje. U svakom slučaju, propozicija je pogrešna i osnovna greška leži u pripisivanju uzročnosti. Tačno je da visokorazvijene zemlje više troše na obrazovanje, ali to ne znači da je obrazovanje uzrok njihovog standarda. Naprotiv, empirijske studije ukazuju da je smer uzročnosti najverovatnije obrnut – uzročnost ide od životnog standarda prema obrazovanju. Obrazovanje, posebno visoko obrazovanje, u tom je smislu više nalik luksuznoj robi nego investiciji. Ako društvo u proseku ima veći dohodak, može priuštiti više potrošnje na lepu stvar kakva je obrazovanje. To je tako jer su u propoziciji da je ulaganje u obrazovanje na nivou zemlje ekonomski isplativo, sporne obe ključne veze. Prva je veza između nivoa ulaganja u obrazovanje i samog obrazovanja, rezultata koji se postižu u obrazovanju. Kao i svaka druga investicija, ulaganje u obrazovanje može biti uspešno i neuspešno. Jednostavno iskazivanje ulaganja u sumi novca ili u procentu nacionalnog dohotka ne govori ništa o kvalitetu samog ulaganja i obrazovnim rezultatima koji se time postižu. Druga sporna veza je između nivoa obrazovanja i ekonomskog rasta. Čak i ako bi se povećanim ulaganjem postizali bolji obrazovni rezultati, mereni nekim standardizovanim testovima, to nije nužno povezano sa ekonomskim rastom. Ekonomski rast pre svega stvara aktivnost mnoštva pojedinaca slobodnih da eksperimentišu sa ekonomskim akcijama na mikronivou. Znanje koje je potrebno za tako nešto, nije akademsko znanje. Umesto toga, potrebno je poznavanje lokalnih prilika, sposobnost da se prepoznaju profitabilne prilike u okolini, spremnost na rizik i praktično znanje da se takve prilike iskoriste. Formalno akademsko znanje u celom procesu igra relativno malu ulogu. Ali, zadržimo se ovaj put samo na prvoj spornoj vezi, između ulaganja i kvaliteta obrazovanja. I Sovjetski Savez je mnogo ulagao u ekonomiju, ali te investicije nisu bile jednako isplative kao nemačke ili japanske. Danas znamo zašto je bilo tako – nije bitno samo koliko je ulaganje, nego i ko u ekonomiji ulaže – da li to radi privatni ili državni sektor. Država je dokazano loš investitor, dok je privatni sektor, ne iz čovekoljublja nego iz sopstvenog interesa, pažljiv, efikasan i inovativan ulagač. Dakle, čak i ako bi se prihvatilo da država treba da finansijski pomaže visoko školstvo, to nije razlog da ona njime i upravlja. Evo kako je razdvajanje ulaganja i upravljanja školstvom razdvojeno u nekim evropskim zemljama. Litvanija je ove godine uvela sistem vaučera za visoko školstvo. Donedavno, tamo je postojao sistem koji sada postoji u Srbiji, gde na državne fakultete deo studenata može ići besplatno, dok za privatne svako mora plaćati iz svog džepa. To je neefikasan sistem, jer sputava konkurenciju i grubo diskriminiše privatne univerzitete. Umesto toga, u Litvaniji će od ove godine studenti samo dobijati vaučer, koji mogu upotrebiti bilo za privatni bilo za državni fakultet. Sistem funkcioniše tako što država odredi broj vaučera za razne oblasti, a studenti koji se kvalifikuju uobičajenim metodama, na osnovu ocena i prijemnih ispita, dobijaju vaučer za oblast koju odaberu. Iznos vaučera je u visini školarine na državnom fakultetu, čiju maksimalnu visinu određuje vlada, a privatni fakulteti su slobodni da imaju i više cene, samo što vaučer onda ne pokriva sav iznos školarine. Sistem vaučera se ne mora ograničiti na visoko školstvo. U nekim zemljama, uglavnom severne Evrope, to se radi i sa osnovnim i srednjim školama, ali i vrtićima. U nekim delovima SAD sistem se pokazao kao veoma uspešan u srednjim školama. Da ponovim, nema striktno ekonomskog opravdanja za bilo kakvo državno finansiranje visokog školstva. Ali, ako u demokratiji društvo već insistira da to radi, onda mora barem odvojiti pitanja finansiranja i upravljanja. Uvođenje ravnopravne konkurencije na tržištu obrazovanja može samo poboljšati efikasnost sistema. Interesne grupe sa državnih fakulteta često ističu da privatnim fakultetima u Srbiji nedostaje kvalitet, zgodno zaboravljajući da pomenu subvencionisanje državnih i sistematsku diskriminaciju privatnih fakulteta. Ali ako su državni fakulteti zaista bolji, onda nemaju razloga da se protive ovakvoj reformi. Ako i studenti veruju u tu superiornost, uvek mogu sa svojim vaučerima otići kod njih. (Autor je predavač na Univerzitetu Viskonsin, Kijev)