Lovac u mraku

Kritike Selindžerove biografije iz pera Keneta Slavenskog, koje su tokom februara ispisali kritičari NJujork tajmsa, odvele su me na www.deadcaulfields.com. Tamo sam pronašao link za kontakt i poslao pismo sa molbom za intervju, računajući da su šanse za tako nešto male, jer se u medijima uveliko govori da Kenet Slavenski više neće davati intervjue. Čini se da Slavenski, autor knjige J. D. Salinger: A Life, nerado govori o svom životu. Baš poput „glavnog junaka” svoje knjige koji se povukao iz javnog života i koga niko nije video više od četiri decenije. Slavenski navodi da je rođen u NJu DŽerziju, gde i sada živi. Osam godina radio je na Selindžerovoj biografiji, a 2004. pokrenuo sajt posvećen istom piscu. „Biće mi drago da odgovorim na vaša pitanja“, ubrzo je ljubazno odgovorio pisac. Tako je, u dopisivanju sa biografom koji je trenutno u centru pažnje svetske javnosti, nastao ovaj razgovor. Pored toga što je očigledno i sam sumnjičav prema publicitetu, razmenjivali smo rečenice o životu DŽ. D. Selindžera (NJujork, 1919 – NJu Hempšir, 2010), pisca koji će ostati upamćen i po tome što se uspešno sakrio od očiju javnosti. Od tolike doze misterioznosti i „razgovora“ u mraku interneta, već sledeće noći, imao sam košmar, u kome mi je Holden Kolfild, narator Lovca u žitu (Selindžerovog hit romana objavljenog 1951. godine), uporno postavljao čuveno pitanje: „Zašto jugoistočna Aljaska ima toliko fabrika konzervi?“ Ipak, evo razgovora sa Kenetom Slavenskim... Koliko je bilo teško napisati knjigu o Selindžerovom životu? Živeo je povučeno, bio je misteriozna ličnost... Mnogo će toga o Selindžeru ostati misterija i u godinama koje dolaze. Poslednjih četrdeset pet godina živeo je u tišini, žestoko čuvajući svoju privatnost, ali nastavio je da piše. Selindžerov život - to je njegovo delo. Dok god ne budemo imali priliku da pročitamo i procenimo dela koja je pisao dok je bio u osami, ne možemo zaista da pričamo o ovim godinama. Naravno, raspolažemo nekim činjenicama. Ali one otkrivaju samo delić priče. Zašto Selindžer? Šta vas je inspirisalo da napišete ovu biografiju? Sam DŽerom Dejvid Selindžer ili ipak Holden Kolfild? Čitao sam Lovca u žitu kao tinejdžer i vezao se za njegovog naratora Holdena Kolfilda. Ali, ono što me je u celoj priči najviše inspirisalo, bio je trenutak kada sam kao nešto stariji ponovo čitao tu knjigu... Učinilo mi se da je i Holden rastao sa godinama koje su prošle između ta dva čitanja. To me je zadivilo. Počeo sam da se interesujem za pisca koji je uspeo da stvori tako savršenog junaka i u jednom trenutku shvatio da strasno proučavam Selindžerov život i knjige. Da li ste imali nekakav kontakt sa piscem? Znajući da se Selindžer protivi ideji pisanja biografije, nisam s njim direktno kontaktirao, ali sam, umesto toga, obavestio njegovu agenticu da pišem takvu knjigu. Ona mi je rekla da bi on bio protiv takve ideje. A to sam i sam znao! Pročitali ste i Selindžerova pisma... Moja knjiga odgovara na najvažnije pitanje o Selindžeru, ono koje smo postavljali decenijama: zašto je prestao da objavljuje, zašto se povukao iz javnog života, zašto je odlučio da nastavi da živi u tišini. Odgovor je komplikovan i ima mnogo slojeva, ali je fascinantno istraživanje. Selindžerova pisma pokazuju da njegovo povlačenje nije bilo reakcija, već progresija. On je bio svestan da se postepeno pojačava ta njegova samoizolacija i to ga je činilo tužnim, ali je osećao da je to, pored ostalog, i cena posla kojim se bavio. Čini se da je Drugi svetski rat označio prelomno mesto u Selindžerovom životu, pa i mesto za ključni zaplet u vašoj knjizi... Rat je promenio Selindžera i njegove posledice snažno su ugrađene u njegova dela. Selindžerovo pisanje pre rata bilo je vrlo komercijalno. Nakon rata, bilo je mnogo dublje, sa više pitanja o smislu života. NJegove knjige postale su bolje, a njegovo ratno iskustvo nateralo ga je da postavi teška pitanja o čoveku, njegovoj prirodi, i usmerilo ga ka duhovnim traganjima. Selindžer je to traganje podelio sa čitaocima svojih priča. One su koraci po tom duhovnom putu. Čini se da su utisci koje je poneo iz rata otvorili njegovu dušu - a duša kasnije našla svoj put na stranicama koje je ispisivao. Šta je Selindžer video tokom oslobađanja zatočenika iz koncentracionog logora Dahauu? Tokom poslednje nedelje aprila 1945, Selindžerova jedinica kročila je na tlo potpuno opustošene Bavarske, sa nacističkim logorima oko Dahaua. Selindžerova jedinica ih je oslobodila. Ne znamo šta je tačno video sam Selindžer, šta je uradio kad je ušao u logore... Zauvek je ugušio sećanja. Ali možemo da pretpostavimo da su saznanja i iskustva, koje je imao kao kontraobaveštajac, svakako učinila da vidi bolje i više nego obični vojnici oko njega. Mogao je da nasluti šta ga tamo čeka. Jedna od ključnih reči u vašoj knjizi o Selindžeru je otuđenost. Nakon rata, Selindžer se postepno sve više odvajao od sveta i porodice. Selindžer je drugačije gledao na život posle završetka rata. Video je previše toga dok je bio u vojsci da bi se sada sa komforom vratio među civile. Na kraju rata, napisao je priču Stranac u kojoj je izneo svoja osećanja. Glavni junak te priče je vojnik koji se vraća kući iz rata: umoran od borbe, otuđen od bezbrižnog sveta oko njega. U poslednjim pasusima priče, oživeće ga bezazlena lepota njegove male sestre i njihova šetnja po Central parku. Ukoliko neko želi da prouči uticaj rata - i kako nastaje osećanje otuđenosti - na Selindžera ili Lovca u žitu, preporučujem da uporedi Lovca sa ovom pričom. Snažna je ona scena u kojoj opisujete Selindžera kako sedi na krevetu, sa pištoljem kalibra 45 u ruci... Ta scena je preuzeta iz jednog Selindžerovog pisma s kraja rata i lepo opisuje njegovu ličnu reakciju na „pobedu”. Nekoliko nedelja nakon tog pisma, Selindžer je završio u bolnici, upravo zbog posledica koje je na njega ostavio rat. Iskoristio sam tu scenu kao uvod za poglavlje koje govori o Selindžerovoj priči iz 1948. godine, sa naslovom Savršen dan za banana-ribe, čiji se glavni junak Simor Gles vraća iz rata, toliko beznadežno dezorijentisan, da puca sebi u glavu. Zanimljivi su, ali u isto vreme i složeni, Selindžerovi religiozni pogledi. Dok je odrastao, Selindžer nije imao veze ni sa jednom religijom. Kada je stupio u službu, bio je agnostik. Rat ga je poslao na put duhovnog traganja. Imao je nekoliko duhovnih interesovanja, prvo u katolicizmu pa zen-budizmu. Kasnije je, 1951. godine, bio vezan za Vedantu, ogranak hindu filozofije koji je zagovarao Šri Ramakrišna, a s kojom se Selindžer upoznao u Ramakrišna-Vivakanada centru u NJujorku. Kasnijih godina, eksperimentisao je i kvazireligijskim interesovanjima, ali i astrologijom... Ipak, Vedanta je uvek bila najjača Selindžerova vera i ostao joj je posvećen do smrti. A voleo je i poker... Pitanje je da li je baš voleo poker, ali ga jeste igrao, pre iz nekih društvenih razloga. Pridružio se jednoj grupi pokeraša 1946. godine – okupljali su se na Menhetnu. Većinu članova te grupe činile su slavoljubive književne zvezde. Don Kongdon, A. E. Hočner i drugi pisci. Na kraju, da li ćemo uspeti da u jednom pasusu opišemo Selindžerov ljubavni život? Bio je u ljubavi sa Unom O’Nil, ali se veza završila kada je ona srela Čarlija Čaplina... Selindžer se u julu 1941. godine zaljubio u Unu O’Nil, lepu i prefinjenu ćerku Judžina O’Nila. Izlazili su, razmenjivali pisma, sve do kraja 1942, kada se Una preselila u Kaliforniju i tamo srela svog budućeg muža Čarlija Čaplina. Selindžer je bio u vojsci, stacioniran u DŽordžiji, kada je u novinama pročitao vest o Uninoj aferi sa Čaplinom. Ova vest ga je porazila i izazvala gađenje prema Čaplinu. Iako nikada više nije uspela da kod Selindžera probudi onakva osećanja, ona je bila njegova prva istinska ljubav.