Ograničena apokalipsa

Japanci su znali da će ih jednog dana pogoditi jak zemljotres, godinama unazad spremali su se za to, ali nisu mogli ni da zamisle da će on biti jedan od najstrašnijih i najrazornijih u proteklih 100 godina, koji je pri tom izazvao i cunami visok 10 metara i uništio sve pred sobom. Pamtiće japanski narod 11. mart 2011. godine, kada je u 14 sati i 46 minuta registrovan zemljotres jačine devet stepeni Rihterove skale, sa epicentrom u Tihom okeanu na 24 kilometara dubine, oko 125 kilometara od obalskog grada Sendaja. Nedugo zatim severoistočnu obalu zapljusnuo je ogroman vodeni talas i progutao ljude, gradove, sela, zemlju… Japanska ostrva su se pomerila za dva i po metra, planeta Zemlja je izbačena iz svoje ose 10 centimetara, a NASA je saopštila da je zemljotres skratio trajanje dana za 1,6 mikrosekundi. Zbog toga ne treba da čudi što su se oblakoderi u Tokiju ljuljali tri do četiri metra levo - desno, žrtava u japanskoj prestonici nije bilo, ali straha, panike i neverice jeste. Prema zvaničnim podacima japanske Nacionalne policijske agencije više od 10.000 ljudi je izgubilo život, hiljade njih vodi se kao nestalo, mada taj broj iz časa u čas raste. Procenjuje se da je milion Japanaca ostalo bez osnovnih uslova za život. O tome svedoče i stravične slike na obalama države u Pacifiku uništenim cunamijem, gde plima izbacuje gomilu leševa, a spasioci nemaju dovoljno vreća da bi zbrinuli sva tela. Četiri dana nakon katastrofe, u utorak popodne, usledio je još jedan potres magnitude šest Rihtera, što je primoralo ljude iz već uništenih područja da se evakuišu još dublje ka kopnu, zbog straha od novog cunamija. Pomoć stanovništvu stiže sporo. Naime, u najkritičnijim područjima, spasilačkim ekipama je trebalo tri do četiri dana da se probiju do nekadašnjih naseljenih mesta. Zatekli su zgarišta. U razorenom gradu Soma na severoistoku Japana, gde je pre ove katastrofe živelo 38.000 stanovnika, jedna trećina grada totalno je potopljena, i na hiljade stanovnika je nestalo. Ne zna se ni šta je sa 10.000 ljudi, u japanskom lučkom gradu Minamisanriku, oni se vode kao nestali. U gradovima Ofunato i Rikuzentakata, strahuje se da je preko 30.000 ljudi izgubilo živote. Sudbina oko 2.500 turista, koje je zatekao cunami, još uvek se ne zna, a mističan je i nestanak četiri voza. Blaži talas cunamija stigao je i do Kalifornije, i usmrtio jednu osobu dok ga je fotografisao, a četvoro njih su uspeli da se spasu. Podrška Japanu stiže sa svih strana, 70 zemalja je uključeno u akciju spasavanja nastradalih, potrebno je sve – ljudi, hrana, odeća, novac. Procenjuje se da naneta šteta iznosi od 14 do 36 milijardi dolara, treća ekonomija sveta je pred bankrotom, a da bi ga sprečila japanska Centralna banka upumpala je na tržište 184 milijardi evra. Na severu zemlje, gde je smeštena automobilska industrija, pogone su privremeno zatvorili Honda, Tojota, Nisan i Suzuki. Mreža puteva koja je obezbeđivala efikasnu isporuku automobila je uništena, a kako kažu iz kompanije Honda i kada bi želeli da proizvode, ne bi mogli da isporuče vozila. Ova prirodna katastrofa sa nemerljivim posledicama, jedna je u nizu u protekloj deceniji. Zemljotres u Sumatri 2004. godine od 9,1 stepen Rihtera izazvao je cunami koji je odneo 230.000 života. Zatim je bilo elementarnih nepogoda na Haitiju, u Kini, prošle godine u Čileu, nedavno na Novom Zelandu. Da li je apokalipsa počela? Katastrofalni cunami, poplave, požari, zemljotresi, čini se da postaju svakodnevica, priroda se buni, a čovek, i pored tehnološkog napretka ostaje nemoćan pred razjarenom Zemljom. Slavica Radovanović, direktorka Republičkog seizmološkog zavoda u Beogradu, kaže da ove pojave ne treba da brinu, uobičajene su, i dešavale su se i ranije. “Jedan ciklus zemljotresa je bio 1955. do 1965. godine. Sada smo u novom ciklusu, koji je počeo sa Sumatrom, i zahvatio Japan” – kaže naša sagovornica i dodaje: “Jedan ovakav zemljotres na bilo kom drugom mestu na planeti, izazvao bi značajno veća razaranja, ali Japan je bio spreman pre svega besprekornom infrastrukturom, ali cunami je iznenadio, i napravio pustoš. Te će u narednih 20-30 godina težište odbrane da se prebaci na metode kojima će se umanjivati efekat samog cunamija” – kaže Radovanovićeva. Planeta je uznemirena, poput zvonca, tlo se trese, žarišta postoje, na primer Filipini, Kamčatka, katastrofe ove vrste ne nastaju odjednom, priprema zemljotresa traje dosta dugo: “Nigde u svetu, pa i u Japanu koji je lider u seizmologiji, ne može se precizno odrediti kada će se zemljotres dogoditi i gde će tačno udariti, zbog toga što razorni potresi tla nastaju iz niza malih, koji mogu trajati po nekoliko meseci. Jedino se sa sigurnošću može precizirati jačina potresa” - kaže direktorka Seizmološkog zavoda. Ako je verovati naučnicima, prirodne katastrofe su uobičajena pojava, te se ne dešava ništa čudno sa Zemljom, i nema razloga za brigu da će nas neka od njih, u bilo kom obliku, zbrisati uskoro. Ipak, Japan je nažalost najbolji primer da sve prognoze treba uzeti sa rezervom, i sa malo straha. Mesec ljubi Zemlju Mesec će se 19. marta naći u tački najbližoj Zemlji posle 1992. godine i u tom trenutku biće udaljen od naše planete 355.665 kilometara. Astronomi amateri koji zagovaraju senzacionalističke teorije tvrde da će sila gravitacije kojom Mesec deluje na Zemlju izazvati haos na njoj, tako što će prouzrokovati poremećaj klime, a možda čak i zemljotrese i vulkansku aktivnost, jednom rečju smak sveta. S druge strane, Pit Viler iz Međunarodnog centra za radio-astronomiju, sumnjičavo reaguje na najave smaka sveta. „Neće biti zemljotresa, niti erupcija vulkana, osim onih koji bi se i inače dogodili.” Dragan Stojković Piksi za NIN I sport je stao Zemljotres nas je zadesio u vozu, na putu baš za Sendai, u kome je bio epicentar... Bog nas je pogledao da ne stignemo tamo! Pošli smo iz Nagoje u 14.40 i za tri sata trebalo je da budemo tamo, ali posle samo šest minuta osetili smo potres. Pošto je sve automatizovano, voz je stao i narednih pet sati proveli smo u njemu, na otvorenoj pruzi. Kada je osposobljen za kretanje, otišli smo do prve stanice i potom se autobusom vratili u Nagoju. Kod nas u Nagoji, kao i u celom južnom delu Japana, sve je manje-više normalno, nema nestašica ni redukcije struje, ali na severu je katastrofa... Gledamo na TV, kao i ceo svet, i pitamo se gde su granice tragedije. Posle onog glavnog udara imali smo se još po tri stepena, ali to je ništa, takve udare sam doživeo bar 100 puta. U sportu je sve stalo, ligaške utakmice u fudbalu odložene su za april, ja sam dao igračima sedam dana odmora i u sredu idem za Pariz. Naše utakmice u azijskoj Ligi šampiona su odložene mada ja lično mislim da bi bilo bolje da japanski timovi ne učestvuju ove godine. Dva loša scenarija U utorak, još od ranih jutarnjih časova, na televizijskim vestima vrtela se vest o trećem požaru u nuklearnoj elektrani Fukušima. Ako je do ovog nuklearnog akcidenta u Japanu i moglo da se govori o neodmerenom, pa i neumesnom upoređivanju japanske nuklearne tragedije sa katastrofom u Černobilju, od ove nedelje, ta poređenja postaju, nažalost, veoma realna. DŽozef Sirinsioni, američki nuklearni stručnjak, i pre utorka, u intervjuu za CNN je izjavio da je „nesreća u japanskoj nuklearnoj centrali Fukušima jedna od tri najteže u istoriji i da bi mogla nastati katastrofa ako dođe do potpunog topljenja jezgra reaktora“. On je zamerio japanskim vlastima što su dale delimične i protivrečne informacije o zbivanjima u nuklearnoj centrali Fukušima. Sirinsioni je još rekao da prisustvo radioaktivnog cezijuma 137 čiji je vek poluraspada od 30 do 35 godina svedoči o tome da je počelo delimično topljenje u reaktoru. Vesti i dramu u Fukušimi ne „peglaju“ samo japanske vlasti, već i ruski akademici. Jevgenij Velikov, predsednik nuklearnog instituta „Kurčatov“ rekao je agenciji Itar-Tass da „nema bojazni od incidenta kakav je bio u Černobilju“. Ali, koliko je verovati Rusima? Setite se, dok je Černobilj, uveliko, divljao, Mihail Gorbačov nije hteo da otkaže, čak, ni pionirsku prvomajsku paradu u Kijevu. A sve „zbog neširenja panike“ i „minimiziranja černobiljske katastrofe“. Zato, možda, akademik Velikov, i, ovog puta zbog blizine susednog Japana umanjuje tragediju Fukušime i ima potrebu da kaže kako „atmosferski front iz Japana ne kreće ka dalekom istoku Rusije već ka jugu“. I, ako je razumeti akademika Velikova, otkud potreba Jagoša Raičevića, predstavnika JP „Nuklearni objekti Srbije“, da istrčava sa izjavom da „japanski zvaničnici posle eksplozije u Fukušimi, drže sve pod kontrolom i da ne preti opasnost od novog Černobilja“, i da je „stvar od lokalnog značaja“!? Ono, istina je, u japanskom postrojenju „nema grafitnog materijala koji bi mogao da gori“ kao u Černobilju, pošto „svi reaktori u nuklearnom postrojenju Fukušima imaju sistem hlađenja vodom“. Ovo potvrđuje i dr Ilija Plećaš, naš nuklearni stručnjak, ali i dodaje: “Ako su japanske nuklearke i izdržale zemljotres, pumpe za hlađenje reaktora vodom, nisu. To vam je kao kad ševrolet uleti u Savu, motor ma kako jak bio, mora da stane. I da se razumemo, nuklearni požar u Fukušimi, ako se i lokalizuje, gasiće se godinama. Treba li da vam kažem da se reaktor u Černobilju još gasi!?“ I dr Marko Ninković, dugogodišnji nuklearac iz Vinče, kaže: “Po svemu što čujem, nemoguće je da reaktor u Fukušimi eksplodira kao u Černobilju. Ako je do eksplozije i došlo, čelični kontejner iznad reaktora je izdržao.“ Ali, da li je izdržao? I sam dr Ninković kaže da su japanske centrale, kojih je, inače, „53 komada“, izgrađene, uglavnom, još sedamdesetih godina. Poslednje su završene do 1985. godine, do Černobilja. Treba reći da su japanske nuklearke, sve odreda, američke, to jest „Vestinghaus“ ili „DŽeneral elektrik“ tehnologije. A njihov vek trajanja je do – 25 godina! Ninković kaže da se, u svetu, pa i u Japanu, radi na produžavanju veka nuklearki do četrdeset, pa i do 60 godina!? A to je operacija isuviše visokog rizika. Jer, „Vestinghaus“ se nije pokazao, baš, kao bezgrešna tehnologija. Po „Vestingahusovom“ akcidentu u nuklearki na ostrvu Tri milja 1979. godine snimljen je i onaj čuveni film „Kineski sindrom“ sa DŽejn Fondom i DŽekom Lemonom. A, šta se, zapravo, desilo? Varovi na šavovima olovne kape reaktora nisu dobro urađeni, pa je radioaktivna para iz pukotina počela da izlazi u atmosferu, a jezgro se i tamo i dan-danas gasi, da ne bi „stiglo“ do Kine. Ta ista „Vestingahusova“ tehnologija sa ostrva Tri milja ugrađena je i u atomsku centralu u Krškom kod Zagreba, mada je ona na teritoriji Slovenije. I atomska centrala u Krškom je pokazivala blaže simptome „kineskog sindroma“. I tu su procurili šavovi, to jest varovi. S tim što je u Krškom opasnost veća jer je izvođač radova štedeo na materijalu! Po planu, olovna kapa iznad reaktora trebalo je da bude metar široka, ali je na reaktoru u Krškom duplo tanja i ima samo pola metra!? Jer, izgradnja jedne „Vestinghausove“ atomske centrale košta oko pet milijardi dolara, pa je svaka „ušteda na materijalu“ dobrodošla, pogotovo kada se gradi negde daleko od Amerike, na brdovitom Balkanu. Zato je Austrija, više puta, pa i ovih dana, tražila još jednom da se prekontroliše, a najbolje i ugasi Krško. Istini za volju, Austrija je, ove nedelje, zatražila i da se detaljno ispita ispravnost svih atomskih centrala u Evropi, posebno onih šesnaest u Nemačkoj, a zbog kojih su, prošle nedelje, nemački „Zeleni“ organizovali demonstracije širom zemlje, posle kojih je kancelarka Merkel najavila zatvaranje 7 centrala starih tridesetak godina. E, sad, sve i da Japanci nisu „štedeli na materijalu“, kao oni što su gradili Krško, u Fukušimi je moguć, ako ne Černobilj, a ono, verovatno, „kineski sindrom“. Zašto? Ilija Plećaš objašnjava: “Nuklearna centrala Fukušima 1 jedna je od najstarijih, izgrađena je još pre 40 godina i nema napredni sistem kao što to imaju postrojenja novijeg datuma.“ Zato Jaroslav Štrombah, zamenik direktora Kurčatovskog instituta, tvrdi da „ono što se dešava u japanskoj nuklearki više liči na akcident od 27. marta 1979. godine, na ostrvu Tri milje u SAD“. Tada je „došlo do otapanja jezgra jednog reaktora zbog kvara na pumpi za hlađenje i do izbacivanja radioaktivnih gasova u atmosferu i tečnog radioaktivnog otpada u reku Saskačevanu.“ Doktor Ričard Filips sa Univerziteta u Lidsu (Engleska) je, pak, izjavio da, čak, ako se i zatvori i zaustavi nuklearna fisija, u postrojenju će se zadržati strahovita toplota koja će morati brzo da se otkloni. Reaktor, dakle, mora brzo da se ohladi kada se automatski isključi. „Ta situacija je uvod u moguću nuklearnu katastrofu“, kaže za CNN dr Robert Alvarez sa Instituta za političke studije u Vašingtonu. “To je sumanuta trka sa vremenom jer radnici nisu uspeli da ohlade jezgro najmanje dva reaktora“. A Volt Peterson, saradnik londonskog istraživačkog instituta „Četam Haus“ upozorava da mu „situacija sve više liči na Černobilj“. Jer, kao i u Černobilju, „eksplozija u japanskoj centrali izazvana je dodirom goriva i reaktora sa vodom za hlađenje“. Petersonovo upoređenje sa Černobiljom treba shvatiti ozbiljno, jer i pored toga što su japanski reaktori upakovani u čelične kontejnere, ipak, i čelik ima čudno svojstvo da se – topi. Pogotovo na jedva merljivim visokim temperaturama reaktorskog jezgra. Sve u svemu, oko 300.000 stanovnika je evakuisano iz okoline načetih atomskih centrala, jer i u prečniku od dvadesetak kilometara mogu se zadobiti, čak, i opekotine od radioaktivnog zračenja! Iznad nuklearke uvedena je zona zabrane leta, a američki vojnici čak u Tokiju su ozračeni. Možda nije red ovde popovati, ali dr Vladimir Ajdačić za NIN kaže: “Nepromišljena je i sama ideja da se na zemljotresnom ostrvu gradi toliko atomskih centrala. Za svet, pa i za Japan, ni Černobilj nije bio nikakvo upozorenje. Čovekova prepotencija nad prirodom prosto je neshvatljiva.“ Nikako da shvatimo da nismo vladari planete Zemlje, već samo njeni loši podstanari koji, svakog časa, mogu biti izbačeni u - pakao. Šminkanje smrti U prvom planu je ogroman talas koji klizi i neumoljivo ruši sve pred sobom, kuće, automobile, stubove. Na snimku prvo vidimo mnoštvo kuća, puteve i talas vode koji ih plavi baš kao da je biblijski potop. Po mnogo čemu ovakav početak liči na insert iz nekog od filmova katastrofe („Godzila“, „Pakleni toranj“) ili SF filmova („Mars napada“, „Dan nezavisnosti“) gde vanzemaljci uništavaju našu civilizaciju. Vodena stihija koja pred očima gledaoca prevrće brodove kao da su orahove ljuske, ruši kuće, autobuse i nosi ih kao da su igračke, prikazana je tako da ostavlja čudesan, ambivalentan utisak. Gledalac je, s jedne strane, u blagom šoku jer kao da vidi sudnji dan, kao da svojim očima gleda apokaliptični kraj, a opet je i zadivljen moćnom silom prirode ili Proviđenja koje se obrušilo na grešno čovečanstvo kao strašna Božja kazna. Posle ovog početka, koji traje nekoliko sekundi, kada se zastrašujući talas vidi iz nebeske perspektive, kamera nakratko zumira kuće, stubove, automobile, tek toliko da shvatimo da je to sve stvarno, da nije insert iz igranog filma niti je to neka video-igrica. Ali, vrlo brzo, posredstvom filmskog prikaza, gledalac se vraća na bezbednu udaljenost, na nebeske visine sa kojih posmatra dalji tok zbivanja. Nije teško zapaziti i to da, po pravilu, na ovim snimcima nema unesrećenih ljudi koje nosi podivljali vodeni talas. Nema ni ranjenih, ni mrtvih. Naravno, jasno da bi bilo krajnje neukusno, pa i nemoralno slikati izbliza povređene, okrvavljene, osakaćene ljude ili razbacane leševe. Ali, nije ni logično ni humano da se ovako velika ljudska tragedija prikazuje kao da tu ljudi i nema, ili kao da oni i nisu toliko važni, kao da je bitna samo materijalna šteta (uništene kuće, putevi, nadvožnjaci, brodovi, avioni). U ovom tipičnom filmskom prikazu stravične prirodne kataklizme koja je zadesila Japan i svet, sve je doterano, „umiveno“ i preobraženo u lako svarljivu i zadivljujuću predstavu. Zašto nam televizija masovne ljudske tragedije (ratove, zemljotrese, uragane) servira tako stilizovano, estetizovano, umekšano, „doterano“ da to pre liči na virtuelnu stvarnost zabavnih video-igrica ili SF filmova, a ne na grubu stvarnost? Pre svega, moć slike je neverovatno velika. Od svih čulnih podataka koje dobijamo o svetu oko nas, preko 90 odsto potiče od čula vida. Zato nije ni čudo što slika tako silno utiče na naš um i oblikuje misao. Čovek je tako sazdan da ga mnogo manje emotivno uzbudi kada pročita u novinama da je poginulo pet hiljada ljudi (apstraktnih, bezličnih, beskrvnih) nego kada vidi „svojim očima“ na snimku kako, recimo, vojnik ubija drugog, bespomoćnog čoveka. U savremenoj zapadnoj kulturi, koja dominira svetom, smrt je kao rugobna, ružna, gotovo nepristojna, proterana iz javnog života, tabuizirana i gurnuta na marginu, a doživljaj smrti kao nešto krajne neprijatno i užasavajuće potisnut je duboko u nesvesno. U našem današnjem svetu koji bi hteo da negira smrt, mrtvaci se doteruju, puderišu, šminkaju kako bi što više ličili na žive. Odblesak tog stava naše kulture prema smrti vidljiv je i u načinu prikazivanja velikih ljudskih nesreća sa masovnim smrtnim ishodom. Ovakav televizijski prikaz sračunat je prevashodno na to da to izazove interesovanje, uzbuđenje, podnošljivi šok, kao i osećanje strahopoštovanja prema silama Prirode ili Gospoda, ali svakako ne i da istinski potrese gledaoca, niti da izazove užas, bol i saosećanje sa ljudima pogođenim katastrofom. Ono što je u stvarnosti, u realnom životu Japanaca tragedija sa nesagledivim posledicama, bolna drama, alhemijskom veštinom televizijskih eksperata, reditelja, čisti se od rugobne slike smrti, blata i krvi, doteruje se i pretvara se u čisto zlato najspektakularnijeg rijaliti šoua, koji diže rejting TV stanicama. Tehnologija nije svemoćna Posle katastrofe koja je pogodila Japan, mnogi ljudi se suočavaju sa iskonskim osećanjem straha. Za ljude širom sveta, strah je verovatno neopravdan, ali prizori koje su mogli da vide čine sav užas kroz koji stanovnici Japana prolaze vrlo realnim i gotovo opipljivim. Da bi se strah pojavio, neophodno je da postoji konkretna opasnost, nešto što je opipljivo i što preti našoj egzistenciji – i ovo ga čini različitim od anksioznosti, nelagode i drugih sličnih osećanja. Naravno, sekvenca događaja (zemljotres – cunami – nuklearna pretnja) čini sve ovo zastrašujuće prisutnim i gotovo opipljivim. Strah nas tera da reagujemo brzo i odlučno kada smo suočeni sa opasnošću. Strah predstavlja važan psihološki mehanizam, koji je našim dalekim precima, pre više stotina hiljada godina, verovatno pomogao u adaptaciji i preživljavanju. Kako su u poslednjih šest-sedam hiljada godina nastajale i razvijale se ljudske civilizacije, ljudi su postepeno ovladavali tajnama sveta koji ih okružuje, pa je i razloga za strah bilo sve manje, a samopouzdanja sve više. Poslednjih par vekova su, posebno u zapadnim civilizacijama, prepuni optimizma i vere u stalni napredak čovečanstva. Međutim, prirodne katastrofe se nikada nisu mogle kontrolisati ni predvideti. Zemljotresi nas svojom razornom snagom podsećaju da smo samo mali deo planete Zemlje, a to jeste u nesrazmeri sa optimističkom verom u svemoć nauke i tehnologije. Da se razumemo, nauka i tehnologija jesu važan aspekt naše civilizacije i značajan faktor poboljšanja kvaliteta života u poslednjih nekoliko vekova (Japan poseduje daleko najbolju tehnologiju izgradnje koja je prilagođena zemljotresima – bez nje bi broj žrtava sigurno bio mnogo veći), ali oni nisu svemoćni. Užas prizorima zemljotresa dodaje činjenica da su oni mnogim ljudima poznati – relativno je malo područja na svetu koja nisu iskusila zemljotrese, pa je tako ono što je poznato, nešto što je zadesilo druge, dodatno strašno jer i mi možemo da pretpostavimo kako to izgleda. Zemlja je na neobičan način ušla i u predstave popularne kulture u Japanu, pa tako čudovišta i razni monstrumi u njihovim fantastičnim filmovima i stripovima dolaze iz zemlje (za razliku od, na primer, američkih filmova i stripova, gde dolaze iz vazduha). Element poznatog (mada, bar za stanovnike Srbije, u znatno manjoj meri) predstavlja i strah od radijacije kao posledice otapanja jezgra reaktora nuklearnih elektrana. Nuklearna energija nam se, posebno poslednjih par decenija, predstavlja kao bezbedna, čista i divna (čak i jeftina, ako ne računamo nekoliko stotina godina izolacije napuštenih elektrana), ali događaji u Japanu (državi koja ima veoma stroge standarde kada se radi o bezbednosti rada) pokazuju da je ta navodna bezbednost nuklearki ipak samo privid i vešt marketing) Konačno, cunami, plimni talas koji je potpuno zbrisao neke priobalne gradove Honšua, predstavlja za većinu nas koji živimo u Evropi nešto daleko, i pored podsećanja na stravične žrtve krajem 2004. Razlika je u tome što se tada katastrofa, koja je pogodila veliki broj zemalja širom Indijskog okeana i odnela bar 250.000 života, dogodila najvećim delom u siromašnim delovima sveta. Katastrofa je u petak, 11. marta, zadesila jednu od najrazvijenijih, najbolje organizovanih i za prirodne nepogode pripremljenih država sveta. Ako je Japan prošao kako je prošao, šta bi bilo da se neka nepogoda velikih razmera dogodi ovde? Da li se plašite?