Potrošena šansa tranzicije

Gde je sada taj čovek i šta radi – pitao me doslovno svako kome sam rekla da ću raditi intervju sa Radomanom Božovićem, doktorom ekonomskih nauka, koji se relativno kratko zadržao na srpskoj političkoj sceni, od početka do sredine devedesetih godina, ali je ostavio jak pečat. Instant podsećanje na javne aktivnosti dr Božovića pokazuje da je od 1989. do 1991. godine, bio predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine a zatim je od 1991. do februara 1993. premijer Srbije. Potom je 1994. i 1995. predsednik Veća građana Skupštine Jugoslavije a od marta 1999. godine do 5. oktobra 2000. godine bio je direktor Geneks grupe. Dakle, pet godina u politici i jedna i po u privredi, ali je u svim tim godina prštalo na sve strane. I doslovno – inflacija, sankcije, bombardovanje. A danas? Radoman Božović od 1996. godine ima svoju konsultantsku firmu „BC Investment“, vlasnik je i direktor, finansijski je savetnik stranim investitorima i bankama, često putuje po svetu i retko daje intervjue. Sublimirajući svoj raniji društveno-politički život, kaže za NIN da je bio „ekonomista u politici“. Kako stranim investitorima izgleda Srbija? Šta im vi kažete, šta ih ovde čeka? Svakog ozbiljnog investitora ne zanimaju neke prevelike priče ni obećanja, ni strategije. Oni su pre svega koncentrisani na suštinu svog biznisa i interesa. Na bazi istraživanja, koje je sasvim specifično vezano za svakog investitora ponaosob, analiziraju se odluke „da“ ili „ne“ i kako ući na ta tržište. Tako da niti ima nekog oduševljenja, niti nekog razočarenja. Svaki projekat je specifičan. Projekti su klasični, komercijalni i ne zavise od bilo čega drugog izuzev od tržišta. Očekivanja investitora su bila mnogo veća posle 2000. godine, ali ja mislim da je ukupna tranzicija srpske privrede izvedena sa relativno malim brojem strateških stranih investitora. Jer, strateški investitor dolazi da razvija biznis i da time stvara alternative za razvoj domaćeg tržišta, konkurentnosti, domaće ekonomije, zaposlenosti. Nažalost, to se nije dogodilo i ukupna tranzicija je do sada ostavila skroman broj velikih strateških investitora u Srbiji. U čemu je problem? Da li mi nismo imali dobar pristup, nismo znali kome da omogućimo da dođe? Ima mnogo razloga. Prvo, po mom mišljenju ceo koncept tranzicije je bio, blago rečeno, ili nedorečen ili konfliktan sa onim što je trebalo da budu ciljevi tranzicije. Ne samo da se tehnički rasproda ili ukine jedan oblik vlasništva koji nije bio primeren razvoju tržišne ekonomije i razvoja društva u celini, nego da dovede valjda do neke veće efikasnosti, nekog potencijala za razvoj, do veće produktivnosti ili, jednostavno, do otvaranja novih opcija. Bojim se da je koncept tranzicije mnoge stvari potrošio. Da je potrošio dobre tranzicione efekte. Gde je napravljena greška? Pre svega, skoro svi privatizacioni prihodi su otišli u potrošnju. Ogroman entuzijazam stranih investitora i međunarodna podrška su takođe potrošeni bez nekih velikih razvojnih efekata. Ceo tranzicioni proces nije za sobom ostavio jednu novu privrednu strukturu koja bi, sama po sebi, uz pomoć ekonomskih politika, generisala neki razvoj. Sa druge strane, na socijalnom planu nastala je pustoš, baš zato što ove prve funkcije nisu ostvarene. Višak zaposlenih nije imao alternativu u novim poslovima, nego se naslonio na penzioni fond ili na socijalne fondove. Mnogo toga je potrošeno a da nema efekta. Domaći investitori su, po mom sudu, velikim delom zarobili privrednu strukturu Srbije time što su mnogi kupovali 5, 10, 15, 40 kompanija, bez ikakvog biznis plana, bez ikakve obaveze da razvija biznis, nego jednostavno, kao transakciju od koje su očekivali kapitalnu dobit, tako što će je preprodati kroz neki drugi oblik kapitala. To se sad pokazuje dramatičnim. Dakle, haotično smo ušli u tranzicione procese iako smo ih jedva dočekali? Sam proces je bio nužan ne 2000, on je bio nužan još 90-ih godina. Ali, nažalost, on je 90-ih godina bio ograničen neekonomskim razlozima: raspad države, rat, razne sankcije... To su sve neekonomski razlozi i on u suštini niti je mogao dati efekta niti je mogao biti izveden na bilo kakav način. A posle 2000. godine on nije imao politička ograničenja, ili ne bi trebalo da je imao politička ograničenja. Međunarodna zajednica je bila izuzetno naklonjena, strani investitori izuzetno zainteresovani, socijalni trošak je bio vrlo nizak jer su ljudi imali relativno skroman standard. Šta ste vi očekivali? Očekivao sam da će, imajući u vidu prisustvo velikog broja obrazovanih ljudi u novim strukturama vlasti posle 2000. godine, taj koncept biti puno uravnoteženiji. I ne samo koncept. Sećam se jedne rečenice tadašnjeg predsednika vlade a sada predsednika Češke Vaclava Klausa. Imao sam prilike da tih godina radim na jednom modelu privatizacije, a on me je pitao: „Da li vi imate odluku? Da li ste doneli odluku da sprovedete privatizaciju? Ako ste doneli odluku, onda su tu modeli i oni se prilagođavaju, koriguju“. Dakle, bojim da za ukupan proces tranzicije društva i ekonomije, možda ni danas nemamo odluku kako do kraja da sve sprovedemo. Šta vas, s tim u vezi, zabrinjava danas? Ono što mene danas više zabrinjava jeste da država još uvek nije do kraja razumela sve te procese. Mi danas vidimo da država, neretko, raspravlja o likvidnosti privatnih preduzeća. A ta tema, jednostavno, nije za državu. Država treba da odgovori na pitanje sopstvenog statusa kao neplatiše a svako privatno preduzeće, ako ima problema, ide na tržište i na tržište kapitala i tamo traži sredstva. Zatim, ako ima problema u biznisu, ide u restrukturiranje. Ako i na to nema odgovora - ide u bankrot. Naravno. Preduzeće je neuspešno ako nije likvidno? Danas imamo diskusije kako da reše pitanje likvidnosti nekog privatnog preduzetnika koji je kupio 20 firmi, koji, eto, ima neke probleme, ne može da vraća kredite... Sa druge strane, nedovoljno se razume činjenica da je banka takođe privatna kao i preduzeće, i da preduzeće, kada su finansije u pitanju, sa državom ima samo komunikaciju preko svojih finansijskih obaveza - prema porezu. Vođenje biznisa i finansijski bilansi samo su stvar uspeha ili neuspeha u tom biznisu. Zato te razne subvencije predstavljaju pogrešan pristup. Pogrešni su i primeri da se jednom privatizovana preduzeća vraćaju nazad državi kao skeleti, posle nekoliko godina neuspešnog upravljanja od strane privatnog vlasnika. To je zaista korak nazad, a da ne govorimo o bilansima banaka, o zaduženosti privrede... Šta je onda izlaz iz takvog stanja? Pojednostavljeno rečeno, najvažnije je da država, odnosno vlada, ima ili nema odluku i da se ne upušta u izmišljanje tople vode. Da, jednostavno, u ovoj fazi tranzicije, primeni sva ona pravila koja su relevantna za elementarno uređeno tržište ekonomije. A to znači da država isključivo vodi brigu, kada su finansije u pitanju, o svojim obavezama i svojim pravama. Da se pitanje realnih bilansa i preduzeća i banaka potpuno jasno uvede u sistem koji podrazumeva da neko može biti uspešan a da neko može bankrotirati; da se kroz proces stečaja praktično traže vlasnici koji će voditi biznis, koji će spasavati to što se spasiti može, a ne tako što će se sada država zarobiti preduzeće i da iz vrlo oskudnog budžeta servisira obaveze neuspešnog privatnog biznisa. Ali, kod nas kažu - ništa bez države? Mislim da smo mi dosta lutali između kvaziliberalizma i kvazidržavne brige. Tranzicija, ukoliko ne dotakne te osnovne stvari, ona će se svesti zaista na jednu vrlo surovu redistribuciju moći i novca i kapitala između struktura koje su, na ovaj ili onaj način, u tranziciji ili pre tranzicije, obezbedili neku bolju poziciju. Zato su dobre te ideje da država vidi, možda sada zakasnelo, neki model razvojne banke. Ali ne razvojne banke koja će služiti da sankcioniše razvojne promašaje pojedinaca i grupa koje upravljaju sa 10, 20 ili 50 firmi ili sa pet različitih biznisa, nego koja će zaista podsticati projekte na principima kao što to čine razvojne banke. Kako ste se vi tako lako odrekli politike i prešli u ekonomiju, s obzirom na to da ste imali brzometan uspeh u politici 90-ih godina? Imam svega tri godine bavljenja pravom politikom. To su dve godine u vladi Vojvodine i jedna u Vladi Srbije. Pozicija spikera u Skupštini nije bila ista kao učešće u Vladi, niti sa mogućnošću, niti sa pravima. Ali, ja sam uvek bio ekonomista u politici. Nisam bio političar i zaista su me prevashodno te teme zanimale i u politici. Ali, nažalost, sve to je bilo vreme kada se polako privodio kraj bivše SFRJ. Mislite od 1989. do 1992. godine? One stare Jugoslavije, a u Vladi Srbije sam bio one godine kada se raspala Savezna vlada i kada je, posle tri meseca mog mandata, cela međunarodna zajednica uvela totalnu blokadu i sankcije iz političkih razloga i drugih konflikata. U uslovima tih političkih ograničenja pozicija ekonomije je bila potpuno besmislena. To je bio razlog zbog koga sam odbio drugi mandat i rukovodstvu partije i tadašnjem predsedniku države da 1992. godine, posle izbora u decembru, formiram novu vladu. Bili ste predsednik Vlade Srbije u vreme početka hiperinflacije. Kako sada gledate na to? Da li se to moglo izbeći? Ja sam jedno vreme predavao na fakultetu i predmet ekonomske doktrine. Čak i ispodprosečan student koji je polagao ekonomske doktrine zna da to nema veze sa znanjem niti sa kompetencijom, niti sa modelom, nego jednostavno sa odlukom. A to znači da je taj haos inflacije, koji je već započeo uvođenjem međunarodnih sankcija, mogao biti zaustavljen jednom državnom odlukom. Ali, tada je preovladao politički stav da u uslovima takvog oblika blokade i konflikata, nije moguće voditi monetarnu politiku koja je uobičajena za jednu ekonomiju kojom se može upravljati. Ja ni tada nisam mislio da je to moguće, ali sam imao političko objašnjenje vrha države da će to trajati kratko, da će to biti mesec-dva dana ili tri ili pet. Da će međunarodne sankcije tako kratko trajati? Da. Nažalost, to se nije obistinilo. Po mom mišljenju, taj haos inflacije nije bio nužan, ali je preovladao politički stav. Mislite na odluku da se novac štampa dokle god je moguće? Ne samo da se štampa. Sećam se jednog razgovora sa jednom velikom grupom privrednika Srbije i ljudi koji su u isto vreme učestvovali u vlasti, a među njima i mnogih koji su sada ugledni kapitalisti, postojao je stav da ne samo da je potrebna veća emisiona aktivnost Narodne banke nego da se ta emisija sprovodi direktno prema firmama, prema preduzećima a ne preko komercijalnog bankarskog sistema! Da budem iskren, meni su mnogo puta pomogli sujeta i strah. Mislim da sam tada bio i sujetan a i pomalo i uplašen od situacije kako će to, što se novca tiče, da Narodna banka bude na vezi sa firmama a ne sa komercijalnim sektorom banaka?! Zato se i cela logika programa čija je personifikacija bio profesor Dragoslav Avramović, svodila takođe na Klausovo pitanje: „Imate li odluku da štampate?“ Ali, taj haos koji je ostavila hiperinflacija je stravičan, a dobili smo i inflacione dobitnike i masu naroda kao gubitnike? Tu je bilo svega. Bilo je i dobitnika i gubitnika. Teško je tu potpuno jasno napraviti bilans dobitnika i gubitnika, s tim što, nažalost, u svakoj tranziciji najsiromašniji najviše izgube. Ta tranzicija, odnosno taj haos hiperinflacije, doneo je jednu ne baš produktivnu preraspodelu te ogromne finansijske moći. Da su ti efekti otišli makar u razvoj, u otvaranje novih firmi, možda bi problemi bili manji, možda bi te štete bile manje... Pa, šta je finansirano umesto toga? Evo i danas, posle 15 godina, vidi se šta je rezultat. Jer, taj novac je na ovaj ili onaj način učestvovao u privatizaciji, ali ono što je najdrastičnija posledica tog vremena, što retko ko pominje, jeste činjenica da je cela srpska privreda zakonito prevedena na šverc odnosno na neregularno poslovanje. Zašto? Zato što je bio prekinut platni promet sa celim svetom. Niko, ne postoji niko ko je bilo šta kupovao, ili bilo šta izvozio ili uvozio da je mogao regularno da to čini. To je unelo jedan naopak sistem vrednosti i stvorilo možda veću štetu nego sama činjenica ekonomske blokade. Mislite da se od toga nismo oporavili ni danas? To je stvorilo pogrešan vrednosni sistem. Sećam se jednog razgovora posle uvođenja sankcija, kada sam pozvao sve direktore tadašnjih velikih državno-društvenih izvozno-uvoznih firmi i kažem im da od njih očekujem neki model kako da trgujemo sa međunarodnom zajednicom. Posle nekoliko dana, svi su odgovorili da ne postoji rešenje. I onda je država, pritisnuta činjenicom da su počele oskudice, otvorila prostor da oni koji su za svoj račun bili spremni i organizovani, da švercuju odnosno da uslovno rečeno i regularno uvoze i izvoze. To su mnogo teške posledice koje su deformisale domaću ekonomiju. Nažalost, siva zona nam je ostala u raznim oblicima. Vi se 1999. godine vraćate u Geneks, posle nekoliko godina ličnog političkog zatišja? Imao sam više ponuda ranijih vlada da učestvujem u radu... ili da budem direktor nekih javnih preduzeća ili da se vratim nazad u Vladu ili neku drugu instituciju. Nisam prihvatao. Niste prihvatali jer ste hteli samo svoj biznis? Već sam vam rekao da su mi često pomogli i sujeta i strah. Nisam imao neku posebnu volju da radim u neuređenom stanju. Geneks koji sam tada prihvatio bio je u stečaju i predstavljao je razvalinu jedne nekada mnogo dobre infrastrukture, i domaće i međunarodne. I onda dođe krizni štab 2000. godine? To je mali beznačajan segment svega onoga što se dešavalo tih dana, tako da ja sam jednom poznaniku, visoko kotiranom u novoj vlasti, tih dana rekao, malo u šali malo ozbiljno, da bi možda Lenjin zamerio na preteranom stepenu revolucionarnosti u tom procesu. A što se tiče Geneksa, mogli su uraditi ono što su posle i uradili: izvršiti reviziju i napraviti primopredaju. Nije bilo potrebno angažovati neke specijalne snage da se to učini. Kad već pominjemo Geneks, moram da podsetim na taj čuveni kabinet od milion maraka koji ste opremali... Ja sam u životu toliko stvari saznao o sebi iz novina... Naravno da to nije tačno i da nije ni blizu istine. Kada sam došao u Geneks, ta zgrada je bila u zakupu, a Geneks je bio u onoj velikoj kuli gde je pola zgrade zvrjalo prazno i nefunkcionalno. Jedan od poteza je bio da se uprava i zaposleni smeste u manje funkcionalni prostor a sve ostalo da se izda, pošto je tada bila velika potražnja za poslovnim prostorom. Zbog toga smo prešli u tzv. malu kulu, renovirano je par kancelarija. Tih dana sam pročitao ili slušao na državnoj televiziji da sam prodao avione i pobegao preko granice, pa sam odmah sutradan u Medija centru održao konferenciju za štampu, izdiktirao Geneksove račune sa konkretnim ciframa kod bankama i rekao: evo me ovde, svi avioni su tu. Ali, o.k. ja se ne ljutim. U takvim situacijama pojedinci su potpuno beznačajni. Meni je bilo važno da se sve moglo proveriti i videti šta je od toga tačno. Srbija ima velike ekonomske probleme već više godina, kako vidite izlaz? Moj utisak je da, kako vreme odmiče, i kako koja nova vlada dolazi, njoj je sve teže. Zašto? Zato što su potrošene mogućnosti, potrošeni su tranzicioni prihodi i interesi investitora, naklonost međunarodne zajednice itd. Činjenica je da je dobar deo privrede zarobljen time što je u procesu privatizacije bio motiv da se dođe u posed firmi, ne da bi se razvijao njihov biznis nego da bi se sa njima pravile druge kombinacije. Zato je svakoj novoj vladi vrlo složeno da nađe odgovor na ta pitanja. Zašto? Šta zavisi od države? Ima nekoliko stvari koje zaista isključivo zavise od države, odnosno od njenog opredeljenja da nešto uradi. A to je da sve propise privede onom stanju koje je uobičajeno za jednu tržišnu ekonomiju, sa karakteristikama koje mi imamo. To ne treba da danas radimo samo zato što nas tera Evropska unija, već zbog naše ekonomije. Privatni sektor je sada dominantan i mora da se zna da li je preduzeće uspešno ili neuspešno. Zatim, država mora jednom da zaista odgovori na pitanje da li je i u kojim segmentima privatizacije urađeno nešto nezakonito i da to sankcioniše, a ne da stalno održava stanje kako je, možda, sve to urađeno nezakonito a možda nije. Time se stvara klima nesigurnosti i neizvesnosti. To su stvari koje država može da uradi bez nekih velikih problema i da time pošalje poruku da se istinski a ne samo formalno približava EU. A zašto niko to ne uradi? Najverovatnije zato što se neki od tih poteza moraju napraviti na kratak rok a politički su neisplativi. Ali, kad se sve sabere, mi se vrtimo u krug a politička šteta, čak i za te aktere, veća je nego da se vuku krajnje pragmatski potezi i to bez neke velike ideologije. Da li su vaši klijenti, investitori, zbunjeni ovim što vide kod nas? Ne mogu da kažem da su zbunjeni, nego više rezervisani u smislu realizacije nekih projekata koji bi mogli da se ostvare kada bi postojala rešenja za sve ove probleme. Poslovnim ljudima nije jasno zašto se ne uklone te prepreke, jer mnoge od njih ne traže neka nova ulaganja. Investitori se samo pitaju zbog čega država na organizovaniji način ne koristi svoje privatizacione prihode, zbog čega na organizovaniji način ne uredi svoj aparat, ne uredi propise. A sa druge strane, država se stalno zadužuje i iscrpljuje se u traženju rešenja kako da reprogramira zaduženost. To je, po mom mišljenju, jedno stanje odsustva ideje da se ključne stvari rešavaju. Jer, ako ćete vi ponuditi svim dužnicima koji imaju kredite, i u sektoru stanovništva i u sektoru privrede, da je izlaz u tome da godinu dana plaćaju manje a da onda posle, kad se kao desi prosperitet, plaćaju i to i ovo što im je oprošteno, onda ste vi samo prividno kupili neko vreme. To je, jednostavno, nemoguće, tu ne vidim neki račun. Ovim se samo dugovi uvećavaju? Da, i mnogi koriste maltene istu logiku objašnjenja iz vremena društvene ekonomije. To su potpuno dva različita stanja. Nedavno sam čuo jednog doskora uspešnog srpskog biznismena, koji kaže: „Pa dobro, bankrotirala mi je firma ali meni je dosta ostalo.“ Kakva je to logika koja sve probleme ostavlja državi, i nezaposlenost i socijalni trošak i uništenu imovinu. I onda se javlja ideja o reindustrijalizaciji, a 10 godina pre te ideje prodate su fabrike zato što je neko ocenio da tu može da bude dobar biznis u sektoru gradnje. Ja se slažem da su ’90-ih godina mnoge fabrike imale problem što nisu radile ili što su bile uništene u vreme tih nesretnih događaja, ali je nemoguće da ceo realni sektor Srbije nije postojao. A kako vam se čini, hoće li nešto biti od te reindustrijalizacije? Ja mislim da je moguće to uraditi samo ako se odrobi taj sada zarobljeni veliki deo srpske kakve-takve privredne infrastrukture a to znači da se izađe na pijacu kapitala i da se prekine to fiktivno čuvanje neke ravnoteže neizvesnosti reprogramima. Tada bi se otvorio prostor da ulaze investitori koji imaju ideje za biznis. A što se tiče države, ona treba već jednom da izađe sa konceptom razvoja infrastrukture, investicija u energetiku, konceptom velikih investicionih projekata gde država može biti partner ili kroz koncesije ili na drugi način gde je logično da bude partner. Ja sam već tri-četiri vlade slušao i čekao da vidim koncept, ali to su više bile ideje nego koncepti. Kakva bi onda bila vaša poruka državi? Najjednostavnije rečeno, da donesu odluku i da je obznane. Ta odluka ne mora biti previše komplikovana. Ne treba država da se bavi traženjem modela kako da popravi moj biznis, niti bilo kog privatnika u Srbiji. Država treba da se isključivo zadrži na segmentu uslova za poslovanje i na segmentu onog što proizlazi iz njenih funkcija budžeta i socijalnih obaveza koje su sada drastično ugrožene. Jer, vrtlog je doveo do toga da su te funkcije ugrožene i da država mora da se stalno zadužuje na komercijalnom tržištu da bi rešavala tekuće budžetske probleme. Bez politike Jeste li još član SPS-a ili neke partije? Ja se nikad nisam isključio iz SPS-a, ne znam da li su me isključili, ali odavno nisam aktivan. Ne smatram sebe nikakvim aktivnim članom nijedne partije a nemam ni želju da se stranački angažujem. I to ne trenutno, nego definitivno. Dueli u Skupštini Moram da vas podsetim na vaše verbalne obračune sa Šešeljem i na čuveno polivanje vodom u Skupštini. Kako vam sada izgleda ta epizoda? To je deo nekog političkog ambijenta koji je tada postojao. Ne gledam prenose i sadašnje međusobne obračune političkih stranaka. Možda je to malo sada uravnoteženije, ali ne vidim da je nešto predaleko odmaklo. Ja sam tada nekoliko puta intervenisao na svoj način kada sam smatrao da je skupštinska atmosfera bila dovedena u pitanje. Kostić i kapital Kažu da ste prijatelj sa Miodragom Kostićem. Da li je istina da ste mu pomagali oko kupovine Geneksa na Kopaoniku? Ne. Pojam prijatelja je vrlo relativan. Kostića sam upoznao sasvim slučajno, kad sam već otišao iz politike, iako je on bio moj student na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Nisam ga zapazio u to vreme. Imam utisak da je, čitajući „Kapital“, više razumeo pojam kapitala nego onaj drugi segment. Šalim se, nemam nikakvu pouzdanu informaciju da bih mogao da ocenim da li je nešto uspešno uradio ili nije, izuzev onog što ima u medijima.