Rat i radijacija

Sumrak Odisejeve zore Libija je od prošle nedelje cilj borbenih naleta NATO-avijacije, koji su pokriveni Rezolucijom Saveta bezbednosti UN o stvaranju zone zabranjenog leta i zaštite pobunjenih civila od represalija Gadafijeve vojske. Američki, francuski i britanski bombarderi napadaju neprekidno - po njihovoj terminologiji - “vojne ciljeve”, dok libijski zvaničnici govore o uništavanju civilnih objekata. Pentagon napade označava kao uspeh, jer da su doveli do “izolacije i pometnje” među vladinim trupama. A sve to bez civilnih žrtava, što Tripoli demantuje i govori o brojnim ubijenim civilima. Već od prvog napada “savezničkih” aviona i krstarećih raketa postavilo se pitanje: kako dalje. Unutar zapadne alijanse se otvoreno svađaju oko toga ko treba da komanduje napadima, a međunarodne kritike svrhe agresije su sve glasnije. Američki predsednik Barak Obama je u ponedeljak rekao da će njegova zemlja “za nekoliko dana” svoju vodeću ulogu u napadima prepustiti NATO-u, ali arapske zemlje – koje su podržale UN-rezoluciju – tome se protive, kao i Turska, važna članica alijanse i spona sa muslimanskim svetom. I dok se (skoro) niko ne spori oko opravdanosti sprečavanja Gadafijevih trupa da se eventualno svete nad pobunjenicima na naftom bogatom istoku zemlje, dotle neprijateljski avioni bez skoro ikakvog otpora nastavljaju kampanju protiv ciljeva u delu zemlje koji kontroliše režim. U tim napadima je, prema saopštenjima vlade u Tripoliju, stradalo “mnogo civila”. Istovremeno pobunjenici javljaju o novim napadima Gadafijevih pristalica koje UN-rezolucije, uprkos od pukovnika proklamovanih primirja, očigledno ne dotiču. Svetske televizije prikazuju brojne olupine Gadafijevih tenkova i topova blizu Tripolija, uništenih u naletima francuskih aviona. Ciljevi napada su bile i rezidencija “vođe revolucije” u Bengaziju, ali i luke, radarske stanice, kasarne i vojni aerodromi. Agresor u tim borbenim dejstvima navodno nije imao nikakve gubitke sve do utorka, kada je priznat pad jednog američkog mlaznjaka tipa F-15 iznad Libije, ali nije rečeno da li je borbeni avion oboren ili se srušio iz drugih razloga. Kritički glasovi unutar NATO, a posebno u Nemačkoj, koja ne učestvuje vojno u akciji, upozoravaju da se alijansa upustila u jednu stvarnu vojnu odiseju, sa neizvesnim trajanjem i ishodom. Još ako joj SAD prepuste koordinaciju i komandu nad intervencionističkim snagama – spor će eskalirati. Evropska unija želi da NATO preuzme komandu od Vašingtona, ali tome se navodno suprotstavlja Francuska, koja ionako prednjači u ratno-huškačkim i borbenim akcijama protiv Libije. Sarkozijeva vlada želi komandu za sebe, čuje se u Briselu. “Nije li to neki lični obračun sa ekscentričnim Gadafijem?” – pitaju se komentatori. Libija je avio-napade nazvala “američko-francusko-britanskom agresijom“ i bezuspešno zatražila hitan sastanak Saveta bezbednosti tim povodom. Savet će se ipak sastati, da bi se saslušao izveštaj generalnog sekretara o sprovođenju rezolucije. Zapadne sile se plaše da bi Gadafi na nekoj vanrednoj sednici Saveta bezbednosti mogao da dobije veću podršku nego prošle nedelje, kad se niko nije suprotstavio Rezoluciji o zabrani leta – čak ni veto-sila Rusija, koja se uzdržala od glasa i time veoma iznenadila čitav svet. Ali, premijer Vladimir Putin je u ponedeljak rezoluciju izjednačio sa “srednjovekovnim pozivom na krstaški rat”, a time veoma oštro i direktno kritikovao i ponašanje sopstvene zemlje. Te reči su još jednom manifestovale duboki jaz koji postoji u ruskoj vrhuški – između Putina i predsednika Dmitrija Medvedeva – jer ruski veto je mogao da spreči donošenje rezolucije. Kakve će to posledice po unutarruske odnose imati ostaje da se vidi, pogotovu što je Medvedev Putinovu izjavu okarakterisao kao “neprihvatljivu”. I Kina je kritikovala vazdušne napade, uporedila ih sa invazijama na Irak i Avganistan, kojima je povređeno međunarodno pravo. Po budućnost “Odisejeve zore” je od puno većeg značaja debata unutar NATO o svrsishodnosti čitave akcije. Iako su SAD izričito naglasile da ne dolazi u obzir slanje kopnenih trupa (znači nema invazije) i da cilj akcije nije Gadafi “lično” (znači nemaju nameru da ga ubiju) ipak su kritički glasovi unutar zapadne alijanse glasni. Bugarski premijer Bojko Borisov je negativno ocenio čitavo planiranje akcije protiv Libije, koju je on nazvao „avanturom“, u koju nikada ne bi slao svoje pilote. Ministar inostranih poslova Luksemburga, Žan Aselborn, zabrinut je što NATO-vojnici rizikuju život da bi sproveli UN-rezolucije a haotičnu diskusiju oko čitave akcije je nazvao „veoma štetnom i suvišnom”. Bliski istok: Referendum, demokratija i nemiri Građani Egipta su prošle subote na prvom slobodnom referendumu od 1952. godine izglasali predložene izmene Ustava, i time, čini se, napravili prvi korak ka demokratizaciji. Od 45 miliona građana sa biračkim pravom, na referendum je izašlo 60 odsto, a od toga je 77,2 odsto glasalo za ograničene ustavne promene. Izmene ustava iz 1971. godine predviđaju da se predsednik može birati na svake četiri godine, i da ima pravo na dva vezana mandata, ukidaju se ograničenja političkih prava, a predsednički i parlamentarni izbori trebalo bi da se održe najkasnije za šest meseci. Međutim, ne misle svi da će ove promene direktno uticati na demokratizaciju zemlje. Naime, Maser Amin iz arapskog Centra za nezavisnost i pravosuđe kaže da je trebalo doneti potpuno novi ustav: ”Niko nas nije primoravao da promenimo samo devet članova lošeg ustava. Sada je situacija u Egiptu stabilna, i imamo dovoljno vremena za kompletne promene, odnosno da temeljno gradimo zemlju za buduće generacije.” Uz kritike opozicije i pokreta mladih da predsednik ima široka ovlašćenja, sporan je i paragraf 75, po kome za šefa države može da se kandiduje osoba koja nema dvostruko državljanstvo, i koja pri tom nije u braku sa strancem. S druge strane, Muslimanska braća kažu da je referendum samo prvi korak ka demokratizaciji, i da je podrškom građana za promene dela Ustava završena kritična faza u Egiptu. I dok Egipćani nakon burnog svrgavanja s vlasti Hosnija Mubaraka, hvataju miran zalet ka demokratizaciji i tranziciji, u Siriji, Bahreinu i Jemenu situacija je potpuno drugačija. Nemiri su sve intenzivniji, a ishod je neizvestan. Sirija je najnovije žarište. U sukobima policije i demonstranata u južnom gradu Dara, u proteklih nedelju dana pet osoba je ubijeno, više od 200 je povređeno, a na desetine pohapšeno. U ovoj zemlji, sekularni, militarizovani diktatorski režim pokušava da raznoraznim ustupcima zbrine najvažnije delove biračkog tela – zaposlene u javnom sektoru, intelektualnu elitu, a ostalima servira (demagoška) obećanja o boljem životu. Vanredno stanje je na snazi još od 1963. godine. Ono daje ogromna ovlašćenja režimu i snagama bezbednosti i dok se to ne promeni, situacija u Siriji biće neizvesna. Istovremeno, i u Jemenu jačaju tenzije između vlasti i nezadovoljnih građana. Predsednik Ali Abdulah Saleh, šokiran potezom njegovog bliskog saradnika generala Akija Mohsena al Ahmara, koji je prešao na stranu opozicije, izveo je na ulice glavnog grada Sane tenkove i uveo vanredno stanje, smenio vladu i postavio privremenu, do nekih neizvesnih izbora, i rekao da će do kraja godine dati ostavku. U znak protesta zbog napada na demonstrante prošlog petka, kada je poginulo više od 50 osoba, nekoliko ministara je podnelo ostavke, među njima i ministar za ljudska prava i ministar za turizam. Ostavku je podneo i jemenski ambasador pri Ujedinjenim nacijama, a Francuska je prva država Zapada koja je zatražila da Saleh ode s vlasti. U Bahreinu je naizgled ‘mirnije’. Bahreinska opozicija je tokom protesta u prestonici Manami u ponedeljak, zatražila od Ujedinjenih nacija i Sjedinjenih Američkih Država intervenciju protiv represivnih mera države prema šiitskim demonstrantima. A kralj ove male države Hamad ibn Isa Al Kalifa istovremeno je saopštio da je Bahrein osujetio stranu zaveru na „podrivanju bezbednosti i stabilnosti“ i dodao: “Spoljna zavera je podstaknuta pre 20 do 30 godina, i objavljujem da nije uspela”. U Bahreinu su još uvek vojnici Saudijske Arabije i drugih zalivskih zemlja, čuvaju kraljevsku sunitsku porodicu od šiitske većine – oni čine 70 odsto stanovništva, koja protestima želi da dobije veće političke slobode. Od početka protesta u Bahreinu, februara meseca, poginulo je 17 osoba. Bure baruta u arapskim zemljama eksplodiralo je početkom ove godine, sada je samo pitanje kada će nemirima doći kraj. Krstaški eksperiment Srpski vojni analitičari, a takva se sorta brzo razmnožava kad god negde pripuca, pomno tragaju za analogijom iz `99. Dakle, kakve su sličnosti a koje razlike između udara na Beograd i Tripoli. Razlike su mnoge, ali sličnost u bandoglavosti sile da istera kad nešto odluči je frapantna. Što su razaranja veća a pogibije češće (kolateralna šteta), koalicija pokazuje sve manje sklonosti da se služi mozgom i emocijama, a sve više besom, prestižom i statistikom. Udari će svakako biti nastavljeni do pobede, mada u ovom času nisu, a ne zna se hoće li i biti uspostavljeni jasni parametri za nju. Ako ne bude kopnene intervencije, izlazna strategija postoji, ali tako stvari ostaju nedovršene, sa haosom koji je neuporedivo veći nego pre početka udara po Libiji. Iz tog osećanja najmoćnijih država na svetu proizilazi i logika silaska na kopno, kako bi se uredilo ono što se urediti ne može bilo kojim sredstvima, pa ni kopnenim snagama ma koliko one bile superiorne. Ako ignorišemo Klauzevica, i njegovu arhaičnu definiciju, da je „rat politika drugim sredstvima“, čime se ta dva pojma u modernom iščitavanju poistovećuju, mogu se naći mnoge zamerke vojnoj, ili čisto vojničkoj logici intervencije. Analitički stereotipi nas mogu navesti na baladu o nafti, zbog koje se rado i neizbežno ratuje, ali ovde motiv nije to, ili bar ne samo to. Samo tri dana pre „proguravanja“ odluke o napadu kroz Savet bezbednosti, lideri Zapada su energično opovrgavali svaku mogućnost upotrebe sile protiv Libije. A onda je supruga Vilijama Klintona, dva dana pre, objasnila „da su sve opcije na stolu“. U tom času Gadafi i sinovi su morali da naslute šta im se sprema. Jer, osim revolucionarnog agitpropa i pustih pretnji – drugih vojničkih aduta nisu imali. Ako ne ignorišemo neodoljivu privlačnost kvalitetne libijske nafte, tri su moćna razloga koja su dovela do brze intervencije. Prvi je svakako geostrateški. Libijska teritorija i priobalje idealan su prostor za bolju kontrolu severne Afrike i centralnog Sredozemlja. Ionako se u tim vodama i ribarski čamci jedva provlače od krstarica, topovnjača, nosača aviona i brzih patrolnih brodova. Sledeći motiv je ruski upliv na Tripoli. Računa se da je intervencija izbila Moskvi iz džepa najmanje dve milijarde dolara za prodaju modernih sistema Gadafiju. Oko toga je i nastala neprijatna javna svađa između ruskog carskog dvojca. Putin reče da je invazija krstaški pohod, a prezident Medvedev, koji se slikao u nekoj sibirskoj šumi, kaže da nije baš tako. U svakom slučaju, posle restauracije sistema, kad Gadafi padne – a to se ne dovodi u pitanje, možda će Zapad pazariti sa Tripolijem. E sad. Nije samo Putin ljut zbog propalog posla. Imao bi razloga da bude razočaran i šef srpske države, Boris Tadić, koji je u junu (23.) 2010. poslao pod Gadafijev šator svog ministra vojske i gomilu vojnih industrijalaca. Kad su se naši vojni stručnjaci i poslovni ljudi vratili, saznali smo da su lepo trgovali, to jest prodali. Posle sajma naoružanja i opreme u Tripoliju u novembru iste godine, saznali smo da će sa Libijom biti zaokružena prva milijarda dolara ostvarena od izvoza naoružanja i vojne opreme. Treći razlog je simboličko ustoličenje nobelovca za mir, Baraka Obame, kao odlučnog ratnika, i smirivanje američkog lobija jastrebova. A oni su se već prepali da će etnički Afroamerikanac postati golub i pacifikovati imperiju do nivoa gubitka prestiža. U njegovoj senci neočekivano se razigrao i kočoperio Sarkozi, koji je u vojnoj akciji video sebe kao odlučnog lidera sile, malog De Gola, koji ponovo čini Francusku velikom. Misli se da kod Britanaca u takvim situacijama uvek proradi kolonijalni impuls i snažna invaziona nostalgija, pa su tek malo zaostali za francuskom histerijom, taman na vreme da se pridruže Vašingtonu. Nekadašnja Istočna Nemica, Angela Merkel, imala je sasvim dovoljno razloga da ne dovodi Germane u jalovo militarno iskušenje, dokazavši tako da je Nemačka zaista velika sila. Koncepcija udara je u planskom smislu jednostavna, u operativnom eskalaciona u završnom (verovatno) invaziona. Brza realizacija odluka bila je moguća zbog idealnog rasporeda vazduhoplovnih baza (Sicilija, jug Italije, istok Francuske) uz prisustvo najmanje tri moćna nosača aviona u centralnom delu Sredozemlja, i neurotičnu spremnost strateških vazduhoplova sa praktično neograničenim dometom, stelt tehnologije. Udari su i započeti kao „ograničena akcija“ oko Bengazija, gde su se utvrdili „pobunjenici“. A zatim je napadnut Tripoli i drugi veliki gradovi, uništavana (demodirana) avijacija koja se nije pomerila ni do poletno-sletnih staza. Najspektakularniji deo bombardovanja ostavljen je za večernje časove, u to vreme počinju centralne informativne emisije u najvećim američkim gradovima. Udara se po glavnim putevima, mostovima, centrima veze i rezidencijama (sličnost sa upadom tomahavka u spavaću sobu para Marković-Milošević, mada njih, kao i Gadafija, u rezidenciji ne beše). Pre nego što je nestao, pukovnik je zapretio strašnom osvetom, udarima po vojnim i civilnim ciljevima u Sredozemlju, i masakrom onih koji su ga izdali. Naravno da je to bilo mahanje praznom tandžarom, jer „vođa revolucije“ nema čime da udari. Pogotovo ne toliko daleko. Osim što je iz Srbije uvozio artiljerijska oruđa i delove za modernizaciju tenkova, Gadafi je propustio da modernizuje svoju vojsku. U organizacijsko-formacijskom smislu, ona je bila prilično zapuštena, taman koliko i tehnološki. Očigledno da je njegov Generalštab prenosio vođi pogrešne procene: dovoljno je to što daju Rusi. Krpićemo od onoga što prodaju Srbi. Narod će ostati miran, sve što treba modernizovati – to je pretorijanska garda pukovnika El Gadafija. Te procene su bile opora greška. Gadafi je evoluirao od „svetskog teroriste br. 1“, do čoveka prihvatljivog za Zapad. I to tek pošto je isplatio milijarde dolara za oboren putnički džambo nad Lokerbijem. Nerado je odvajao pare, osim za kupovinu egalitarnog socijalnog mira, bez kreativne perspektive za mladu generaciju neopterećenu „zelenom knjigom“ i večnim tokom revolucije. Gadafijeva vojska je po svom ustrojstvu i razvoju (koji je do početka 2011. potpuno zaustavljen) formirana nezavisno od nomadskog ambijenta u kojem je živela. Mada su starešine tri najmoćnija plemena imale neki uticaj, sve je bilo u vođinim rukama, taman kao groteskni kamilji bataljon komandosa i devičanski pretorijanski odred. Pre pobune u Libiji, vojska je brojala oko 119.000 duša, u tri vida oružanih snaga (Kopnena vojska, Ratno vazduhoplovstvo i Ratna mornarica u rudimentarnom statusu). Granica u pustinji je vrlo pogodna za neklasičnu odbranu (velika vidljivost kad nema peščanih oluja, mogućnost inventivnog zaprečavanja). U operativnom i strateškom smislu, pred navalom oklopnih snaga, takav prostor je neodbranjiv. Libijski Generalštab je odbrambenu strategiju na kopnu zasnovao na formiranju 11 zona granične odbrane i 4 bezbednosne zone. Samo postojanje zona svedoči i stacionarnoj, dakle pozicionoj strukturi, u koju je bilo uključeno 25.000 pripadnika kopnene vojske. A to će reći 10 tenkovskih bataljona, 10 mehanizovano-pešadijskih, 22 artiljerijska, 18 pešadijskih i 6 bataljona komandosa. Oprema je bila uglavnom zastarela, nabavljena iz arsenala Rusije i SSSR-a. I sa takvim oružjem Libija je dodatno trgovala, i prodavala afričkim državama koje su bile siromašnije od nje. Od 220 vazduhoplova („migovi“ starije generacije i poneki „suhoj“), skoro nijedan nije uzleteo. Protivavionske rakete S-2, S- 3, S-5, i sistem S-200 (ukupno oko 1000), sa svojim maksimalnim dometom ispod su donjeg plafona leta lovaca bombardera koji su osvojili nebo Libije. Libijski štab odbrane revolucije konačno je spremao temeljnu reformu vojske. Želeli su da je modernizuju formacijski, tehnološki i manevarski. Ali to nije bilo moguće bez uvoza najmodernijih sistema iz Rusije, u vrednosti od dve milijarde, za koje su već bili sklopljeni ugovori. Sa demodiranim oružjem, arhaičnom formacijom i vrednosno dezorijentisanim sastavom, libijska vojska se raspala već trećeg dana pobune. Nosioci bunta nisu bili opozicioni lideri, jer takva kategorija u Libiji ne postoji, nego odbegli vojnici. Sa naoružanjem koje su oduzeli iz svojih jedinica, uspeli su da osvoje blizu 83 odsto teritorije. U početku, Gadafi se uzdao u svoju komandantsku aroganciju, i ulogu „kralja svih kraljeva“. A onda se oprobao u uspostavljanju verbalne koalicije sa Vašingtonom, tvrdeći da ga napada niko drugi do Al kaida. To mu nije prošlo. Gadafi je čekao da se haotični pohod pobunjenika iscrpe zbog nedostatka svega bez čega ni vojska ni gerila ne mogu. Nije želeo da troši snage odane sebi, jureći raštrkane pobunjenike po ogromnoj pustinji. Zatim se konsolidovao i krenuo, koristeći pre svega tenkove i specijalce koji su mu ostali verni. Kako se približavao Bengaziju, izgledalo je da dobija sve više pristalica. Katastrofa u Japanu bacila je u senku njegov surov pohod ka konačnoj odmazdi, i izgledalo je da ga samo sati dele od okončanja posla. Pre nego što se negde sakrio, Gadafi je objavio svetu da je naoružao milion ljudi. To nije odbrana od invazije, nego logika haotične taktike građanskog rata. Ma kako sve izgledalo slično, ništa nije isto. Uvek se zna kako ratovi počinju, nikada kakav će biti njihov kraj. Možda će koaliciji, ako ipak krene kopnom, biti potreban Lorens od Arabije, da ih provede kroz pustinju. Američko isturanje Francuske Dosta iznenada, nakon kraće pripreme i višesatne rasprave Savet bezbednosti UN doneo je 17. marta rezoluciju 1973, kojom je suštinski odobrio vojnu intervenciju u Libiji sa ciljem rušenja Gadafijevog režima. Formalno, članice UN su dobile ovlašćenje da preduzmu sve mere u cilju uspostavljanja zone zabranjenog leta i zaštite civila i oblasti koje su pod pretnjom napada, uključujući i Bengazi. Suštinski, odluka odobrava rušenje Gadafijevog režima pošto ističe potrebu za rešenjem krize koje će odgovoriti na, kako stoji u rezoluciji, „legitimne zahteve libijskog naroda“. Takođe, onih deset država (SAD, Francuska, Britanija, Liban, Portugal, Kolumbija, BiH, Nigerija, Južna Afrika i Gabon) koje su glasale za rezoluciju imaju interes da sruše Gadafija, a onih pet uzdržanih (Rusija, Kina, Nemačka, Brazil i Indija) nemaju interes da to spreče. Interes SAD za rušenje Gadafija proističe iz potrebe za neutralisanjem jakog regionalnog igrača koji vodi relativno samostalnu spoljnu politiku i ekonomski je nezavisan, samim tim imun na inostrane pritiske za političke promene i ekonomske reforme. Uspostavljanjem novog režima, čiju bi okosnicu činili sadašnji pobunjenici, SAD bi suštinski preuzele političku i ekonomsku kontrolu nad Libijom. Time bi, sa jedne strane, istisnule Kinu iz severne Afrike, i samim tim umanjile njen uticaj na čitavom kontinentu. Sa druge strane, Vašington bi dodatno učvrstio pozicije u arapskom svetu, i obuzdao rastući uticaj EU, a posebno Francuske, u Africi. Konkretne američke pripreme za intervenciju u cilju rušenja Gadafija počele su pre izglasavanja Rezolucije 1973. Još 27. februara državna sekretarka Hilari Klinton je izjavila da je administracija spremna da ponudi bilo koju vrstu pomoći za libijski narod koji traži odlazak Gadafija. Dva dana kasnije, portparol Pentagona je izjavio da SAD pomeraju trupe prema Libiji radi priprema punog opsega operacija, i da je to učinjeno na zahtev predsednika Obame. O intervenciji u cilju rušenja Gadafija je postignut konsenzus u Vašingtonu, o čemu svedoče i izjave vodećih ljudi i Demokratske i Republikanske stranke. Ipak, SAD nisu mogle same da započnu intervenciju, zato što bi ulazak u novi rat podrio miroljubivi imidž predsednika Obame, povećao bi animozitet arapskog sveta prema SAD, a novi sukob ni politički ni ekonomski ne bi odgovarao. Zbog toga su SAD istakle da je za reagovanje u Libiji potrebna odluka SB UN, kao i široka podrška u regionu, i odlučile da formalnu inicijativu prepuste EU, zapravo Francuskoj. Strateški interes Francuske je da zadrži uticaj u severnoj Africi, koji je oslabio nakon što su u Tunisu i Egiptu od početka godine na vlast došli režimi koji su više usmereni ka SAD. Sarkozijeva administracija ima i posebne interese da ukloni Gadafijev režim. Sledeće godine se u Francuskoj održavaju izbori, a predsednikova popularnost je svega oko 30 odsto, što je najmanje od početka mandata. Sarkozi računa da bi mu jedan spoljnopolitički uspeh pomogao da podigne rejting. Uz to, Gadafi je podrivao Sarkozijeve planove o Mediteranskoj uniji, pa rušenje pukovnika treba posmatrati i kao uklanjanje prepreke u realizaciji te ideje. Svemu tome treba dodati i optužbe da je Gadafi finansirao Sarkozijevu izbornu kampanju, pa bi pad Gadafija značio i uklanjanje ključnog svedoka tih optužbi. U skladu sa tim, Francuska je preuzela inicijativu i 10. marta prva priznala pobunjeničku vladu u Bengaziju kao jedinog legitimnog predstavnika Libije, a počela je da traži podršku za uvođenje zone zabranjenog leta, tj. za vojnu intervenciju. Podrška je neposredno došla od Arapske lige, koja je formalno zatražila uvođenje zone zabranjenog leta, a posredno i od Afričke unije, koja je zatražila prekid nasilja u Libiji. Na osnovu te podrške je formulisan nacrt Rezolucije 1973. U obrazlaganju nacrta francuski ministar spoljnih poslova Alen Žipe je ukazao na prave namere. On je istakao da svet doživljava talas revolucija koje će promeniti tok istorije, da narodi širom severne Afrike i Bliskog istoka traže demokratiju, a da je volja libijskog naroda pogažena od strane režima. U skladu s tim, on je podvukao da SB mora da preduzme sve mere kako bi prevladala demokratija, što, imajući u vidu iznesenu argumentaciju, znači da Gadafi mora biti srušen. Nakon usvajanja rezolucije, francuski zvaničnici su ovakav stav i potvrdili. Portparol francuske vlade je izjavio da je cilj operacije da se zaštiti libijski narod, i da mu se omogući da ide do kraja u svojim zahtevima, sve do obaranja Gadafijevog režima. Kada je pukovnik proglasio prekid vatre, nakon usvajanja rezolucije, francuski predstavnici su isticali da opasnost na terenu još uvek nije otklonjena, što je ukazivalo da razlozi za intervenciju i dalje postoje. Liban je nastupao u UN praktično kao predstavnik Arapske lige (AL) i naglasio da je Gadafi izgubio legitimitet, što znači da mora da ode. Libanski predstavnik je naglasio da rezolucija neće imati za posledicu okupaciju i potvrdio je podršku libijskom suverenitetu. Time je preneo stav arapskih država da su one za rušenje režima, ali ne i za okupaciju, jer to ne bi mogle da je opravdaju pred svojom javnošću. Stav Libana je bio da je cilj akcije zaštita civila, ostavljajući tako mogućnost arapskim državama da po potrebi kritikuju intervenciju. Tu mogućnost je već 20. marta iskoristio generalni sekretar AL Amr Musa, koji je izjavio da vojna operacija prevazilazi ono što je Liga podržala, i da se ono što se desilo (misleći na stradanje libijskih civila u zapadnim bombardovanjima) razlikuje od ciljeva zatvaranja vazdušnog prostora. Britanija je u raspravi podržala rezoluciju smatrajući da je Gadafi izgubio legitimitet. Predstavnica SAD Suzan Rajs je istakla da je rezolucija odgovor na poziv libijskog naroda za pomoć. Sa jasnom namerom da opravda učešće SAD u intervenciji, izjavila je da je svrha te akcije zaštita civila, što je nekoliko puta podvukao i sam Obama. Zahtev AL za uvođenjem zone zabranjenog leta, SAD su iskoristile da prikažu kako su intervenciju Arapi zapravo sami tražili. Na kraju je Rajsova istakla da o libijskoj budućnosti treba da odluči sam narod i da SAD stoje uz libijski narod u njegovoj borbi za ostvarenjem svojih prava. To je ponovila i Klintonova, istakavši da konačni rezultat rezolucije mora biti odlazak Gadafija. Nemačka je u Savetu bezbednosti podržala rušenje Gadafija, ali javno nije pokazala podršku i za metod. Predstavnik Nemačke je istakao da je namera da se zaustavi nasilje u zemlji i slanje poruke Gadafiju da je njegovo vreme prošlo i da mora odmah da napusti vlast. Stav Nemačke je da treba podržati narod Libije koji je tako jasno izrazio svoje težnje za demokratijom, pri čemu je pobunjenička vlada važan sagovornik u tom smislu. Ipak, Nemačka je ostala uzdržana zbog primene sile, ističući opasnost od dugotrajnog sukoba, dok je ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele izjavio da Berlin niti želi, niti može da zauzima stranu u građanskom ratu. Negativno iskustvo iz rata u Avganistanu, kao i unutrašnji razlozi najviše vezani za predstojeće izbore, presudno su uticali da Nemačka bude uzdržana. Dve stalne članice Saveta bezbednosti, Rusija i Kina, takođe su bile uzdržane pri glasanju. Obrazlažući stav Rusije Vitalij Čurkin je istakao da je ruska pozicija o nasilju protiv civila jasna, misleći pri tom na Rezoluciju 1971, i uvođenje sankcija Gadafiju. Kremlj je procenio da bi od zaštite Gadafija imao samo štetu, a da bi u slučaju vojne intervencije i mogućeg dužeg sukoba najveći dobitnik zapravo bila Rusija. Zaštita Gadafija bi Rusiji donela negativne ocene u svetskom javnom mnjenju i pogoršala bi njene odnose i sa EU i sa SAD. Sa druge strane, ruska dobit bi se kratkoročno ogledala u povećanju cene nafte na svetskom tržištu, a dugoročno u tome što bi EU postala još više energetski zavisna od Rusije. To što je bila uzdržana pri ovakvoj rezoluciji, Rusija uvek može da iskoristi kao adut u arapskom svetu, i kao pravo da upućuje kritike onima koji su intervenciju započeli. Kina je takođe procenila da neće imati koristi od zaštite Gadafija. NJeni ekonomski interesi u Libiji nisu tako jaki kao u Sudanu, gde je Kina posezala i za pravom veta, ili u Zimbabveu, gde se Mugabeov režim i dalje drži zahvaljujući snažnoj kineskoj podršci. Peking nije blokirao usvajanje rezolucije i zbog toga što su njene odredbe povezane sa zahtevima i Arapske lige i Afričke unije. Kina se time pokazala kao partner koji uzima u obzir mišljenje i zahteve ovih država, i ne želi da im se protivi, što će joj koristiti kada bude sa članicama ovih organizacija ugovarala buduće ekonomske aranžmane. Zanimljivo je držanje afričkih država - Nigerije, Južnoafričke Republike i Gabona, pošto su sve tri glasale za rezoluciju, i tako odstupile od generalne politike afričkih zemalja da zajednički nastupaju u UN i da se međusobno podržavaju. Nigerija i JAR su značajne regionalne sile i ključne države Afričke unije, gde zastupaju koncept postepene integracije: od ekonomske ka političkoj. NJihov glavni oponent u okviru Unije je upravo Libija, pošto Gadafi insistira na konceptu stvaranja Sjedinjenih Država Afrike kroz trenutno ujedinjenje. NJegovim uklanjanjem Nigerija i JAR bi eliminisale najvećeg protivnika i u potpunosti preuzele upravljanje integracionim, ali i drugim političkim i ekonomskim procesima u Africi. Male afričke države koje su podržavale libijski koncept, najviše zbog izdašnih Gadafijevih donacija, bez njega bi morale da prihvate vođstvo ove dve velike zemlje. Sa druge strane, ne može se isključiti i pritisak na afričke zemlje da ne budu uzdržane, jer bi primena rezolucije koju podržava sedam članica, dok je osam uzdržano, bila mnogo komplikovanija. Gabon je samo ispratio glavnu liniju kojom su krenule Nigerija i JAR. Repriza Proleća naroda U zimu 1848. neočekivano i veoma brzo se jedan revolucionarni talas proširio po čitavoj Evropi. Sve je počelo 22. februara u Parizu, gde su mase demonstrirale protiv gladi, poskupljenja hrane i nezaposlenosti. Kralj Luj-Filip je poslao Nacionalnu gardu na narod, ali su se gardisti bratimili sa demonstrantima i monarh je posle par dana abdicirao, pobegao u Englesku i proglašena je republika. U zimu 2011, isto tako nenajavljeno i iznenađujuće je plima zahteva za promenama zapljusnula skoro sve arapske zemlje. Razlozi nezadovoljstva su bili isti kao u Evropi pre 163 godine: masovna beda i zahtevi za socijalno-ekonomske reforme i političku demokratizaciju. Samo nedelju dana posle nereda i smene režima francuska iskra je zapalila Minhen, gde posle sedam dana nemira abdicira bavarski kralj Ludvig u korist svog sina. Ubrzo nemiri zahvataju ostale nemačke države, a posebno je krvavo bilo u Pruskoj, te se sele u Austriju, gde habsburška dinastija vlada višenacionalnom zajednicom. Za manje od mesec dana posle događaja u Parizu plima političkih deklaracija, uličnih borbi, zahteva za demokratiju i promene zahvatila je čitavu zapadnu, centralnu i delove jugoistočne Evrope, sve do Sremskih Karlovaca. U Italiji patriote vode ogorčene borbi protiv Austrijanaca, posebno u severnom delu zemlje. Ta revolucionarna godina je ušla u istoriju kao „Proleće naroda“. Ali, ubrzo su se monarhije stabilizovale i krenula je kontrarevolucija. Aktuelni događaji u arapskom svetu još nemaju svoj poseban naziv, ali ih mnogi, po tuniskom uzoru, nazivaju „jasmin revolucijom“. Jer, sve je počelo krajem decembra 2010. u do tada mirnom Tunisu, gde se jedan nezaposleni mladić samospalio posle policijskog šikaniranja. U roku od nekoliko dana desetine hiljada mladih i nezaposlenih je na ulicama, padaju prve žrtve, a onda stižu vesti o protestima u Egiptu, Jemenu, Bahreinu... I šta to povezuje dve revolucionarne godine na dva kontinenta? Evropa 1848. je bila veoma slična arapskom svetu 2011: na vlasti su apsolutističke monarhije ili pseudorepublikanski sistemi, sa autokratskim predsednicima i korumpiranim vojno-birokratskim režimima, a narodne mase su osiromašene, nezaposlenost je ogromna, a zahtevi za demokratizaciju i slobodu misli i informacija nailaze na oštru represiju. Još nešto povezuje dve revolucionarne godine sa dve strane Sredozemlja: to je razvoj saobraćaja i informativnih tehnologija. Jer krvavi protesti u Parizu i pad monarhije 1848. godine bi samo koju deceniju ranije ostali lokalni događaj, sa eventualnim posledicama po francusku provinciju. Ali, 1848. su se vesti o događajima raširile u roku od nekoliko sati i dana zahvaljujući novim tehnologijama, pre svega električnom telegrafu, novinama štampanim na brzim, parom pokretanim mašinama i železnici, koja je već povezivala mnoge države. I arapska revolucija se širila i dalje širi zahvaljujući najmodernijoj elektronici: satelitskoj televiziji, mobilnoj telefoniji i pre svega internetu i od njega podržavanih socijalnih mreža. Sada se sve što se dešava trenutno prenosi u sve delove sveta, a pokušaji režima da prekidaju veze i isključuju struju su kratkog daha. Kad dođe vreme promena, one se više ne mogu zaustaviti, mogu se usporiti ili samo privremeno odgoditi. To je pokazala i Evropa 1848. i današnji događaji među Arapima. Čak su sadašnji demonstranti i uspešniji, jer su uspeli da smaknu barem dva vlastodršca: Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu. A ostalima se klate prestoli, od Maname do Tripolija. U Evropi je bila samo jedna prava abdikacija, ali je ubrzo kontrarevolucionarni teror zahvatio čitav uzburkani kontinent, već na jesen su zaustavljene na razne načine sve revolucije: bilo je i strane intervencije (ruski car je trupama pomagao svojim rođacima po Evropi, a danas to čini i saudijski kralj u Bahreinu, dok zapadne sile vojno pomažu jedan pobunjenički pokret – u Libiji). No, zahtevi i prvobitni uspesi evropskog „Proleća naroda“, iako nisu u potpunosti realizovani, ostali su u projektu mnogih nacionalnih i revolucionarnih pokreta i biće ostvareni velikim delom do kraja stoleća, a posebno nakon Prvog svetskog rata, kada su se raspala mnoga carstva. Rezultate arapskog proleća ćemo ubrzo videti. Revolucinarne tehnologije 1848. Vesti o pobunama šire se dotad neviđenom brzinom zahvaljujući novim tehnologijama: elektromagnetnom telegrafu, parnim štamparijama i železnici 2011. vesti o pobunama šire se novom neviđenom brzinom zahvaljujući mobilnim telefonima, internetu i satelitskoj TV 1848. je zahvatila i južnoslovenske narode Sredinom maja je u Sremskim Karlovcima održana „Majska skupština“ na kojoj je mitropolit Josip Rajačić izabran za patrijarha i duhovnog vođu Srba, proglašena je „Srpska Vojvodina“, na šta je vojno reagovala Ugarska, pa su se do proleća 1849. vodile krvave borbe između Srba i Mađara. U Celovcu je, 17. marta, obelodanjen manifest „Ujedinjena Slovenija“, u kojem slovenačke vođe traže ozvaničenje slovenačkog jezika, protive se germanizaciji i zahtevaju formiranje sopstvene kraljevine u okviru Austrijskog carstva. U Zagrebu, 25. marta, Velika skupština proglašava samostalnost hrvatskih pokrajina u okviru Bečke monarhije. Ban Jelačić se isprva suprotstavlja i Mađarima i Austrijancima, ali se kasnije priklanja bečkog kruni. Juna je u Pragu održan prvi Slovenski kongres, na kojem su, između ostalih, bili i delegati Srba, Slovenaca i Hrvata. A pre svih ovih događaja, 21. februara u Londonu, izašao je Komunistički manifest Karla Marksa i Fridriha Engelsa, koji, ako nije imao uticaj na „Proleće naroda“,  imaće veoma važan uticaj na događanja u narednom veku. Sve kao u Černobilju Može se, već, bez ustezanja, reći da se u Fukušimi, posle dvadeset i pet godina, ponovio Černobilj. Jukio Odano, sekretar japanske vlade je, u nedelju, konačno priznao da nuklearka Fukušima mora biti zatvorena. A biće joj napravljen i betonski sarkofag, baš kao onaj u Černobilju, s tim što će beton biti pokriven peskom. Ova je odluka doneta jer se više nije imalo kud: u ponedeljak, kada se, za trenutak, pomislilo da je, dovođenjem struje do reaktora, počelo saniranje katastrofe, izbio je ponovo požar na trećem reaktoru! To je presudilo da se Fukušima 1, najstarija i najveća nuklearka na svetu, „sahrani“ pošto je ona sahranila japansku, a valjda i svetsku nuklearnu industriju, prouzrokujući, pri tom, nesagledive štete za životnu sredinu, i, najzad, na „ljudskom materijalu“. A vreme će pokazati da li je Fukušima druga po redu ili najveća u istoriji nuklearnih katastrofa. Ova tragedija uzeće i živote „heroja Fukušime“, ali Robert Hetkemper (61) dopisnik ARD iz Azije, izneo je ozbiljnu optužbu izjavivši u „Aktuelnom času“ nemačke VDR televizije da su radnici u elektrani iz čijih redova su regrutovani i heroji, često beskućnici, i da među njima ima i maloletnika koji se u elektranama privremeno zapošljavaju, a onda ozračeni otpuštaju. U Japanu ih zovu radnicima za jednokratnu upotrebu. Istini za volju, pomagali su im i roboti. Horst Elegering, nuklearni fizičar iz atomske centrale kod Karlsruea u Nemačkoj, u istoj televizijskoj emisiji dodaje da za te “radnike nema nade“ i da su „njihovi izgledi da prežive, iz časa u čas, sve manji“. Ali, da ne ispadne da samo Japanci imaju ovakve „heroje“. Prisećanja radi, takve „heroje“ imala je, a možda ih još ima, baš Nemačka, i to među Turcima gastarbajterima. Nemački novinar Ginter Varlaf proslavio se, 1985. godine, knjigom kojom je dokazao da se Turci koriste za rizične poslove u nemačkim nuklearnim reaktorima, prilikom remonta ali i prilikom incidenta i da su za te poslove odlično plaćeni, ali su veoma kratko, posle toga, živeli. Ali, šta se to dešavalo prošle i ove nedelje? Upućenima je rasplet tragedije bio jasan od samog početka, to jest, od 11. marta, i to samo na osnovu šturih, mutnih televizijskih slika. Pogotovo kada se videlo da je, prvo, betonski krov nuklearke odleteo u vazduh i da se, zatim, i iz metalnog kontejnera iznad reaktora dizao gust dim. To je značilo da je i kontejner oštećen, a to, opet, znači, da je, u međuvremenu, počelo i topljenje jezgra u reaktoru te da je naprsla i olovna kapa reaktora. Dakle, desilo se sve što i u Černobilju, samo nije bilo černobiljskog grafita, pa da imamo gotovo istovetnu reprizu od pre dvadeset i pet godina. Slikovito rečeno, kada se šmrkovima sa kopna i vazduha gasi požar na nuklearnoj elektrani, to vam je kao kada kofama vode gasite požar u štali punoj sena. Možda može da uspe, ali se još nije desilo. Zato „NJujork tajms“ i tvrdi da će „radijacija iz oštećene nuklearne elektrane curiti i narednih meseci“. I sam Masaši Goto, japanski inženjer koji je radio na dizajniranju zaštitnog omotača za reaktor u Fukušimi morao je da prizna kako „dizajn reaktora“ nije dovoljno snažan da izdrži prošlonedeljnu jačinu zemljotresa, a potom i cunamija. Međunarodna agencija za atomsku agenciju (IAEA) iz Beča je potvrdila da je „u Japanu radioaktivnost direktno ispuštena u atmosferu oko centrale u Fukušimi“ i da je „između reaktora 3 i 4 zabeležena doza radijacije od 400 milisiverta po satu“. A prema podacima Svetske nuklearne asocijacije, izloženost zračenju od 100 milisiverta godišnje može da dovede do pojave raka. Inače, prirodno radioaktivno zračenje kome su ljudi izloženi iznosi dva do tri milisiverta godišnje. Pomenuti Jukio Edano priznaje da je „nivo radijacije izmeren četiri sata nakon eksplozije dovoljno visok da ima negativne efekte na ljudski organizam“. A, radijacija je već detektovana u mleku i povrću na farmama u blizini Fukušime, ali i u vodi u česmama Tokija. Počele su i prave migracije na japanskom ostrvu. Japanci se sele na jug gde su, kao, bezbedniji, „pošto vetrovi duvaju ka okeanu“. Ali, izgleda, i ka Rusiji. Nadležne ruske službe saopštile su da je „radijacija povećana u Vladivostoku koji se nalazi na 800 kilometara od oštećene nuklearke na severozapadu Japana“. Ovom raportu usledilo je oštro saopštenje Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije. Ono je osudilo japansko izveštavanje o nuklearnoj katastrofi ističući, čak, da se može govoriti pre o „prevari“ negoli o istinitom izveštavanju domaće, a i strane javnosti, naročito one iz susednih zemalja. U saopštenju ruskog Ministarstva se još kaže da je „kontaminacija ozbiljnija nego što izgleda na osnovu raspoloživih podataka“, a „ništa nismo čuli o stanju bezbednosti u skladištima radioaktivnog otpada potrošenog nuklearnog goriva“. Tim pre što se procenjuje da će Japan do kraja 2020. godine biti najveći vlasnik plutonijuma na svetu, a koji je, uzgred, osnovna sirovina za pravljenje nuklearnog oružja. Ali, i bez proizvodnje nuklearnih bombi, plutonijum u kombinaciji sa „antropogenim faktorima“ može da „igra ulogu posebnog oblika oružja za masovno uništenje“. U svakom slučaju, kaže se u ruskom saopštenju, „van svake sumnje je da je plan Japana da ostvari energetsku nezavisnost, oslanjajući se na nuklearnu energiju, pretrpeo potpun neuspeh“. Na kraju se dodaje:“Izgradnja nuklearnih reaktora na ostrvima u zonama povišenih seizmičkih rizika, bila je loše zamišljena strategija koja stavlja ne samo Japan, već i njegove susede, u veliku opasnost.“ Ali, da li su japanskim nuklearnim rizicima izloženi samo njihovi susedi? „Posledice eksplozije nuklearnih reaktora u Japanu“, po izveštaju IAEA „počele su, povremeno, da se šire direktno u atmosferu“ i da se „osećaju i po mernim stanicama u Evropi“. Pa i u Nemačkoj. U Minhenu, na primer, od prve eksplozije u Fukušimi, nivo radioaktivne kontaminacije vazduha bio je 10 do 15 puta veći od normalnog. U Italiji je porodicama savetovano da ne izvode decu, niti da odrasli „borave napolju po kiši koje mogu sadržati radioaktivnu prašinu“. Radioaktivni oblak iz Japana stigao je i do francuskih teritorija na Karibima i do istočnih obala Kanade. „Oblak se kreće od severne hemisfere na velikoj visini i postaje sve tanji, a do Evrope će doći u sredu ili četvrtak“, saopštila je francuska meteorološka služba „Meteo Frans“. Ako će do četvrtka, kada se ovaj broj NIN-a pojavi na kiosku, japanski radioaktivni oblak stići do Francuske, hoće li i kada će stići i do Srbije? Ili će je „zaobići“ kao onomad kada je černobiljski oblak prošao celu Evropu, a zaobišao našu zemlju? Podsećanja radi, tada je dr Dušan Kanazir, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, tvrdio da u zemlji nema černobiljske radioaktivnosti, a pri tom je, u strogo poverljivom pismu, obaveštavao Branka Mikulića, ondašnjeg predsednika savezne vlade, o dramatičnom radioaktivnom stanju. Ondašnji predsednik SANU je, pri tom, svakog dana, nosio u vinčanski Nuklearni institut na analizu mleko za svoju unučicu. Kako danas stvari stoje? Dr Ištvan Bikit, direktor UO Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, još u prošli utorak je rekao: “Ukoliko nuklearka u Fukušimi eksplodira, radioaktivne čestice bi do Srbije stigle za 48 sati, a njihova inhalacija bi dovela do nesagledivih posledica. Nevolja je u tome što, kada je kod nas donet zakon o moratorijumu na izgradnju atomskih centrala, gotovo istovremeno prestali smo da brinemo o razvijanju zaštite od radioaktivnog zračenja zaboravljajući da u okruženju imamo nuklearne elektrane.“ Ali, zato Ilija Plećaš, naučni saradnik Instituta u Vinči, veoma samouvereno izjavljuje da „ne treba očekivati da će radioaktivne čestice iz Japana stići do Srbije“. Meri li neko radioaktivnost u Srbiji i, ako meri, zašto se o tome javnost, svakog dana, uz meteoprognozu, ne obaveštava? Ovde je, izgleda, sve isto kao u vreme Černobilja. Šest reaktora Fukušime Reaktor 1: Šipke nuklearnog goriva oštećene u eksploziji. Reaktor u međuvremenu prikačen na struju. Reaktor 2: Oštećenja na jezgru usled eksplozije nagnala su japanske vlasti da povećaju nivo nuklearne opasnosti za jedan stepen. Reaktor u međuvremenu prikačen na struju. Reaktor 3: Sadrži plutonijum, a jezgro mu je oštećeno. Bazeni oko nuklearnog goriva ponovo napunjeni vodom. Reaktor 4: Stradao od požara i eksplozije. Temperatura u bazenu sa iskorišćenim gorivom je, navodno, opala nakon polivanja postrojenja vodom. Reaktori 5 i 6: Temperature u bazenima sa iskorišćenim gorivom su smanjene, a napajanje sistema za hlađenje ide preko generatora koji rade na dizel.  Problemi sa iskorišćenim šipkama Iskorišćene, nepokrivene šipke goriva u rekatoru 4 mogu predstavljati najveći problem u Fukušimi. Izvađene iz jezga rekatora pre tri meseca, šipke su još visokoradiokativne i emituju visoku temperaturu. Normalni uslovi: Šipke se skladište u 14 metara dubok bazen sa hladnom vodom koja cirkuliše. Vanredni uslovi: Bez hladne vode šipke se zahgevaju, a kada temperatura postane dovoljno visoka, spoljni omotač šipke sagorevajući proizvodi hidrogen koji je veoma zapaljiv. Radioaktivi gasovi se naglo oslobađaju. Nemačke nuklearke posle Fukušime Ništa neće biti kao pre Nijedna evropska zemlja nije na zemljotres u Japanu i tešku havariju u nuklearnoj elektrani Fukušima, reagovala tako radikalno kao Nemačka. Savezna kancelarka Angela Merkel donela je prošle sedmice dve mere koje bi, iako privremene, mogle da imaju dalekosežnije posledice po nemačku atomsku politiku. Konzervativna šefica vlade odlučila je da se privremeno, na tri meseca, zatvori svih sedam nuklearnih elektrana koje su u rad puštene pre 1980. godine. Odlukom su pogođene atomske centrale Biblis A, Biblis B, Nekarsvesthajm, Brunsbitel, Izar 1, Untervezer i Filipsburg. Tri meseca važi i druga doneta mera - moratorijum na prošle jeseni donetu odluku o produžavanju radnog veka nemačkih nuklearki. Pre samo četiri meseca je konzervativno-liberalna vlada kancelarke Merkel, posle dogovora sa velikim energetskim koncernima, donela odluku da atomske centrale smeju da rade do 14 godina duže nego što je predviđalo do tada važeće rešenje. NJega je 2002. usvojila ranija socijaldemokratsko-zelena vlade kancelara Gerharda Šredera i predviđalo je da se sve nuklearke zatvore do 2025. Tromesečni moratorijum treba da se iskoristi za sveobuhvatnu bezbednosnu proveru elektrana. Dve su zbog remonta već ranije isključene sa mreže, ali stručnjaci smatraju i da zaista temeljna sigurnosna kontrola i eventualne izmene zahtevaju daleko više vremena nego što je odredila vlada. Između 53 i 60 odsto nemačkog stanovništva posle nesreće u Fukušimi smatra da sve nuklearke u Nemačkoj treba da budu zatvorene što je moguće pre. Samo 28 odsto Nemaca ne veruje da bi i u njihovoj zemlji mogla da se dogodi nuklearna tragedija slična onoj u Japanu, i to uprkos uveravanjima eksperata da su razorni zemljotresi ili cunamiji nezamislivi u Nemačkoj. Preokret atomske politike savezne vlade za 360 stepeni posle samo nekoliko meseci nije, međutim, izazvan do sada nepoznatim bezbednosnim razlozima, niti znači da se vlada povinovala volji građana u atomskoj politici. On je više u vezi sa tim da se ovog meseca održavaju izbori u tri savezne pokrajine - 20. marta u Saksoniji-Anhalt i 27. marta u Rajnland-Pfalcu i Baden-Virtembergu. Spremnost opozicionih socijaldemokrata i zelenih da atomsku energiju pretvore u jednu od ključnih predizbornih tema, uz dosadašnju atomsku politiku savezne vlade, dodatno bi pogoršala ionako ne baš povoljne šanse kancelarkinih konzervativaca i liberala šefa diplomatije Gida Vestervelea. Prošle godine je na strujnu mrežu u Nemačkoj bilo uključeno 17 nuklearnih elektrana na koje otpada 23 odsto ukupne u Nemačkoj proizvedene struje. Obrazlažući odluke o moratorijumu i zatvaranju sedam najstarijih nuklearki, kancelarka je istakla da „posle isteka moratorijuma ništa neće biti isto kao što je bilo pre njega“. Građanima je poručila da nemačke atomske centrale „spadaju u najsigurnije na svetu“. Prema jednoj ranijoj studiji Nemačkog društva za bezbednost nuklearnih reaktora, u nemačkim nuklearkama tzv. druge generacije sa reaktorima sa vodom pod pritiskom sa udesom može da se računa samo na svakih 33.000 godina rada. Kao referentna jedinica uzet je reaktor B atomske elektrane Biblis. Prema korišćenju atomske energije kritičan Institut za primenjenu ekologiju, tzv. Eko-institut, ovu je procenu ocenio kao previše optimističku. U Nemačkoj se pitanje korišćenja atomske energije već ranije pretvorilo u pitanje kada, a ne da li će ono biti obustavljeno. Stručnjaci i vlada žele i planiraju puni prelazak na energiju vetra (80 odsto) i sunca (10 odsto), kao i na bioenergiju i vodu za period između 2030. i 2050. Profesor za energetsku privredu i privredu prirodnih resursa Univerziteta u Flensburgu Olaf Homajer smatra da bi nuklearke mogle relativno bezbolno da budu zamenjene elektranama koje rade na ugalj ili gas. Jer, već postojeća postrojenja koja se nimalo ili samo povremeno koriste imaju snagu od 15 gigavata, ona u gradnji ili u planu imaju još oko 12 gigavata. Ukoliko bi nuklearke morale i trajno da obustave rad, to bi značilo i milijardske troškove za njihovo konzerviranje, pri čemu se i tu otvara niz bezbednosnih pitanja. „Industrijska zemlja kao što je Nemačka, najveća privreda Evrope, ne može od danas do sutra da se odrekne atomske energije kao prelazne tehnologije ukoliko želimo da samostalno i pouzdano pokrivamo svoje potrebe za energijom“, rekla je Angela Merkel . Pakao uživo Mama, Hiroko, mora da se smrzavate. Žao mi je, toliko mi je žao”, govorio je Jorišaku Hiracuka dok su mu suze klizile niz obraze. Ovaj 66-godišnjak zurio je u tela svoje majke i žene u gradu Onagavačo, razorenom u zemljotresu. Sneg je lagano padao i prekrivao tela praveći beli plašt nad njima. Iako je prošlo sedam dana od zemljotresa i cunamija, tela još uvek nisu bila odneta. Hiracuka je svakog dana dolazio iz centra za evakuaciju, obilazio mesto i molio se za svoje voljene. Ništa drugo nije mogao da uradi. Kada je strašan zemljotres pogodio grad on je bio u poseti komšijama. Trčeći nazad kući našao je svoju 93-godišnju majku, Minori, kako sedi na stolici ispred njihove kuće. NJegova sestra, koja je živela u blizini, je spasla staricu, koja je imala problema sa hodanjem, a njegova žena Hiroko (61 godina) je pomagala. Ali dok je razmišljao kako da ih evakuiše, naišao je cunami. U momentu, Hiracuka je bio odbačen 10 metara. Iako je čvrsto držao Minori za ruku, ubrzo su oboje potonuli u vodu do grudi i bili priklješteni ruševinama. „Boli, boli,” jaukala je Minor. Ubrzo je i umrla. „Mama, tako mi je žao,” ridao je Hiracuka. Pošto je uspeo da se izbavi iz ruševina, nevoljno je napustio mesto i otišao u gradsku bolnicu. Tada je već izgubio i svoju ženu iz vida. Kada se sledećeg dana vratio, pronašao je njeno telo pod ruševinama. Izvukao je Hiroko i položio ga na zemlju. Zatim je pokrio ćebetom. Iako je video i majčino telo pod ruševinama, nije mogao da je izvuče. Kada je zatražio od lokalnih vlasti da izvuku tela, odbili su ga, tvrdeći da nemaju dovoljno ljudi za takve stvari. Svakog jutra, Hiracuka hoda 15 minuta od fiskulturne sale u gradu gde je našao smeštaj, do mesta gde su tela njegovih voljenih i moli se. „Mora da se smrzavate. Tako mi je žao, ali još uvek ne mogu da vam pomognem. Danas je sedmi dan od vaše smrti”, kaže. Treba još da nađe svog 38-godišnjeg sina, Masaru, koji je živeo sa njima. Do prošlog vikenda još ga nije pronašao, piše reporter nacionalnog dnevnika „Jomiuri Šimbun“. Hirojuki Nakamura se nije mnogo uplašio kada je ogromni i kao grom bučni cunami protutnjao ispod njegovog ribarskog broda u pravcu obale. Zajedno sa ostalim ribarima on je u zoru tog 11. marta isplovio iz njihovog ribarskog sela Kuvakasaki, 11 sati pre katastrofalnog zemljotresa. Bili su na 20 kilometara od luke i imali su dobar ulov. A kada su se dva dana kasnije vraćali, videli su da je njihovo selo opustošeno i takoreći nestalo s lica zemlje. Cunami im je svima uništio sve što su imali: porodice, prijatelje i domove. Nakamura i njegova posada su ipak mislili na preživele: sav ulov, 14 tona sveže ribe, poklonili su jednom obližnjem prihvatnom centru. I odmah su se vratili na more, da love ribu za beskućnike. Tu se osećaju kao da rade nešto značajno, da pomažu drugima, a priznaju da su na moru bezbedniji. U gradu Aga zapadno od Fukušime izbeglički automobili formirali su dugačke redove pred benzinskim pumpama. U koloni je i 46-godišnjak sa tri člana svoje porodice, koji su živeli u blizini nuklearne elektrane. „Sudeći po video-snimcima, nuklearna centrala je uništena”, kaže. „Digao sam ruke od svog doma u Fukušimi i sad ne znam gde ćemo.” U ovoj oblasti su sva preduzeća suočena sa problemima zbog evakuacije. Ugrožen je život ljudi, sva proizvodnja i protok novca. Mnoge radnje i firme u radijusu od 30 kilometara su zatvorene.”Jedina vozila koja prolaze su vatrogasna”, kaže časovničar Takaši Sagara. „Nikoga nema na ulicama.” Sada nosi masku na licu i šešir kao zaštitu od radijacije. Zabrinut je i zbog nedostatka benzina. „Izgleda da nema naznaka da će dostaviti hranu”, kaže. „Osećam se kao da su nas lokalna i centralna vlada napustile. Bespomoćan sam.” Šoiči Ogava, star 55 godina, je funkcioner opštine Minami-Soma. NJegov dom je udaljen oko 25 km od oštećene centrale. Ženu i ćerku je poslao u prefekturu Jamagata kod najstarijeg sina, a on je ostao kod kuće sa spuštenim zavesama. „Kao član skupštine, ne mogu prvi da napustim mesto”. Samoposluga u blizini je zatvorena. Biće primoran da ide u centar za evakuaciju kada mu ponestane pirinač koji mu je supruga pripremila. Grad Tamura takođe je u okviru radijusa od 30 km od elektrane. Nikoga nema čak ni u glavnim ulicama. Ičiro Munakata ima radnju sa mešovitom robom i pokušava da naruči cigarete. Rečeno mu je da ne mogu da budu isporučene. „Plašim se od radijacije i ne želim da izlazim iz kuće.” Planira da ode kod svoje ćerke u 50 kilometara udaljeni grad Korijama, ali radnje čak ni tamo, u tom poslovnom centru prefekture, nisu pošteđene posledica katastrofe. „Kad naručim robu, kažu mi, ’nemamo benzina da je isporučimo i odbiju me”, žali se Jaginuma, 56-godišnji piljar. Nema dostave roba, čak se ni đubre više ne odnosi. Lift u četvorospratnoj zgradi u kojoj živi i u kojoj ima prodavnicu ne radi zbog zemljotresa, ali ne može da pozove nikoga da ga popravi. „Nemam ideju šta će se dalje dešavati.” Čak se i u gradu Tadami, udaljenom 150 km od nuklearke, osećaju posledice eksplozije. Pošto su isporuke prestale, Masahiro Sakai (36), vlasnik samoposluge vozi 80 kilometara da nabavi hranu i vodu. „Čak i ako troškovi rastu, ja ne mogu jednostavno da povećam cene”, kaže. „Neću moći još dugo da izdržim ukoliko se redovne usluge brzo ne obnove.” Najmanje 27 bolničkih pacijenata i starijih ljudi je umrlo tokom evakuacije ili u bolnicama i skloništima blizu nuklearke. Direktor lokalne gimnazije, gde je fiskulturna sala pretvorena u sklonište u kome su smešteni neki od pacijenata i starijih osoba, kaže da tu jednostavno nema dovoljno opreme. Iako su postavili šest velikih peći, nema dovoljno ćebadi, ni doktora, ni medicinske opreme, a napolju je veoma hladno. „Uradili smo šta smo mogli, ali bez stručne pomoći je teško zato što su mnogi pacijenti vezani za krevet”, kaže direktor. Kada je došlo do zemljotresa u bolnici u Tagaju je bilo oko 200 pacijenata, mahom starijih osoba. U bolnici je nestalo struje nakon što je cunami poplavio prvi sprat petospratne zgrade, ostavljajući je bez grejanja po ciči zimi. Nestali su voda i gas i prekinute su telefonske linije. Putevi u blizini bolnice su bili izrovani i pomoć nije stizala. Bolnica je mirisala na gorivo koje je voda unosila. Uprkos naporima da prebace pacijente, samo njih petoro je bilo primljeno u druge bolnice, jer su im kapaciteti bili popunjeni. Stotinak pacijenata je otišlo sa svojim porodicama. Ipak 95 je ostalo, a iako imaju generator za struju, bolnica nije u mogućnosti da pruži potrebnu negu. Osam preminulih pacijenata je imalo između 81 i 97 godina. Bolnica je saopštila da su ti pacijenti pre svega bili slabi, ali pošto su ostavljeni na hladnoći i u nedostatku drugih osnovnih potrepština, nije im bilo spasa. „Bili bi živi da nije bilo zemljotresa i cunamija”, rečeno je u bolnici. Doktor Satopši Furuja kaže da se stanje nekih starijih pacijenata pogoršava uglavnom zbog nedostatka lekova. „Širi se grip, a mi nemamo lekova protiv visokog pritiska i drugih bolesti”, kaže on. „Kod nekih pacijenata se razvija posttraumatski stres.” Pored stalnih potresa i podrhtavanja tla, uplašeni i gladni preživeli pate i od hladnoće. Sneg i oštri vetrovi samo uvećavaju njihov jad. U Sendaiu, koji je užasno pogođen zemljotresom, palo je više centimetara snega, a temperatura se spustila ispod nule. Peći na kerozin su bile upaljene i tokom jutra, iako se obično gase nakon što su gorele celu noć. Ali zbog strašne hladnoće mnogi su molili da grejanje ostane upaljeno. Sumiko Vatanabe, (80) kaže da su stariji ljudi posebno osetljivi na hladnoću. „Nedostatak hrane je problem”, kaže ona, „ali hladnoća užasno pogađa starije. Nisam se usudila da se pomerim od peći.” Taj najveći grad opustošene oblasti Tokohu, u kome je pre zemljotresa živelo oko milion ljudi, pati od nestašice hrane i drugih potrepština. Više od 1.000 ljudi je formiralo red ispred velike samoposluge pre otvaranja u 9.30 časova. Takeši Ošima, koji je bio na početku reda, imao je na sebi pet slojeva odeće ispod kaputa. On kaže da je stao u red u utorak u 10.30 časova uveče. „Naporno je čekati toliko sati po ledenom vremenu”, kaže ovaj student. „Ali moji roditelji i brat čekaju kod kuće. Hoću da kupim kanister gasa i hranu da možemo nešto toplo da pojedemo.” U jednoj gimnaziji je smešteno hiljadu ljudi i oni lože vatre u sali da bi je zagrejali. „Ima puno drva,” kaže Jošihiro Terui, star 47 godina, koji je došao u školu odmah posle zemljotresa. Kaže da ljudi naizmenično idu na mesta uništena cunamijem i skupljaju drva od razorenih kuća. „Dok sam ovde, srećem mnogo ljudi i ne osećam se usamljenim”, kaže on. Humanitarni izazov U zemljotresu jačine 9 stepeni Rihtera i usled toga nastalom cunamiju poginulo je više od 22.000 Japanaca. Do utorka je otkriveno 9.080 tela, a 13.561 čovek se vodi kao nestao, saopštila je policija. Gotovo 452.000 ljudi je posle zemljotresa i cunamija ostalo bez krova nad glavom i smešteno je u prihvatilišta, školske zgrade, sportske hale i njihov položaj je sve teži. Broj interno raseljenih zbog radijacije koja preti iz oštećene nuklearke Fukušima raste iz dana u dan. Na severoistoku zemlje ti beskućnici bore se protiv oštre zime, nestašice ogreva, struje, hrane, lekova i benzina. Usled takvih nedaća je do prošle nedelje umrlo više desetina ljudi. Više od 1,6 miliona nema pijaću vodu, pola miliona domaćinstava i dalje nema struje. Neposredna materijalna šteta za sada iznosi najmanje 235 milijardi dolara, saopštila je Svetska banka u ponedeljak. Recesije ipak neće biti Ako ima sreće u nesreći, onda, s globalnog aspekta posmatrano, ona leži u činjenici da je ta trostruka katastrofa, sačinjena od zemljotresa, cunamija i nuklearnog „akcidenta“, pogodila - Japan. I zemlju i privredu i narod, koji se, možda kao niko i nigde na svetu, svikli da se bore sa prirodnim nedaćama, i u toj borbi, objektivno i subjektivno, ojačali do retko viđenih granica. Zato se danas u pogledu procene svetskih ekonomskih perspektiva, od Brisela, preko Moskve i Šangaja, do NJujorka, čuju umirujući tonovi. Većina stručnjaka se, dakle, slaže da situacija u Japanu neće izazvati globalnu recesiju. „Trenutno nema govora o sistemskoj katastrofi u svetskoj ekonomiji, sličnoj prošloj krizi”, da citiramo, uz nešto prigodnog šmeka, vicepremijera i ministra finansija Rusije, Alekseja Kudrina. I to je ono što je u ovom trenutku najvažnije. Štete će ipak biti. I ona neće biti mala. Prema najnovijim procenama Svetske banke „Godzila 2011“, kako je u najširoj javnosti ova prirodna neman nazvana, koštaće Japan oko 230 milijardi dolara, što je blizu četiri odsto njegovog bruto domaćeg proizvoda. To je pogoršanje u odnosu na prvobitne računice koje su govorile o šteti nešto manjoj od 200 milijardi dolara. Poređenja radi, šteta od zemljotresa u Kobeu, 1995. godine, kada je poginulo 6.500 ljudi, iznosila je oko 2,5 odsto BDP-a Zemlje izlazećeg sunca. Region koji je najteže pogođen predstavljao je oko sedam odsto BDP-a Japana. S obzirom na to da je jedna od njegovih glavnih karakteristika bila velika otvorenost (što je, uostalom, odlika i čitave japanske privrede) događaji u ovom regionu uticaće i na područja van njega i obratno, ukazuju ekonomisti. Kojim će se tempom, pak, on oporavljati zavisiće od toga koliko će brzo ponovo normalno početi da rade infrastrukturni objekti. Dakle, pored oštećenja samih fabrika, koja se još procenjuju, veliki problem u obnavljanju proizvodnje će predstavljati i oštećenja saobraćajnica, puteva i pruga, kao i aerodroma, što će otežati transport potrebnih sirovina. Kao još veći problem moglo bi da se pokaže snabdevanje električnom energijom. Japan oko 30 odsto svoje električne energije dobija iz 55 nuklearnih elektrana, od kojih je veliki broj trenutno van stroja, a za neke je vrlo verovatno da godinama neće biti u upotrebljivom stanju, ako uopšte budu ikada ponovo proradile. U času kad ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, u čitavom Japanu i dalje vladaju restrikcije i veliko je pitanje kada će i na koji način ovaj manjak u proizvodnji moći da se nadoknadi. S druge strane, međutim, kao optimistički primer ističe se već pominjani Kobe, koji daje 40 odsto industrijske proizvodnje Japana, a koji se posle zemljotresa 1995. potpuno oporavio za manje od 15 meseci. Naravno, prvo su, kao najpouzdaniji ekonomski seizmometar, reagovale berze, ne samo u Japanu i Aziji, nego i u Evropi. (Uzgred, naročito su tome doprineli prve informacije o pojačanju radijacije iz nuklearne elektrane Fukušima.) Naime, odmah posle vesti o zemljotresu, investitori su u strahu od posledica počeli da prodaju svoje vlasničke hartije. Nikei, indeks akcija na tokijskoj berzi, izgubio je u dva najkritičnija dana posle katastrofe 16 odsto svoje vrednosti. Potom je došlo do blagog oporavka tako da je zaključno sa. 21. martom pad Nikei indeksa iznosio ukupno (svega) 10 odsto. Slična je situacija bila na hongkonškoj berzi (gde su akcije zabeležile prosečan pad od oko tri odsto), kao i na berzama u Evropi. Na frankfurtskoj berzi je zabeležen pad od oko četiri odsto, na londonskoj dva, a pariskoj tri odsto. Japanska vlada je u pokušaju da umiri tržište i poslovne krugove, reagovala promptno, pa je u finansijska tržišta upumpala ukupno 244 milijarde dolara. Posebno je, razume se, pogođena elektronska industrija. Celokupni spisak komponenti čija je proizvodnja oštećena tek se polako formira. Soni je zaustavio ili drastično smanjio proizvodnju u osam svojih fabrika. Ovaj prekid će izazvati smanjenje proizvodnje LCD televizora, CD-ova, DVD-ova i još mnogo toga. Panasonik, Fuđifilm, Nikon i Kanon su takođe zaustavili proizvodnju u svojim fabrikama, što će direktno uticati na proizvodnju digitalnih kamera i objektiva za njih. Kanon je procenio da će neke od njegovih fabrika za proizvodnju mastila za štampače i objektiva biti van funkcije sledećih par nedelja, pa će pokušati da premesti bar deo proizvodnje u svoje fabrike koje se nalaze na drugim lokacijama. Sve u svemu, ekonomisti prognoziraju da će zemljotres i cunami dovesti do usporavanja rasta japanske ekonomije tokom jednog do dva tromesečja, ali da će posle toga uslediti brz oporavak zahvaljujući pre svega velikoj izgradnji, odnosno obnovi infrastrukture. Dakle, očekuje se da građevinska industrija iz katastrofe izvuče neku korist. Ipak, to neće moći da nadoknadi ukupni gubitak, pa se procenjuje da će u ovoj godini doći do usporavanje rasta japanskog bruto domaćeg proizvoda za pola procentnog poena. Ako je rečeno da neće biti recesije, to ne znači da će globalna ekonomija proći neoštećena. Lanci isporuke su pokidani i mnoge svetske kompanije (Volvo, recimo) žale se na desetodnevna kašnjenja u snabdevanju zbog toga što japanske luke niti primaju niti šalju robu. Takođe, oslabljena je ekonomska perspektiva nekih od kompanija koje se bave nuklearnom energetikom u Japanu. Akcije američkog privrednog giganta, DŽeneral elektrika, koji gradi nuklearne elektrane, pale su u jednom trenutku za više od šest odsto. Vrednost deonica Ekselona, najvećeg američkog vlasnika nuklearnih elektrana, pala je takođe za skoro tri odsto. Dve kompanije koje prodaju luksuznu robu, Tifani i Kouč, zatvorile su nekoliko svojih prodavnica u Japanu. Stručnjaci smatraju da nastala situacija pogoršava izglede za ekonomije niza azijskih zemalja, pre svega Kine, budući da je Japan najveći uvoznik kineskih proizvoda. „Kineski izvoz može biti znatno smanjen zbog prekida rada japanskih proizvođača elektronike i automobila”, ukazao je ekonomista Industrijske banke u Šangaju, Lu Čenvej i dodao da jačanje kineske valute juan može biti bitno usporeno. Prema prognozi Industrijske banke, juan će ove godine ojačati prema dolaru za 4-5 odsto, u poređenju s ranije prognoziranim rastom od šest odsto. U stvari, ono što je svetske analitičare i prognozere najviše obespokojavalo bila je neizvesnost oko sudbine nuklearke Fukušima. Nemački stručnjaci su, recimo, isticali da katastrofa u Japanu neće dovesti do nove svetske krize, ukoliko se izbegne širenje radijacije na Tokio. U protivnom, nesreća bi zaista mogla da poprimi planetarne dimenzije. Neki naučnici su, čak, glavnu opasnost videli u mogućnosti da događaji u Japanu izazovu „psihološki šok”, kao što se desilo u septembru 2008, posle u svetskim razmerama mnogo manje značajnog bankrota Liman bradersa. Kako sada stvari stoje, i za jedno i za drugo danas su mogućnosti mnogo manje nego pre nedelju dana. Ako je malo za optimizam, dovoljno je da podstakne nadu. Osiguranje plaća 35 milijardi Akcije najvećih svetskih  osiguravajućih kompanija bile su poslednjih dana pod snažnim pritiskom zbog bojazni investitora da će njihovo poslovanje biti poremećeno neočekivano velikim isplatama vezanim za razorni zemljotres u Japanu. Inicijalne procene govore da će pomenuta prirodna katastrofa osiguravajuću industriju koštati najmanje 35 milijardi dolara što, prema mišljenju analitičara, može dovesti do rasta cena ovih usluga. Primera radi, tokom nedavne trgovačke sesije u Frankfurtu, reosiguravajući gigant Minhen Re je oslabio za 3,4 odsto, dok je Alianc izgubio na vrednosti 2,9 odsto. Slična kretanja su zabeležena i na ostalim evropskim tržištima. Minhen Re, koja je najveća svetska reosiguravajuća kuća, da bi sprečila pad svoji akcija, izdala je saopštenje da nuklearna nezgoda u japanskoj atomskoj elektrani Fukušima neće značajnije uticati na njihovu industriju s obzirom na to da osiguranje imovine ne uključuje štete od nuklearnih zagađenja, naglašavajući da njihova grupacija nije značajnije izložena na japanskom tržištu. Libijska nafta sve manje teče Još pre početka međunarodne intervencije, libijski izvoz nafte je zaustavljen zbog borbi pobunjenika i vladinih snaga u toj zemlji i, kako je ocenila Međunarodna agencija za energiju (IEA), mogli bi da prođu meseci pre nego što se libijska nafta nađe na svetskom tržištu. Agencija, čije su članice vodeći svetski potrošači nafte, ocenjuje i da je proizvodnja nafte u Libiji znatno usporila pošto su nemiri i borbe naterali međunarodne kompanije da zaustave poslovanje. Prve vesti o borbama u Libiji podigle su sredinom marta cenu barela nafte na NJujorškoj berzi na gotovo 107 dolara, da bi se cena ubrzo neznatno spustila. Libija ima najveće utvrđene rezerve nafte u Africi i dnevno je proizvodila oko 1,6 miliona barela a najviše je izvozila u Evropu. Do početka izbirajnja sukoba, prema podacima ministarstva za naftu Libije, proizvodila se samo trećina uobičajene količine nafte.  Pošto je libijska kriza uveliko eskalirala, ostale članice 12-člane Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK), a posebno Saudijska Arabija, povećavaju proizvodnju kako bi nadomestili manjak libijske nafte. U naftnom kartelu čak razmišljaju i o povećanju proizvodnih kvota na junskom skupu OPEK-a, a kako bi se smirile rastuće cene. Libija oko 80 procenata nafte izvozi na evropsko tržište, a libijska nafta učestuje sa 8,5 procenata u ukupnoj potrošnji Evrope, pa ukoliko kriza u toj zemlji potraje evropske zemlje moraće da se okrenu prema drugim naftnim izvorima kako bi nadomestile taj procenat. Stručnjaci smatraju da na skok cena nafte na svetskim berzama, međutim, ne utiče toliko plasman libijske nafte na svetsko tržište već je poskupljenje posledica špekulativnih poslova. Libija 15. proizvođač nafte u svetu sa ukupnom proizvodnjom od dva procenta svetskih potreba. Iz Libije najviše nafte uvozi Italija oko 32 odsto, Nemačka 14 odsto, Francuska oko 10 odsto, Španija devet odsto. Inače, globalni ulagači su nakon katastrofe u Japanu izgubili želju za riskantnijim investicijama. Japan učestvuje u globalnoj tražnji nafte sa oko pet odsto i treći je po veličini svetski potrošač te sirovine. „Do daljeg pada cene nafte verovatno neće doći zbog i dalje nesigurne situacije na Bliskom istoku i očekivanog rasta tražnje u Japanu radi proizvodnje električne energije”, kaže se u izveštaju nemačke Komercbanke. Borbe u Libiji imaju negativne posledice po srpsku privredu koja je privremeno izgubila značajno tržište, naročito za građevinsku i farmaceutsku industriju. Srbija je uvozila naftu iz Libije, a Libijcima najviše izvozila lekove, ali su angažovani bili i građevinski radnici, čiji svi poslovi sada stoje. Dani besa i očaja Đorđe Pavićević Poslednjih meseci svet je dobio nove moralne heroje. To je skup živopisnih likova. Australijski „haker“ je uspeo da uznemiri i kompromituje politiku i političare najveće sile sveta. Francuski fudbaler, glumac i „filozof“ je pozvao građane da 7. decembra 2010. podignu svoj novac iz banaka i tako izvedu svetsku revoluciju. Ulični prodavac iz Tunisa se javno spalio nakon što mu je oduzeta roba, a nadležni službenici su na ponižavajući način ignorisali njegove žalbe. Nakon toga su usledili „dani besa“ protiv korumpiranih vlada. Radnik Gugla, Egipćanin, otvorio je stranicu na Fejsbuku i pozvao građane da se priključe protestima protiv Mubaraka. Bivši direktor Međunarodne agencije za nuklearnu energiju i dobitnik Nobelove nagrade za mir stao je na čelo tog protesta. Oni su heroji nezadovoljnih anonimnih hakera, blogera, aktivista, Tunišana, Egipćana itd. Šta je izazvalo nezadovoljstvo, mogli bismo ga nazvati politizacijom besa i očaja? U nizu tekstova objavljenih pred kraj života britanska profesorka međunarodne političke ekonomije Suzan Strejndž je analizirala globalne promene koje su se dogodile krajem dvadesetog veka. Poslednji tekst, posthumno objavljen, autorka je nazvala „Vestfalični sistem“ Ova igra reči ukazuje na probleme koje u međunarodnim odnosima proizvodi simbioza sistema suverenih država (vestfalski sistem) i kapitalističke ekonomije. Tekst je značajan jer najavljuje političku agendu sa kojom se svet danas suočava. NJena analiza ukazuje da postoje tri osnovne manjkavosti „vestfaličnog“ sistema. Prva je da je kapitalistička ekonomija nadišla teritorije država i da postoji nedostatak kontrole međunarodnih finansijskih tokova koji može odvesti do globalne finansijske krize i ekonomskog kolapsa. Druga manjkavost se sastoji u nesposobnosti sistema suverenih država da se bore sa narastajućim ekološkim problemima: ovakav sistem ohrabruje nejednako razvijene države da se ponašaju sebično i ne razmišljaju dugoročno. Treću manjkavost ona naziva dvostruki neuspeh humanitarizma i odnosi se na dvostruki porast nejednakosti: između država i između građana unutar država. Bogatstvo se kreće od slabih ka jakim državama i od samih država ka nedržavnim akterima, međunarodnim poslovnim elitama, slabeći sposobnosti država da obavljaju socijalnu funkciju. Ironija je da je autorka dugo predavala na univerzitetu koji je zbog profitiranja na sprezi politike i ekonomije danas na stubu srama, Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku. Razlog je dodela sumnjivog doktorata Saifu al-Islamu Gadafiju i primanje višemilionskih donacija od porodice Gadafi. U središtu skandala su članovi Centra za globalno upravljanje Dejvid Held i Daniel Arčibugi. Kakve to veze ima sa Asanžom, Kantonom, Buazizijem, El Baradeijem i ostalim opisanim otpadnicima? Čini se da su se oni, na različite načine, borili protiv uzurpacije društvenog prostora koji je zauzet od strane spregnutih političkih i ekonomskih elita. Pokušali su da izađu iz začaranog kruga sveta bez stvarnog izbora, u nekim slučajevima uz najvišu cenu. Domet njihovog delovanja nije veliki, ali nije ni mali. „Stare demokratije“ stoga nisu rado gledale nekontrolisano „događanje demokratije“ na društvenim mrežama ili na severu Afrike, niti su se olako odricale diktatora-saveznika i kontrole resursa koje im je prijateljstvo sa njima omogućavalo. Zbog toga je sudbina projekata koji su pokrenuli i danas neizvesna. U Tunisu i Egiptu, neki drugi politički i vojni preduzetnici su preuzeli sprovođenje postrevolucionarne tranzicije koja nekima više liči na kontrarevoluciju. U nekim drugim državama, u kojima je došlo do pobune, kao u Libiji ili Bahreinu, ovakvi projekti nisu zaživeli i došlo je do unutrašnjih sukoba i spoljnjeg vojnog uplitanja. U Saudijskoj Arabiji, kralj je izdvojio 35 milijardi dolara za socijalne programe da predupredi političke nemire. Svet se ubrzano menja u poslednjih nekoliko godina, a gde smo tu mi? Izgleda da su građani u Srbiji srećni što se središte svetskih zbivanja udaljilo i što više nisu na vetrometini. Usput, selektivno izražavaju solidarnost sa onima koji su to „zaslužili“, kao Japanci, ili onima koji su u sličnoj poziciji, kao Libijci, a iz prikrajka uživaju u opadanju moći „imperije“. Važno je da su potresi i erupcije daleko od nas. Ipak ima i onih koji nas drže budnim, poput komentatora Politike, vreme do sticanja boljih međunarodnih okolnosti trebalo bi iskoristiti za identitetske politike, kako bi „iz faze kontrakcije ponovo prešli u fazu širenja“. Do tada će svetske brige biti tuđe brige. Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Ne brinem za posao, brinem za prijatelje Posle prvog TV šoka od monstruoznog talasa koji ruši sve što je ljudska ruka stvorila i od te iste ruke koja, beživotna, viri ispod naslaga betona, na drugom kraju planete se oštrio plajvaz: koliko će nas koštati ova japanska tragedija? Sa prvim bombama „Odisejeve zore“ na Libiju i odmah posle proročke izjave libijskog lidera Maomera el Gadafija da će to biti „dugi rat“, cena nafte skočila je na skoro 103 dolara za barel. Libijska produkcija nafte je gotovo zaustavljena, javljaju agencije širom Zemljinog šara. I opet se pitaju: Koliko će nas sve to u Libiji koštati, a koliko ćemo zaraditi? Razume se da svi svetski mediji s velikom pažnjom, saučešćem i profesionalizmom učestvuju u pomoći koja iz svih krajeva i malog i velikog sveta stiže Japanu. Međutim, pošto je iz atomske centrale u Fukušimi stigla dobra vest da je pregrevanje reaktora zaustavljeno, sedma sila se posvetila računanju koliko bi eventualni kolaps japanske privrede i ekonomije uticao na globalnu privredu, finansije i monetarni poredak, međunarodnu trgovinu i proizvodnju u kojima Japan ima jednu od naslovnih uloga. Najavljena je i ozbiljnija kontrola stepena radioaktivnosti japanskih namirnica u zemljama koje ih uvoze. Tofu sir i suši, šta god bilo, neće biti više tako popularni proizvodi na zapadnom delu planete. Svetska banka je, pre neki dan, saopštila kako će Japanu biti potrebno možda pet godina da se ekonomski oporavi od katastrofalnog zemljotresa i cunamija koji su naneli štetu od 235 milijardi dolara. Veliki nemački proizvođač luksuznih automobila BMW počeo je da razmatra posledice katastrofe na dalji rad snabdevača auto-delovima, a južnokorejske kompanije najavljuju skok cena japanskih memorijskih čipova za 20 odsto zbog zastoja u proizvodnji. Tajvanski izvoznici automobila sigurni su da će od sledećeg meseca ostati bez japanskih auto-delova. Jer, kako prenose agencije, na japanskom severoistoku, epicentru katastrofe, nalaze se luke, čeličane, rafinerije nafte, nuklearne elektrane i fabrike auto-delova i elektronskih komponenti. Mnogi od ovih pogona su oštećeni a nestašice struje u celoj zemlji teško su pogodile proizvodnju automobila i elektronike. Kakav eho bliskoistočnih i dalekoistočnih kataklizmi (onih izazvanih ljudskim, ali i onih drugih izazvanih prirodnim faktorom), ovih dana stiže u Srbiju? Računamo li mi više no što ljudski saosećamo sa žrtvama cunamija, bombardovanja i građanskog rata? Bez čega ćemo, na kraju, pre ostati, bez ajpoda, omiljenog modela „soni-erikson“ telefona, sušija ... ili „bez ono malo duše“? Hoće li turističke agencije potpuno izbrisati Bliski istok sa spiska svojih destinacija? Kao da smo konačno čuli onaj lapsus (ili vapaj?) srpskog patrijarha Pavla: „Budimo ljudi iako smo Srbi!“, ovih dana pokazujemo da jesmo deo planete. Od Subotice do Vranja. O tome za NIN govori profesorka dr Dragana Mitrović, rukovodilac Centra za studije Azije i Dalekog istoka: „I naši građani pokazali su da ih se veoma tiče stradanje japanskog naroda i da su duboka zahvalnost i ljubav kategorije koje se ne obaziru na geografska rastojanja. Neki mediji su se, pak, zabrinuli da li će pomoć iz Japana nastaviti da stiže, što više razumemo kao zbunjenost i nesnalaženje u datim okolnostima.“ Vrlo brzo je srpsku sedmu silu postideo prvi sekretar japanske ambasade u Beogradu rekavši da će Japan nastaviti da pomaže Srbiji i da što se tiče ranije dogovorenih programa pomoći Japana Srbiji za sada nema promene! O privrednoj saradnji dveju zemalja u novonastalim uslovima, japanski prvi sekretar i nije imao šta da kaže jer, istini za volju, značajnijih poslova sa Japanom – nemamo. Premijer Naoto Kan je nedavno Borisu Tadiću najavio da njegova vlada hoće da kreditira čišćenje Termoelektrane „Nikola Tesla“ (TENT), a onda su se dogodili zemljotres, cunami i požari u reaktorima atomske centrale u Fukušimi... I opet je iz japanske ambasade u Beogradu stigla vest da će „Japan nastaviti realizaciju programa pomoći za Srbiju uključujući i kredit od oko 250 miliona evra za TENT.“ Dragan Milenković, predsednik Društva srpsko-japanskog prijateljstva, za NIN kaže: „Osetićemo japansku krizu kada i ako presuše donacije iz Japana. DŽajka (Japan International Cooperation Agency – JICA), vladina je institucija koja daje pomoć. DŽajka ima i svoje predstavništvo u Beogradu, u Palati „Ušće“, oni su naši najveći donatori. Ekonomska i privredna razmena sa Japanom je loša i to se videlo prilikom nedavne posete Borisa Tadića Japanu. Najavljena su pre ove tragedije japanska ulaganja u Kolubaru, ali to nisu veliki poslovi. Velike i ozbiljne poslove sa Japanom mi nemamo. Naša razmena sa Japanom je i više nego minimalna, od turizma do kompjutera. DŽajka u Beogradu, zasad, nastavlja sve aktivnosti, ali ni sami ne mogu da predvide posledice svih događaja. Sumnjam da je izvodljivo da istovremeno ovde stoji žiro-račun za pomoć Japanu na koji mi uplaćujemo novac i da oni s druge strane daju velike donacije, kao pomoć Srbiji. Međutim, uveren sam da od donacija koje su u procesu realizacije, kao što je slučaj sa donacijom za Gerontološki centar u Pančevu, Japan neće odustati.“ Valja ovde podsetiti da su Japanci poslednjih godina nesebično, novcem svojih poreskih obveznika, pomagali građane Srbije, što se kaže - i kapom i šakom. U stvari, za poslednjih desetak godina Japan je Srbiji ovim i onim donacijama poklonio oko 210 miliona evra, a među najvećim donacijama su 17 miliona evra GSP-u „Beograd (94 autobusa na ulicama glavnog grada), 16 miliona evra JKP-u „Beogradski vodovod i kanalizacija“, 5,8 miliona evra zdravstvenim ustanovama u Srbiji (mamografi)... E, a onda su se novinari upitali ko će da servisira one autobuse, jer je i „servis u stvari deo donacije“. A nije. Japanske autobuse servisiraju naši majstori u našim pogonima. Kada je donacija svojevremeno stigla, pedantni Japanci su poslali i jedan paket rezervnih delova. Ali, to je bilo sve. I mi smo se, ovde, kao i svet, zabrinuli za japanske auto-delove. Jer „japanaca-četvorotočkaša“ ima po srpskim ulicama i autoputevima – onoliko. Slobodan Jovičić, vlasnik firme „Nacionalauto“, zvaničnog zastupnika 16 fabrika koje proizvode komponente za japanske automobile, dakle direktnog uvoznika auto-delova iz Japana, kaže za NIN, da po sadašnjim informacijama koje ima od Japanaca – očekuje da će manje-više (uz eventualna kašnjenja od desetak, petnaest dana), sve funkcionisati kao dosad: „Situacija se normalizuje, radimo sa velikim korporacijama, tj. njihovim fabrikama koje, koliko znam, nisu oštećene, to su dobavljači „Tojote“, „Micubišija“, „Nisana“, „Honde“ za prvu gradnju... Ne očekujem veće probleme. Ali to u ovom trenutku i nije važno. Stekao sam prijatelje među njima, nisu mi samo poslovni partneri. Sada im je i lepa reč jako važna. Ali, oni ništa ne prepuštaju slučaju. Znajući koliko su vredni i pedantni, koliko vode računa o kvalitetu svoje robe, siguran sam u svoje poslovne partnere, ne brinem za posao. Ali, brinem za prijatelje.“ NIN je već pisao o mogućoj nestašici nafte u Srbiji i divljanju cena naftnih derivata, jer je NIS najveći uvoznik libijskog crnog zlata. Međutim, s DŽamahirijom počasnog srpskog doktora nauka (Privatni univerzitet Megatrend u Beogradu dodelio je Gadafiju počasni doktorat 2007. godine, prim. n) danas imamo privredne odnose koji su daleko od onih koje je Titova Jugoslavija imala s Libijom. Praktično, u poređenju s nekadašnjim vremenima, nemamo ih uopšte. Ali bilo je najava o vojnotehničkoj, poljoprivrednoj saradnji i saradnji u građevinarstvu... Zasad, ostaje na „najavama“. Bliskoistočni revolucionarni talas zasad nas zapljuskuje samo kao pretprolećno biranje „first minute“ destinacija za odmor. Muamer Zukorlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, nije uspeo da zaplaši ni srpsku vlast a ni građane Srbije da bi se „veliki zulum“ iz Egipta i Tunisa mogao preseliti u Beograd i Novi Pazar. I da bismo, u velikoj istočnoj pometnji, umesto urmi ubuduće mogli da pazarimo i malo islamske ideologije. Dr Dragana Mitrović zaključuje: „Nesumnjiva je svest o velikoj međuzavisnosti mnogih aspekata našeg života i vezanosti građana Srbije (ili bilo koje države sveta) i sa najudaljenijim krajevima i zemljama – bilo kroz lične kontakte i brigu za svako jedinstveno ljudsko biće za koje smo vezani, do kulturnih, obrazovnih, trgovinskih, finansijskih i drugih veza - koje su višestruko utkane u naš svakodnevni život i koje čine da sve ono što se dešava u Japanu, ili na nekom drugom kutku Zemlje, bude veoma lično i veoma važno za svakoga od nas.“ Jer, planeta je isuviše mala.