Glavinjanje u mraku

Ako je ime zaista znak, kako kaže latinska izreka, onda je Srđan Srećković pravi - srećković. Ne samo što je 2008. bez vidljivog razloga postavljen za ministra za dijasporu (ako izuzmemo to što je na osnovu koalicionog dogovora u vladi Mirka Cvetkovića trebalo naći mesta i za nekog iz Srpskog pokreta obnove); i što je ostao u renoviranoj vladi iako ga se lider stranke Vuk Drašković u međuvremenu takoreći odrekao preko novina, nego je - uprkos najkrupnijem spoljnopolitičkom gafu jednog srpskog ministra od ne baš tako davne brljotine Vuka Jeremića oko (ne)prisustva predstavnika Srbije uručenju Nobelove nagrade za mir - još i nagrađen proširenjem resora, pa je sada ministar vera i dijaspore. Istini za volju, gaf nije samo Srećkovićev. Jer, ono što je on u februaru izjavio - i što je pokrenulo sled događaja posle kojih su iznova produbljene sumnje da Srbija ima iole konsekventnu i jasno definisanu spoljnu politiku - vlada je prethodno već usvojila kao svoj zvanični stav. Da se nije oglasio intervjuom u kome je konstatovao kako je legitimno da Srbija u perspektivi traži status konstitutivnog naroda za Srbe u Hrvatskoj i Crnoj Gori, Srećković bi, može biti, još neko vreme proveo u zavetrini u kojoj, kao i neke druge kolege u vladi, obitava od početka njenog mandata. Ovako je iz pogrešnih razloga skrenuo pažnju na sebe, ali još više na dokument pod nazivom Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu, koji je Cvetkovićev kabinet - a da je to tada malo ko primetio - usvojio još 21. januara. U tom dokumentu je, stajalo kako Srbija “treba da kao cilj (…) postavi priznanje političke konstitutivnosti srpskom narodu u Crnoj Gori”; te da bi “konstitutivnost trebalo da bude ponovo uspostavljena za srpski narod u Republici Hrvatskoj i za srpski narod u Crnoj Gori”. Što je, naravno, zajedno sa Srećkovićevim istupom u štampi, s posebnim interesovanjem dočekano u Zagrebu i Podgorici. Mada su domoljubno nastrojeni komentatori u glavnom gradu Hrvatske ideju o konstitutivnom statusu Srba proglasili još jednim dokazom podlih namera Beograda, zvanično oglašavanje hrvatske vlade je izostalo, verovatno i zahvaljujući brzom reagovanju njenog potpredsednika Slobodana Uzelca iz Samostalne demokratske srpske stranke. A on je u izjavi za jedne novosadske novine staloženo objasnio da su se vremena promenila, da današnja Hrvatska nije više ni ona iz Titovog doba ni ona Tuđmanova, te da bi za sve zainteresovane bilo bolje da preostalim hrvatskim Srbima Beograd ne pokušava da “pomaže” ne pitajući ih prethodno za mišljenje. Podgorica, međutim, nije mogla ili nije htela da vežba uzdržanost, pa je podigla priličnu galamu. Srpskom ambasadoru Zoranu Lutovcu je uručen oštar protest, uz ocenu da strategija predstavlja “direktno mešanje” u unutrašnje stvari Crne Gore. Tako sa zakašnjenjem - i od drugih saznavši šta je zapravo usvojila, srpska vlada je, isto onako tiho kao što je strategiju usvojila, 3. marta iz nje i izbacila sporne delove. Javnost je o tome obaveštena sa skoro desetodnevnim odlaganjem - prekasno da bi Srećković izbegao osudu Draškovića, koji je u međuvremenu izjavio kako ministar takav tekst strategije, “na tragu miloševićevske politike, (…) nije smeo predložiti vladi, potpuno zaobilazeći i svoju stranku i njega kao lidera”. To što je srpska vlada brže-bolje podvila rep nekima u Crnoj Gori ipak nije bilo dovoljno, pa je i sam predsednik Boris Tadić prošle nedelje u Herceg Novom, gde je prisustvovao otvaranju konzulata Srbije, pred novinarima morao da se pravda i objašnjava kako Beograd nije mislio ništa loše. “Isključivo građani srpske nacionalnosti u Crnoj Gori imaju pravo da se bore za svoj ustavni položaj. Država Srbija nema pravo da se meša u unutrašnje stvari Crne Gore”, rekao je tada Tadić. I još: “Susedne države ne mogu da se mešaju u unutrašnja ustavna rešenja koja su vezana i direktno su u nadležnosti svake domicilne države.” Što bi, valja se nadati, trebalo da stavi tačku na čitavu ovu nepotrebnu i po Srbiju neprijatnu epizodu. Ali, ne pre nego što se postave neka pitanja, od kojih nije najmanje važno ovo: kako je uopšte Srećkovićevo ministarstvo moglo da istupi sa strategijom u kojoj se zagovara da Srbi u budućnosti dobiju status konstitutivnog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj, kad one u sopstvenim ustavima nisu definisane ni kao države matičnih naroda? Jer, u Osnovnim odredbama Ustava Crne Gore ona se određuje kao “građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde”, dok se u Temeljnim odredbama Ustava Hrvatske ova definiše kao “jedinstvena (…) i nedeljiva demokratska i socijalna država” u kojoj “vlast proizlazi iz naroda i pripada narodu kao zajednici slobodnih i ravnopravnih državljana”. “Moja prva pretpostavka je da uopšte nisu pročitali crnogorski ustav, niti videli kako je Crna Gora definisana”, kaže za NIN Milan Pajević, predsedavajući Međunarodnog savetodavnog odbora nevladine organizacije Centar za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond). “Mislim da je najveća pomoć pripadnicima srpske nacionalnosti da im se savetuje da budu lojalni građani države u kojoj žive. To bi trebalo da bude i univerzalna vrednost za koju se zalaže svaka vlada u Srbiji”, nastavlja Pajević. Ali, “važno je da se ne podstiču nerealna očekivanja kod pripadnika srpske nacionalnosti koji žive u drugim državama. Imali smo tako nešto osamdesetih i devedesetih i videli smo dokle nas je to dovelo.” Glavinjanje srpske državne politike u odnosima prema bivšim jugoslovenskim republikama, dabome, nije ništa novo. Dovoljno je setiti se odluke o proterivanju ambasadora Crne Gore i Makedonije nakon što su te dve zemlje oktobra 2008. priznale nezavisnost Kosova: nijedna druga država koja je to isto učinila nije bila izložena takvoj ritualnoj - i totalno nedelotvornoj - diplomatskoj odmazdi. Uostalom, i nerealno je očekivati da Srbija u odnosima prema susedima pokazuje više doslednosti nego što je ispoljava na opštem spoljnopolitičkom planu. “Jasnu spoljnopolitičku koncepciju ne vidimo. A ako i postoji, onda se jako dobro krije”, kaže za NIN Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka. Preširoko i preambiciozno postavljeni, a suštinski neutemeljeni koncepti poput onog Tadićevog o Evropskoj uniji, Rusiji, SAD i Kini kao “četiri stuba spoljne politike” - na čijem tragu je valjda Jeremić prošlog decembra i branio neodbranjivo, pozivajući se na značaj očuvanja dobrih veza s Pekingom - malu, siromašnu i (pomirimo se već jednom s tim) u globalnim okvirima prilično nevažnu zemlju kakva je Srbija izlaže dodatnim i savršeno nepotrebnim nevoljama. Kao da nam one već postojeće nisu dovoljne. “Način na koji se spoljna politika vodi u javnosti samo podstiče nedoumice i nepoverenje”, kaže Simić i dodaje: “Za Srbiju je mnogo da sedi i na dve stolice, a kamoli na četiri.” Pri tom, ne polazi nam za rukom da sledimo ni tu proklamovanu liniju spoljne politike kad je reč o zemljama za koje sami tvrdimo da nam je do dobrih odnosa sa njima posebno stalo. “Hoćemo u Evropu, ali pod našim uslovima… Hoćemo da unapredimo odnose sa Sjedinjenim Državama, a izostajemo sa skupa u Merilendu”, kaže Simić, misleći na ovonedeljni ekonomski samit SAD i zemalja zapadnog Balkana u Baltimoru. Na njemu Srbija ne učestvuje jer, kako je objasnio politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović, sa američkim organizatorima nije postignut kompromis oko forme učešća kosovske delegacije. Beograd se pri donošenju ovakve odluke pozvao na princip po kome bojkotuje sve skupove na kojima se Kosovo tretira kao suverena država, a delegaciju iz Prištine predvode političke figure poput, za Srbiju mnogostruko neprihvatljivog kosovskog premijera Hašima Tačija. Kako je konferencija u Baltimoru zamišljena i kao prilika za susrete poslovnih ljudi, pozivi za učešće bili su upućeni i biznismenima iz Srbije. Prema zvanično nepotvrđenim navodima domaće štampe, kada je postalo jasno da se u Merilendu neće pojaviti srpska državna delegacija, biznismenima je upućena preporuka da odustanu od puta; kada je Stefanoviću prošle sedmice postavljeno pitanje da li je to tačno, on je izbegao direktan odgovor, ali je rekao da mu je nezamislivo da bi poslovni ljudi hteli da učestvuju na skupu koji bojkotuje njihova država. Drugi smatraju da je to potpuno pogrešan stav. “Ne vidim smetnju da predstavnici privatnog biznisa učestvuju na skupu poput onog u Baltimoru. Štetan je svaki potez kojim sami sebe isključujemo iz nečega. Taj skup će se održati, samo nas neće biti - a to je u suprotnosti sa našim interesima”, kaže Pajević. “U svakom slučaju, neprihvatljivo je da se predstavnicima privatnog biznisa sugeriše gde da idu i šta da rade. S druge strane, ako predstavnici privatnog biznisa prihvataju takvu sugestiju, to onda pokazuje da to nije privatni biznis, već biznis umrežen s državom i političkim odlučiocima”, dodaje on. Osim što nije jasno definisana, spoljna politika Srbije nije ni dovoljno transparentna. Kao nekadašnji ambasador Srbije u Francuskoj, Simić je pozvan da sadašnje stanje uporedi sa onim od pre nekoliko godina. On kaže da je u prvim godinama postmiloševićevske ere - kada su na čelu ministarstva spoljnih poslova bili prvo Goran Svilanović, pa Drašković - o koncepciji spoljne politike postojala praktično stalna debata sa civilnim sektorom, te da je kroz takvu razmenu mišljenja ta politika fino podešavana, time bivajući i razumljiva stručnoj, a onda i široj javnosti. Nasuprot tome, danas o spoljnopolitičkim smernicama može samo da se nagađa iz ministrovog izlaganja na godišnjim ambasadorskim konferencijama, konstatuje Simić. “Neću da kažem da postoji monopol na pravo bavljenja spoljnopolitičkim temama, ali se javnosti na neki način osporava pravo da ima svoje mišljenje. Polazi se od toga da vlada zna šta radi”, kaže on. Ispostavlja se, ipak, da ni unutar vlasti ne misle svi da vlada, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova, zna šta radi. Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke, tako je u više javnih istupa doveo u pitanje smislenost održavanja ministarske konferencije Pokreta nesvrstanosti u Beogradu ovog septembra, a povodom obeležavanja 50. godišnjice njegovog osnivanja. Mićunović, koji je i predsednik skupštinskog Odbora za inostrane poslove, smatra neprimerenim da “slavimo jubileje pokreta koji je odavno odigrao svoju ulogu i više politički nema nikakav značaj”, i da je “nelogično da budemo domaćini konferenciji organizacije čiji nismo članovi, a samim tim ni pravi učesnici”. Naveo je Mićunović i niz drugih razloga zbog kojih je protiv održavanja ovog skupa, od kojih barem još dva zaslužuju da budu pomenuta. Jedan je njegova sumnja da se tetošenjem članica Pokreta može izvući neka korist po Srbiju kad je u pitanju odnos tih zemalja prema nezavisnosti Kosova: niti, kaže on, ima garancija da još neka od njih neće naknadno tu nezavisnost priznati, niti je to od nekog velikog značaja nakon što je Međunarodni sud pravde presudio kako je presudio, a Ujedinjene nacije usvojile rezoluciju koju su Srbija i Evropska unija zajednički podneli. Suštinski manje bitna, ali zanimljivija je jedna druga Mićunovićeva opaska povodom predstojećeg okupljanja nesvrstanih u Beogradu: ona da je “ponižavajuće da slavimo jubileje jedne organizacije koja nas je izbacila iz svojih redova”. Možda. Ali ako je iko naučio da živi uz konstantna poniženja - izazvana često i fatalno pogrešnim spoljnopolitičkim procenama šta nam kao državi valja reći i činiti - onda smo to mi ovde. A u poređenju s nekim drugim primerima, ovo s nesvrstanima nekako i ne deluje kao bogzna šta.