Uteha velikog broja

Imena su nebitna. Nije uopšte važno kako se zove general koji je nedavno prebegao, tačnije vratio se radikalima. Dovoljno je videti kako i šta priča u kameru. Monolog dostojan TV rijalitija. Buncanje o poslednjoj kapi krvi koju bi dao svome lideru. I onda vrhunac, da mu je od svega najmilija Srbija. Da bi za Srbiju život dao. Kakva ponuda. Nuditi ono što niko ne traži. Srbija bi danas mnogo bolje izgledala da je imala manje takvih obožavatelja. U svetu odraslih ljudi, ipak, generalov jezik je uvreda pameti. Javno tvrditi tako nešto, pozivati se na spekulaciju koja je i kao opšte mesto odavno izvan upotrebe, govori da general, ipak, računa na određenu kritičnu masu kojoj takav diskurs podiže emocije. Zvuči mi nešto poznato. Deja vu. Pre tačno tri decenije, na prvu godišnjice smrti Josipa Broza Tita, TV prenos svečanosti. Ređaju se govornici. Dolazi red i na Titovog ađutanta, slavnog generala. Pred auditorijem čitave Jugoslavije, general navodi činjenicu da iako je već prošla čitava godina od Titove smrti, nije bilo noći da ga nije sanjao. Na stranu fenomen da se svake noći sanja ista osoba. Na stranu odsustvo pitanja šta će da kažu normalni ljudi izvan ulizičkog transa. Kakva je to ljubav koja se profaniše takvom ispovešću? Ili je to, jednostavno, generalski tip vernosti? Uostalom, oportunizam svakome stoji na raspolaganju, sa tom razlikom što u nekim režimima masovnost upražnjavanja istog olakšava moralnu dilemu samim sindromom velikog broja. Isuviše nas je mnogo da bi nas bilo sramota. Vratimo se generalu kome je Srbija milija od svega. Svako normalan naježi se kad pomisli da je takav IQ jednom nešto odlučivao. Nešto mnogo važno. Gde su životi u pitanju. U ratu i miru komandovao stotinama podređenih. Naređivao i potpisivao. Iz dubine te pameti stizale su .... Da ne preterujemo? O kakvim dubinama govorimo? Samo plićine u kojima lebde girice misli. Međutim, taj IQ danas vuče neku penziju. Koliko je takvih? I nije, naravno, problem u njemu, već u sistemu koji ga je omogućio i stvorio. Koji je žestokom selekcijom proizvodio jedan mentalitet. Ne samo u vojsci, već po vertikali čitavog društva. Setimo se vremena kada se stvarao masters samoupravnog socijalizma. Setimo se onih učmalih vojnih odseka, socijalističkih saveza, i gradskih komiteta. Kakav nakot se tamo baškario. Koliko parazita je ostvarivalo pristojne egzistencije. Nije bilo ugrađivanja i reketa kao danas, jer je država osmislila čitave institucije u kojima su radili moralno–politički podobni, čija zanimanja je bilo nemoguće prevesti na bilo koji strani jezik. Pa, ipak, za one koji su bili drugačiji, koji se nisu pokoravali dresuri, koji nisu hteli da uzimaju učešća u tom cirkusu – jer šta je to ako ne cirkus kada matori ljudi izlaze na ulice, đuskaju i plješću Titovoj štafeti – ta vremena su bila bolja jer su postojale samo dve varijante: biti vernik tj. komunista, ili nevernik, tj., nepartijac. Strane sveta bile su jasno određene. Prostor nepartijaca je bio neuporedivo veći nego danas. A veća teritorija nudi više mogućnosti za egzistenciju. Danas, oni koji ne pripadaju nijednoj stranci osuđeni su na koridor. Podsećaju na sektu, tako udaljeni od trpezarijskog stola. Nekada je pitanje svih pitanja bilo da li si član partije, danas to isto pitanje glasi: kojoj stranci pripadaš? Naravno, u vreme socijalizma nepartijac nije mogao da računa na laku i blistavu karijeru. Međutim, u određenim profesijama, pre svega umetničkim, harizma nepartijca se mogla dobro naplatiti. Jer, biti protiv značilo je ući u igru. Zauzeti drugu stranu. Sasvim nešto treće predstavljao je nepartijac, koji bi sa gnušanjem odbio sudelovanje u komunističkom nadgornjavanju. Takav je bio potpuno marginalizovan. U svom okruženju ne pamtim da je neko bio član Saveza komunista. Ne mislim da takvih likova u praksi nije bilo, međutim, tu činjenicu su čuvali u dubokoj ilegali. Govorim o sedamdesetim godinama prošlog veka. To je vreme kada se u Savez komunista više ne ulazi zbog ideologije, zbog nekakve vere itd., već da bi se lakše savladale prepreke kod zapošljavanja, ili napredovanja. Ući u partiju značilo je blanko pripadati zajednici koja će po direktivi i krokodila proglasiti pticom, sa napomenom da ta ptica, ipak, veoma nisko leti. To su uglavnom bili oportunisti. Bilo ih je toliko mnogo da im nije bio neprijatno. Veliki broj je čudo jedno. I ne samo što im nije bio neprijatno, već nisu ni krili da su iz čistog interesa ušli u partiju. Taj čin doživljavali su kao vakcinu. Uostalom, setimo se obavezne klauzule u oglasima za zapošljavanje: kandidat mora da bude moralno–politički podoban. Pa sad, kako hoćete. Šta mu to znači, jasno je. Ni politika, ni moral. Već vežbe iz oportunizma i licemerja. I još nešto. Sedamdesetih godina prošlog veka bile su učestale afere iz oblasti privrednog kriminala. Da bi se nešto debelo proneverilo, trebalo je biti na visokom položaju, tamo gde se odlučuje. To je premisa broj jedan. Takva mesta zauzimali su isključivo članovi Saveza komunista. To je premisa broj dva. Dakle, zaključak je da su komunisti krali. Meni je bilo logično da se za promenu pokušalo sa nepartijcima. Možda bi se u tom slučaju manje kralo? Ako si bio svoj, ako nisi hteo da se učlaniš u Savez komunista, ne toliko zbog ideologije, prema kojoj si bio ravnodušan, već zbog ponižavajućeg imenitelja koji te gurao u kolo neosvešćenih, ravnodušnih poltrona i licemera svih sorti, onda je pred tobom bio težak put. Ali, i jedini put koji ima smisla. Put na kojem stasava ličnost. Niko danas među populacijom koju nazivamo običan svet ne veruje da bilo ko, bilo gde, bilo šta može postići ukoliko nema nekog iza sebe. Što u prevodu znači da nije član neke stranke. Nažalost, to jeste tako. Stranačka pripadnost važnija je od krvne grupe. Istovremeno, brojčano su zanemarljivi pojedinci koji isključivo kvalitetom, bez stranačke potpore, ostvaruju uspeh u smislu da se izbore za visoke javne funkcije. Kakav se format mora biti, kakav supermen, da bi se postigao vrhunski rezultat mimo stranačke strukture. Zato su vremena socijalizma u tom pogledu bila bolja, jer je neuporedivo više ljudi hodalo bez stranačke proteze. Komunisti se nisu mnogo mešali u dar i stručnost. I za kraj, opet, generali. Nedavno se podigla frka oko bosanskog generala, Srbina inače, navodno odgovornog za granatiranje kolone vojnika JNA u Sarajevu početkom rata, tačnije povod je majica sa njegovim likom koju je nosio jedan beogradski glumac. Istovremeno horovi pravednika ćute pred činjenicom da se majice sa likom jednog drugog generala, osumnjičenog za genocid u Srebrenici, prodaju usred Beograda. Sindrom velikog broja najbolja je zaštita. Ne mislim na broj odštampanih majica, već na broj pobijenih u Srebrenici.