Niko na Balkanu nema misiju

Albanski pisac Ismail Kadare, višegodišnji kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, nakon nedavnih tragičnih događaja na Kosovu, dopisništvu AFP-a u Prištini dao je izjavu kojom je oštro osudio svoje sunarodnike kvalifikujući njihovo paljenje srpskih crkava i manastira- varvarskim. U nesreći koja nije samo balkanska, glas savesti jednog tako velikog pisca, nije prošao nezapaženo. Zato smo ga zamolili da za čitaoce NIN-a pojasni svoj humanistički angažman. Primio nas je vrlo ljubazno u svom pariskom stanu i vrlo spontano i otvoreno govorio ne samo o nesreći Srba, nego i o drami svoga naroda.

Gospodine Kadare, kako su tragični događaji na Kosovu uticali na vas?

- Bili su to, bez sumnje, strašni i žalosni događaji i ništa ih ne može opravdati. Čim mi se kosovska štampa obratila, odmah sam bez dvoumljenja, dao svoje mišljenje i rekao da je to nešto što treba najoštrije osuditi. Prvu izjavu dao sam listu “Koha ditore”, iste večeri, zatim su me zvali albanski listovi iz Albanije i rekao sam isto da je paljenje kuća, crkava i manastira strašno i nešto što ne ide u prilog Albancima, nešto što je protiv njihovih interesa i protiv svih onih koji žive na Kosovu, i protiv interesa mira na Balkanu. Isto sam sutradan ponovio francuskoj i evropskoj štampi.

Kakav odjek su ovi događaji imali među humanističkom inteligencijom na Kosovu i u Albaniji?

- Ove sam događaje nazvao žalosnim, a jedina je, međutim, uteha, što su podvrgnuti opštoj osudi od strane Albanaca, to jest, osudi javnog mnjenja, štampe i zvaničnih organa na Kosovu, a naročito u Albaniji. To je bilo vrlo važno i to me je zaista malo utešilo, jer sam video da je vrlo retko na Balkanu da nešto odmah bude osuđeno. Znate dobro da Balkanci teško osuđuju sami sebe. Jednom rečju, ta brza osuda bila je vrlo dobar znak i početak duboke emancipacije. Nadam se da će i ostali pokazati dobru volju i istu emancipaciju. To je bila vrlo dobra poruka.

Moram da kažem, ne da bih vas provocirao, da je bilo samoosude sa srpske strane, čak i kasne osude onoga što se dešavalo na Kosovu pre pet godina, mnogo toga bi se bolje rešilo među ta dva naroda i na celom Balkanu. To je zasigurno jedan od razloga ovog nagomilanog nezadovoljstva koje apsolutno ne želim da pravdam, možda način da se to vidi na samokritičan način sa srpske strane, takođe. Nažalost, na Balkanu, ako tražite oprost, to se smatra znakom slabosti. Dok ja tvrdim da je to suprotno: ako osudite ono što ste vi počinili, to nije znak slabosti, nego obrnuto, to je znak veličine i snage. Jer na Balkanu, ponekad se hrabrost smatra kao kukavičluk, i obrnuto, kukavičluk kao hrabrost. Eto zašto smo mi daleko od Evrope. Reći ću vam detalj u vezi sa reagovanjem na Kosovu. Pozvao sam kosovskog premijera i pitao ga: “Gospodine, rekli ste da ćete osuditi ove događaje večeras, ali recite, kao čovek, duboko iskreno: Da li je ovo za osudu? Ili ćete to osuditi zato što ste prvi ministar i zvanično lice? Ili je to zaista strašno?” On mi je odgovorio: “To je zaista strašno.” Ta me je iskrenost poradovala i pomislio sam: pa to je ono što nama treba na Balkanu, to jest, ne samo davati deklaracije, nego treba saosećati; e odatle počinje ispravljanje nepravde. Suroi je prvi to osudio i ja sam svoju prvu izjavu dao njegovom listu.

Pročitala sam u “Mondu” da je srpska omladina počela da izlazi u kafane i da se miješa sa albanskom, da je to bila neka vrsta proleća, obnove kontakta iako je rano da se govori o prijateljstvu. Šta je izgubljeno ovim događajima?

- Očigledno je da je mnogo izgubljeno, pre svega, to je bilo protiv albanskih interesa, interesa svih ljudi na Kosovu. Na prvom mestu Albanci su na velikom gubitku, ali ne mislim da ima razloga da druga strana trlja ruke. Mnogo puta sam ponavljao u štampi, da, ako se nešto loše događa na Balkanu, svi su na gubitku. Ali, nažalost, balkanski narodi su ponekad ljubomorni, pa se raduju ako se dogodi nesreća njihovom susedu-protivniku i to je zaista žalosno i tužno. Ja sam uveren, da, ako se dogodi nekome zlo, zlo je za sve, i obrnuto, ako se nekome desi dobro, ono je dobro za sve. Jer, to veliko poluostrvo je kao velika kuća i tiče se svih nas, svi smo pomalo izgubljeni... To međutim nije shvaćeno.

Zašto smo izgubljeni?

- Pa, svi nešto gube. Na primer, u ovom slučaju Albanci su direktni gubitnici, ali ne mislim da su nešto Srbi dobili, naprotiv, to je pojačalo njihov nacionalizam, što nije nimalo dobro ni za srpski narod ni za Srbiju. Manifestacije nacionalista u Beogradu nisu ništa dobro donele, naprotiv, gubitak nije odmah vidljiv, ali na duže vreme, jeste. Ideja o koegzistenciji i približavanju naroda je izgubljena, ideja o pacifikaciji Balkana takođe. Evropska demokratska ideja je izgubljena, i na kraju, poznata ideja da se Balkanci ne mogu dogovoriti, nametnula se na ovaj ili onaj način, jer ta priča traje već deset godina.

Da li vi imate neko objašnjenje za te iznenadne eksplozije i da li imate ideju o njihovom porijeklu?

- Meni još nije jasno, da li je to bilo organizovano ili ne. Neki kažu da je to bilo organizovano, a neki da je to bilo spontano. Mislim da je to i spontano i organizovano, jer je nekome to koristilo, ali kome? Nadajmo se da će tamo tajna policija naći krivce. Ipak, činjenica da ima neke koincidencije između spontanosti i organizovanosti, znači da je u pitanju oboje. (Deca sa devet-deset godina koja su videla zapaljene kuće, ubijene ljude za vreme rata, nisu to zaboravila. NJima je lako danas manipulisati.) Postoje dva razloga, jedan je neposredan, a drugi dubok, onaj koji potiče iz dubine vekova. A neposredan razlog, dakle, jeste taj neodređeni status Kosova, nedostatak jasnog stava famozne rezolucije UN, jednom rečju - to je paradoksalna situacija. S jedne strane, na Kosovu postoji čitav jedan albanski narod, sa Srbima koji tu žive zajedno, a s druge, jedna rezolucija koja može da se tumači po želji. Za Albance rezolucija znači nezavisnost, a za Srbiju i Crnu Goru, rezolucija znači povratak Kosova Srbiji. Pre svega, treba biti realista i ne zamišljati, da posle svega što se dogodilo, da se jedan narod od dva miliona može pripojiti jednoj zemlji. Ne treba o tome sanjati, to je nemoguće. Treba gledati stvarnost onakvu kakva je i reći zbogom sličnim idejama, kao mi ćemo povratiti Kosovo. To je nemoguće. Nemoguće je isto tako zamisliti Kosovo bez Albanaca što je bilo Miloševićevo ludilo. Nemoguće je, takođe, zamisliti Kosovo bez Srba. Treba naći ideju o zajedničkom životu. Još uvek hoću da verujem u tu ideju. Svi kažu: ranije su živeli zajedno, ali sada je to nemoguće. Ali, ja još uvek ne verujem da je to nemoguće. Mislim da je moguće, jer odavno ponavljam ideju da su Balkanci do sada pokazivali samo rđavu stranu svoga lica, i da još nisu uspeli da pokažu dobru stranu svoga lica. Još uvek imam izesnu nadu. Znate, kada sam među Balkancima, ja sam vrlo kritičan i prema mojoj zemlji, i prema drugima, ali kad sam van Balkana, ja branim sve Balkance. Ne treba preterivati sa zlom na Balkanu. Ne treba reći poslednju reč. Još uvek se može naći rešenje. Za mene je normalno Kosovo onakvo kakvo je, sa Albancima, njihovim kućama, obrazovanjem, kulturnom baštinom, i sa Srbima koji su tu i onih koji treba da se vrate svojim kućama, svojim imanjima, svojim crkvama i manastirima. To je normalno Kosovo, humanije, sigurnije, bezbednije. Dok bi neko drugo Kosovo bilo uvek pomalo sumnjivo. Multietničko Kosovo je mnogo sigurnije i možda zaštićenije, nego da je etničko. Eto zbog čega hoću još uvek da verujem u multietničnost Kosova.

Nedavno je organizovano veče na Sorboni gdje su prikazani snimci zapaljenih crkava, manastira i kuća.

- Odluka vlade sutradan po događajima da se sve uništeno izgradi, jeste takoreći traženje oproštaja. I to su svi odobrili, niko se nije protivio. Ta poruka je snažna. Osudio sam te činove kao varvarske. To je nešto neoprostivo. To su osudile i sve strukture vlasti.

Kao poznati pisac kojega veoma poštuju vaši sunarodnici, imate li neku ideju kako može da se riješi taj problem, nešto što bi vodilo pomirenju?

- Ja ne verujem u fatalnost istorije Balkana. Ne može se reći da su Srbi i Albanci neizbežno osuđeni da budu protivnici. Protiv toga sam. Treba imati hrabrosti i objasniti stvari pošteno i jasno. Smatram da je istorija između Srba i Albanaca hronika jednog dugog, viševekovnog revanšizma koji traje. Istorijski, bitka na Kosovu bila je poslednji zajednički akt dva naroda. Vi znate da su u toj bici, kao saveznici, učestvovali i Albanci. To je bio poslednji čin prijateljstva između Srba i Albanaca. Posle toga postojao je jedan dugi period albanske arogancije na Balkanu i u Srbiji zbog privilegija koje su imali od Otomanskog carstva. To je prvo otkrila albanska literatura: među njima je bilo vojskovođa, guvernera, vezira, paša okrutnih kao što su bile i sve paše i guverneri u srednjem veku. Ta albanska arogancija teško je padala svim narodima, a posebno Slovenima i Grcima. Ponekad je ta dominantna i arogantna albanska pozicija smatrana kao albanska poluokupacija, i ako je to bila otomanska okupacija, u kojoj su, na našu nesreću, učestvovali i Albanci. Zato mislim da je to ono što je dugo stvaralo osećaj gorčine, neprijateljstva ili ljutnje između ta dva naroda. To bi bio začetak nevidljivog revanša, jer je dugo trajalo, skoro četiri veka, i sve je tinjalo kao oganj pod pepelom. I kada je Kosovo pripojeno Jugoslaviji to je bio trenutak za onu drugu stranu koja je pomislila da je revanš na njenoj strani: osvetićemo se, sada je naš red. Taj transfer antiotomanske mržnje na Albance je fatalan za odnose oba ta naroda. Albanska arogancija se širila po celom Balkanskom poluostrvu i to dugo, četiri veka, ali je revanš pao na mali deo Albanaca. I eto zašto je bio tako žestok. To je istorija. Zatim, ovih poslednjih pet godina, kada je Kosovo postalo slobodno, izuzeto od Srbije, Albanci su pomislili: sad je na nas red da se osvetimo, i napali su na Srbe sa Kosova. To je istorija osveta i to je žalosno. Svaka osveta je uvek kukavičluk, svaki revanš nije herojstvo, nikada, to je kukavičluk, ponavljam: revanš je kukavičluk! Treba da se Balkanci odreknu toga, to je srce problema. Kada bismo mogli zajednički da se oslobodimo revanša, Balkanci bi u tom slučaju počeli da se menjaju.

Da li se sada uopšte može uspostaviti zajednički život?

- U međunarodnim strukturama mi smo taj deo Balkana nazvali zapadnim Balkanom (Bosnu, Crnu Goru, Kosovo, Makedoniju, Albaniju). U toj celini najveći narodi su Srbi i Albanci, pa zato od njihovih odnosa zavisi mir. Treba da budu svesni toga, da budu odgovorni za to stanje i da se međunarodna zajednica upozna sa tom idejom, u tom delu Balkana ima više naroda, ali mir zavisi od ova dva naroda, ako se odluče da se pomire. Najvažnija stvar je da oni to shvate, jer ako ta dva naroda prenesu Bliski istok na Balkan (Palestina i Izrael) biće prokleti i kažnjeni i, ukoliko pokušaju da prenesu jedan bliskoistočnjački sukob na Balkan, to Evropa neće dozvoliti, na nama je da to ne uradimo, jer bismo bili krivi i gubitnici. Zato treba shvatiti da u istoriji sveta ima malo naroda sa misijom. Na Balkanu nijedan narod nije misionarski. Balkanci treba da se odreknu te ludosti. Daću vam jedan groteskni primer: Albanija je verovala da je nosilac misije marksizma i lenjinizma na planeti. To je bila ludost! Svi Albanci se toga stide. Albanija je bila demaskirana u toj misiji. Isto se dešava u Srbiji, Grčkoj i Makedoniji, i ispali su svi smešni na isti način... Nema na Balkanu misionarskih naroda, sa tim je završeno! Balkan ne podnosi narode sa misijom, sa tim čudima je svršeno. Ali mogu postojati strukture koje nose privremeno neku misiju. U tom slučaju odnosi srpskog i albanskog naroda imaju misiju pomirenja. Ta misija ne pripada više jednom ni drugom narodu, i oni bi mogli da uspeju da žive u miru. Ako bi to uspeli, ti narodi bi imali čime da se ponose, a trebalo bi da se stide ako ne uspeju. Zato treba da imaju jednu drugu političku kulturu koja se odriče idiotske megalomanije, da prihvate onog drugog, da ne sanjaju da je jedan div, a onaj drugi patuljak, na Balkanu to nije istina, narodi su gotovo isti. Ni Srbi ne mogu istrebiti Albance ni Albanci ne mogu istrebiti Srbe. Treba se odreći tog ludila, idiotskog sna. Na kraju, ako ste značajan narod, i volite da budete značajni, treba delovati na odgovoran i značajan način, ali da bi se delovalo na odgovoran način, treba razmišljati pametno, a ne neodgovorno.

U jednom prethodnom intervjuu, prije rata na Kosovu, rekli ste mi: “Ja sam spreman da vodim dijalog sa svima. LJudi bi trebalo da budu iskreni i da počnu sa tim, inače, ostalo je komedija i hipokrizija. Ubijeđen sam da će jednoga dana neko preduzeti inicijativu da oslobodi te narode od demona, da oslobodi običnog čovjeka koji ne shvata šta se događa i zašto se događa, ali koji je spreman da se bije i ostavi taj jedinstveni život za gluposti koje mu je nametnuo neko odozgo...” Da li ste i danas spremni za taj dijalog?

- Zahvaljujem što ste me na to podsetili. Ako sam tako mislio pre oružanog sukoba na Kosovu, podrazumeva se da je danas to još intenzivnije izraženo. U to vreme napisao sam knjigu “Tri posmrtne pesme za Kosovo” koja je prevedena na mnoge jezike od Amerike do Japana, osim u bivšoj Jugoslaviji. Objavljena je i u Zagrebu. To je zapravo poruka o kojoj i sada govorim. Siguran sam, ako bi srpski ili crnogorski čitalac pročitao ovu knjigu, da bi bio iznenađen njenom porukom prijateljstva, uprkos tome što je objavljena u jeku rata, i uprkos balkanskim dezinformacijama. To bi bile moje ideje za Balkan i za prijateljstvo balkanskih naroda

.# Branka Bogavac