Čekajući ciklone

Dok nije postojao Beogradski festival igre, savremeni ples je u Srbiji bio deo teške alternative. Pojavom ovog festivala i šira publika je dobila priliku da vidi dela nekih od najznačajnijih i najinovativnijih koreografa sveta i iz prve ruke se uveri koliko je daleko otišla ova oblast umetnosti. Ove godine, od 3. do 18. aprila, izbor predstava nije toliko alternativan koliko bi voleli ljubitelji malo žešćeg koreografskog izraza, ali tu su neki od velikana plesne scene, poput Jiržija Kilijana i Vilijama Forsajta. Kilijan je svojom fuzijom strogih baletskih tehnika i slobode savremenog plesa uticao na čitave generacije mladih koreografa, a predstavom Bogovi i psi on se praktično oprašta od scene. Vilijam Forsajt je slavu stekao širenjem granica baleta dekonstruišući njegovu klasičnu osnovu, a beogradskoj publici će se predstaviti rekonstrukcijom svog remek-dela Artifakt, čija je premijera bila 1984. godine. Upravo je Artifakt delo koje na veoma ubedljiv način pokazuje kakve su mogućnosti savremenog plesa. Forsajt je Artifakt napravio pod uticajem složenog modela pokreta plesnog teoretičara Rudolfa fon Labana, po kojem se telo posmatra u odnosu na 27 tačaka koje markiraju zamišljenu kinosferu, što definiše granice telesnog istezanja u prostoru. „To jeste kao balet, jer balet takođe usmerava korake ka spoljašnjim tačkama, ali je različitost u davanju podjednake važnosti svim tačkama, u mogućnosti uključivanja nepravolinijskih pokreta, ili u tome da se različiti delovi tela mogu pomerati do svog krajnjeg cilja u promenjenom odnosu vremena“, kaže Forsajt. Zapremina tela ipak nije dovoljna, rekao bi beogradski alternativni bend Darkvud dab... Ukratko, Forsajt uzima klasični balet, secka na froncle, a onda ga opet spaja, po uzoru na Pikasova dela i teoriju Mišela Fukoa. Najbolje je to što ovo Forsajtovo delo u svetu savremenog plesa slovi za mejnstrim, jer je alternativa otišla još dalje u ispitivanju granica pokreta i ljudskog tela. Direktorka festivala Aja Jung kaže za NIN da je Artifakt naslov koji je postao mera brzine kojom se ono što je novo i drugačije, čak revolucionarno, pretvara u mejnstrim, jer je već nakon prvog šoka predstava počela da prihoduje kao Labudovo jezero. „Za Kraljevski flamanski balet, Vilijam Forsajt je rekonstruisao svoje remek-delo i udahnuo mu nestvarnu tehniku današnjih najboljih igrača. Tako je Figaro nakon gostovanja u Parizu uporedio Artifakt sa ciklonom, nakon koga publika ostaje raznesena i puna divljenja”, kaže Aja Jung. Od autora nove generacije koji i danas menjaju igru, ona ističe nekoliko koreografa iz ovogodišnjeg programa festivala. „U poigravanju igrom prednjače Vejn Mek Gregor, Jasmin Goder, Mateo Levađi, Magi Maren, ali i mali plesni sastav – Les SlovaKs. Pa, ipak - to su predstave za koje se traži karta više na svetskim plesnim scenama. Radi se o smelosti utemeljenoj na kvalitetu, a ne smelosti kojom je fasciniran samo njen autor”, kaže Aja Jung. Ona kaže da na festival ove godine dolaze najatraktivniji naslovi evropskog plesnog tržišta: „Lično se radujem susretu sa postavkama mladog Aleksandra Ekmana za Holandski plesni teatar i Geteborg balet, ali i poslednjim koreografskim bravurama kojima se od plesne scene oprašta veliki majstor igre - Jirži Kilijan. Prvo celovečernje druženje sa Forsajtom je čista privilegija, dok od našeg koproducentskog prvenca, predstave FAR londonske Random Dance kompanije, očekujemo završnicu u punoj brzini. Nedavno je u Los Anđelesu nagrađena predstava Pevac, izraelskog koreografa Baraka Maršala, i ona već privlači pažnju domaće javnosti“, kaže Aja Jung. Jelena Kajgo, direktorka Bitef teatra, jedinog domaćeg pozorišta na čijem se repertoaru nalaze mnoge plesne predstave, kaže za NIN da je ovogodišnji festival dobar presek vrlo kvalitetnog plesnog mejnstrima: „Mogao bi, za moj ukus, da ima više nekonvencionalnih ostvarenja, ali i ovakav, okrenut prvenstveno neoklasičnom izrazu, festival je dragocen uvid u zaista široku i razgranatu svetsku plesnu scenu“, kaže Kajgo. I ona iz programa izdvaja Forsajtovu predstavu, za koju kaže da je nikako ne bi trebalo propustiti, dodajući da ni u slučaju Holandskog plesnog teatra, renomirane kompanije sa delima Kilijana i Ekmana, takođe nema promašaja. „Tu je i londonski Random Dance Vejna Mek Gregora - sveže, novo delo, koje će, nadam se, doneti i neku novu energiju. Ovo je izbor koji može zadovoljiti ukus najšireg sloja publike. Za one koji vole malo radikalniji plesni izraz, tu je Jasmin Goder, izraelska koreografkinja koja traga za autentičnim koreografskim sredstvima“, kaže Kajgo. Osam godina trajanja ovog festivala, kao i sve aktivnija domaća plesna scena, doprineli su tome da i naša publika razvije specifičan ukus kada je o ovakvim predstavama reč. Ipak, za veći deo pozorišne publike savremeni ples je i dalje prilična nepoznanica, pa se često može čuti da je to hermetična umetnost koja kao da nema previše veze sa realnim životom. Predstave koje će moći da se vide na osmom izdanju Beogradskog festivala igre, međutim, najbolji su dokaz da to nije tako. Otud i slogan festivala - „Igra je o životu... I život sam“. „Selekcija je krenula u pravcu životnih tema i otvorenog dijaloga onoga što gledamo na sceni sa dinamikom i estetikom doba kome pripadamo”, kaže Aja Jung. „Možda je ka sloganu najviše vodila postavka nemačkog koreografa Marka Gekea Bravo Čarli!, u izvođenju roterdamskog Skapino baleta, na muziku famoznog džez pijaniste Kita DŽereta. Ona govori o vremenu u kome živimo i koje je koliko jednostavno i zabavno, toliko i teško i neizvesno. U oblacima bele prašine i uz zvuke čudnih udaraljki, pojavljuje se uznemirujuća slika poznatog sveta, naših fragilnih i neobičnih života prelomljenih kroz poetičnu svest umetnika”, kaže Jung. Ona napominje da se predstave poput ovih rezervišu dve godine unapred, zbog čega Beogradski festival igre i uspeva da godinama održi visok kvalitet programa. „Svedoci smo da na domaćem terenu postoje i drugačiji primeri sakupljanja gostiju, lokalni timovi eksperata koji koštaju desetostruko više od programa koji na kraju izvedu za prijatelje, ali se i dalje vrednuju od strane onih koji su ovde u poziciji da odlučuju. Razlika je u tome što takvi programi nikada neće biti udarna vest svetskih stručnih magazina ili bar mali naslov u NJujork tajmsu“, kaže Aja Jung. Tema koju je ovim odgovorom načela Aja Jung aktuelna je od osnivanja festivala, a tiče se jednostavne činjenice da u program od početka nije uvršćena nijedna domaća plesna predstava. To je direktorki festivala zamerila i urednica časopisa za umetničku igru Orkestra Ivana Milovanović, ali i Jelena Kajgo kaže da ne razume razloge zbog kojih već osmu godinu domaća scena nije zastupljena na festivalu. „Narodno pozorište igra Kilijana, Lajtfuta, Bigoncetija, Bitef dens kompanija igra Gaja Vajcmana. To su izuzetni autori koji su bili gosti festivala proteklih godina. Tu su naravno i domaći autori – Dalija Aćin, Isidora Stanišić ili recimo Zoran Marković, čiji se plesni komad Otelo sa velikim uspehom igra na sceni Bitef teatra, sa izvanrednim kritikama i pozivima na brojna gostovanja“, kaže Kajgo. Na ove primedbe Aja Jung najčešće odgovara vrlo kratko, poručujući da su vrata festivala uvek otvorena domaćim autorima, ali da moraju da se prijave na vreme. „Tradicionalno se domaća scena zapita zašto je nema onda kada festival već najavljuje program i prodaje karte. Čini se da nas domaće kompanije još ne doživljavaju ozbiljno, jer poziv je već dugo otvoren”, kaže Aja Jung. Ovo je svakako tema o kojoj ima šta da se kaže do sledećeg izdanja Beogradskog festivala igre, ali do tada ostaje da u narednim danima uživamo u onome što nam donose Kilijan, Forsajt, Mek Gregor, Jasmin Goder i drugi. Jer, nije slučajno sinonim za ples – igra. Krećemo se da bismo zaboravili Magi Maren, francuska koreografkinja, autorka predstave May B Predstava May B francuske koreografkinje Magi Maren biće izvedena 14. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o delu zasnovanom na spisima Semjuela Beketa, za koje Magi Maren kaže da je nastalo kao posledica njene želje za „dešifrovanjem gestova mnogih neuočljivih i nesagledivih života u kojima čekanje i tišina stvaraju prazninu“. Drugim rečima - kako čekanje pretvoriti u ples? Biće zanimljivo videti kako je Magi Maren odgovorila na ovaj izazov, jer ona je jedna od najistaknutijih figura novog francuskog talasa. Danas ona vodi sopstvenu plesnu kompaniju, s kojom dolazi na Beogradski festival igre, dok je ranije bila angažovana u Baletu opere u Strazburu i Baletu opere u Lionu, a zanat je pekla kod jednog od najvećih koreografa 20. veka, legendarnog Morisa Bežara. Premijera predstave May B je održana 1981. godine, ali ona je jednako relevantna i u 2011... Zainteresovala me je činjenica da je Beketov korpus suprotstavljen telu plesača. Smatrala sam da je to dobar način da se istraži pokret. Glorifikacija mladog, zdravog, moćnog tela pojedinca u društvu je ono zbog čega je predstava i danas relevantna, jer je naša zajednička sudbina i obaveza da delimo prostor izgleda izgubljena. Jedan od najzanimljivijih aspekata predstave je odnos između tišine i pokreta. Čini li vam se da su i današnji ljudi poput Beketovih likova - da žele da se izraze, ali da ne uspevaju da to urade slobodno? Jesu li pokret i ples jedan od tih retkih načina da sami sebe oslobodimo? Da, jer mislim da je samoća ljudsko stanje. Danas se sve radi da bi ljudi na to zaboravili. Ples bi mogao da bude sredstvo oslobađanja, ali naši pokreti su uslovljeni. Mi se krećemo da bismo zaboravili. Zašto ste odabrali baš naslov May B? May B ne govori ništa izričito. Tu postoji vibracija. Da ili ne? Ovde ili tamo? Ovo ili ono? Ne znamo ni šta pitamo. Teška odluka ni o čemu. Mislite li da pozorište i ples mogu da promene svet koji opisuje Beket? LJudima kao da nikad nije dosta okrutnosti i gluposti, od antičkih vremena do današnje Libije... Mi smo zagnjureni u okrutnost već veoma, veoma dugo. Ali, život čini više od toga. Naš instinkt za preživljavanjem je u isto vreme smešan i veličanstven. Možete li nam reći nešto o saradnji s gospodinom Bežarom? Šta je prva stvar koja vam padne na pamet kada ga se setite i šta je, po vašem mišljenju, njegova najveća zaostavština u svetu plesa? Mnogo toga sam naučila uz njega. Najbolji primer za to je njegova ogromna strast, koju je uvek imao. NJegova zaostavština u savremenom plesu je ta da je igrač postao savremeni čovek koji živi u 20. veku.